Laslo Vegel naziva svoj roman Neoplanta – Obećana zemlja po latinskom, dakle „neutralnom”, „nadetničkom” imenu grada koji poznajemo kao Novi Sad, Ujvidek, Neusatz. Pažljivom čitaocu ove knjige brzo postaje jasno da drugačije nije ni moglo da bude: Neoplanta je najmanji zajednički nazivnik jednog složenog gradskog tkiva, kako god ga mi zasecali i proučavali, sinhronijski ili dijahronijski, tkiva koje je istovremeno beskrajno osetljivo i ranjivo i beskrajno izdržljivo; da nije takvo, zar bi pretrajalo, zar bi preživelo sve što je pregazilo preko njegove supstance?

A o tim je gaženjima u Neoplanti ponajviše reč. Vegel ispisuje posvetu Novom Sadu koja je melanholična i lirska, ali ne sentimentalna i zašećerena, zapravo je pre manovski ironična; posvetu koja, štaviše, povremeno lipti krvlju nedužnih i poludužnih žrtava svakojakih „oslobodilaca” koji su bahato i bučno umarširavali u ovaj grad i sa severa i sa juga i sa ostalih strana, zajahivali ga za, činilo im se, sva vremena, i još držali da im grad ima biti zahvalan na svemu što su za njega učinili (mada im tu uslugu niko nije tražio).

Teofil Pančić