Prodajna mestaBulevar Mihajla Pupina 22, Novi Sad + 381 21 65 71 610 office@akademskaknjiga.com Prijava na newsletter

ZORAN ĐINĐIĆ – 70 GODINA: Odlomak iz studije „Zoran Đinđić: Prosvetlitelj“ Mijata Lakićevića

Đinđićeva nova koncepcija srpske politike

Bilo je prošlo podne. Upravo je ispratio Vesnu Pešić, s kojom je razgovarao o predstojećim skupštinskim izborima kada je zazvonio telefon. S druge strane bio je Ilija Marić, direktor izdavačke kuće Plato, specijalizovane za filozofsku literaturu.

Izašla ti je knjiga – rekao je glas sa druge strane žice. Gotovo da sam zaboravio na nju, uzvratio je Zoran, ipak obradovan.

Dobro, nije baš tako bilo, tj. uopšte ne znam kako je bilo, ali je fakat da na taj deo svog života Đinđić beše sasvim zaboravio. Jer, ako je prethodno iskonstruisano, svedočanstvo da je na pitanje Vesne Pešić, negde tokom demonstracija u zimu 1996/97, „da li je išta ostalo od njegovog filozofiranja“ (citirano prema Latinki Perović u Etici odgovornosti) odgovorio: „više ne znam ni gde su mi knjige“ – sasvim je autentično.

Činjenica je, zapravo, i da je knjiga zaista izašla. Bilo je to, na ovim stranicama već dosta pominjano, najpoznatije delo veoma uticajnog nemačkog istoričara Rajnharda Kozeleka Kritika i kriza sa podnaslovom Studija o patogenezi građanskog sveta.

Đinđić je knjigu preveo i još 1991. napisao predgovor koji je bio objavljen pod naslovom Kritika utopijskog uma.

To implicira da je poduhvat (po svemu sudeći iz finansijskih razloga) dosta dugo čamio kod izdavača, ali se pojavio u pravi čas.

Kozelekovo delo, koje se bavi konstituisanjem građanskog društva, korespondiralo je sa Đinđićevim sve ozbiljnijim nastojanjima da takvo društvo izgradi u Srbiji.

Đinđić nije prihvatio ulogu Vilija Branta

Tačnije, nije želeo da se jedini nađe u toj ulozi.

Kad su ga pitali (bilo je to doduše u času kad je već bio premijer, ali se na ovom mestu uklapa u priču) da li bi bio spreman da učini „gest pomirenja“ poput Brantovog u Varšavi, Đinđić je odgovorio: „Paralela sa Vilijem Brantom je previše jednostavna, zato što je, kad je reč o Balkanu, na svim stranama bilo i krivaca i žrtava. Prilikom stupanja hrvatskog predsednika Stipe Mesića na dužnost 1999. u Zagrebu pitali su me: ‘Da li ste vi Vili Brant?’ Odgovorio sam: ‘Ja sam Vili Brant, ako i vi imate nekog Vilija Branta’. Nama je potreban veći broj Vilija Brantova koji bi bili spremni da preuzmu odgovornost za svoj narod i da se izvine. Nad ovim regionom leži 10 godina tame – možda se sve to bez Miloševića ne bi dogodilo. Ali, veoma veliki broj ljudi je u ovim ratovima vrlo rado učestvovao – i Srbi i drugi“.

Možda je njegovo lično (pomenuto) iskustvo sa ratom u Bosni, kao i porodično (porodica njegove majke je u Drugom svetskom ratu dosta postradala od ustaša) doprinelo tako tvrdom stavu. A verovatno i aktuelne prilike u Srbiji, naročito tenzije oko (hapšenja i izručenja) Slobodana Miloševića.

Intervju američkim novinama bio je samo jedna, recimo političko-analitička, strana medalje.

Drugu, programsko-aktivističku, predstavljao je onaj već pomenuti Molnarov pik, članak sa nadnaslovom Permanentna mobilizacija kreativaca i naslovom Pobednička strategija za Srbiju koji se pojavio (da podsetim) u Našoj Borbi 9. avgusta 1997. godine, dakle, otprilike u isto vreme kad i intervju u LA Timesu. Kao što se sada vidi, u njemu je Đinđić razrađivao tezu (samo ovlaš izloženu Amerikancima) o neophodnosti šire društvene akcije.

Buđenje društvenih potencijala

Nije se, međutim, Đinđić tek 1997. setio mobilizacije. O njoj je pisao gotovo deceniju ranije. Još 1989, u često pominjanom članku Srbija, šta je to? Đinđić piše: „Jedna stvar je imati svu vlast u rukama, a sasvim druga biti u stanju da se u gotovo bezizglednoj društvenoj situaciji, u kojoj, osim problema, skoro nema šta da se deli, mobilizuje kreativna društvena energija“.

Ono što u filozofskom rečniku izaziva poziv na oprez, da ne kažem baš na mobilizaciju, u političkom je takoreći uobičajena stvar.

Tako, recimo, Desimir Tošić koji je, kao što smo videli, Đinđiću prebacivao „nacionalizam i populizam“, nakon ubistva premijera, 2004, u takoreći proročanskom članku Srbija na raskršću – da li je prošlost naša budućnost, upozorava da se „mi moramo uhvatiti u koštac s onim što se naziva nebeskim narodom, s jedne strane, i s političkom pornografijom, s druge strane“, te zahteva, „Mora se… izvršiti opšta mobilizacija snaga, političkopartijskih i nevladinih organizacija, koje bi u jednoj stalnoj koordinaciji krenule u ofanzivu otpora zlu, ali u isti mah i u ofanzivu demokratske misli, kako bi se povećao postotak onih ljudi koji bez ograde poštuju i žele demokratske ustanove, rade na njihovom izgrađivanju, na obučavanju jednog kadra koji bi nas vremenom, postepeno ali sistematski, uvodio u svet civilizacije, u našem slučaju u evropsku zajednicu naroda“.

Đinđić makar nije pominjao ofanzive.

Izbegavajući ponavljanje, nekoliko napomena povodom ovog upečatljivog teksta ipak zaslužuju prostor.

Članak je imao predizbornu funkciju, ali je više nego taktičku, kao što je uostalom podnaslovom i naznačeno, imao i stratešku dimenziju.

„Srbija stoji pred imperativom modernizacije i reformi. Zbog toga, osnovno pitanje nije ko će pobediti, nego ko je u stanju da pokrene zemlju sa mrtve tačke“, pisao je Đinđić.

Međutim, „strategija rešavanja krize ne dobija automatski većinu na izborima“.

Po Đinđićevom mišljenju, politički program nije bio problem: „program je lako napisati, prepisati, naučiti napamet“.

Ovde se može primetiti određeno pomeranje Đinđićeve optike.

Godinu dana ranije, uoči izbora 1996, on je u intervjuu kojeg je zajedno sa Dragoslavom Avramovićem dao za Nin, govorio da je „najvažnija programska dimenzija“.

Godinu dana kasnije, sa iskustvom građanskih protesta, ali i (mada kratkotrajnog) boravka na vlasti, makar lokalnoj, on kao da menja prioritete. I najvažnija postaje (politička) akcija – mobilizacija i organizacija. Možda i zato što je program već apsolviran.

Kako god, on u prvi plan stavlja „mogućnost realnog aktiviranja određenih resursa“, odnosno pitanje kako probuditi i učiniti delatnim društvene potencijale.

I to ne samo kratkoročno, tj. jednokratno, za izbore, nego dugoročno, za temeljite reforme.

U Srbiji, zemlji svakojakih oskudica, Đinđić je kao jedino rešenje video povećani angažman onih njenih najboljih, tj. najkreativnijih delova, odnosno pojedinaca. „Jedini odgovor na manjak energije jeste – ubrzano kruženje energije“.

A pod stavljanjem „u pogon svih raspoloživih potencijala“ podrazumevao je: „doslovno – veliki broj pojedinaca i grupa velikom brzinom obavlja veliki broj aktivnosti, u svim delovima društva“.

Sad i sa ove distance ne zna se da li Đinđićeve reči zvuče više entuzijastično ili naivno.

A totalna i permanentna mobilizacija kreativaca obuhvatala je „univerzitet, preduzetništvo, javni sektor, gradske slojeve“ koji „treba da povuku pasivnije delove stanovništva – nepismene, uplašene, socijalno ugrožene“.

U tom času Đinđić je verovao da „takvih – koji hoće nešto da naprave od svog života, koji nisu zaboravili ideale, koji hoće da uče i da vide svet – u Srbiji ima sasvim dovoljno“ i da „pobednička strategija“ podrazumeva zapravo „njihovo organizovanje, najpre za izbore, a potom za modernizaciju Srbije“.

Najnoviji Naslovi

Prijava za Newsletter

Akademska knjiga © 2022