TOMA PIKETI O GLOBALNOJ KRIZI IZAZVANOJ EPIDEMIJOM VIRUSA COVID-19

Toma Piketi – Hronika

Da li će kriza izazvana epidemijom Covida-19 ubrzati kraj globalizacije i liberalizacije tržišta te tako doprineti pomaljanju novog modela razvoja, pravičnijeg i održivijeg? To je moguće, ali bitka zasad nije dobijena.
U ovoj fazi, apsolutno je hitno sagledati razmere aktuelne krize i učiniti sve kako bi se izbeglo najgore, odnosno opšti pomor.
Prisetimo se predviđanja izvedenih iz epidemioloških modela. Bez sprovedenih mera, Covid-19 je mogao izazvati smrt oko 40.000.000 ljudi u svetu, od kojih 400.000 u Francuskoj, što predstavlja 0,6 % populacije (na svetu ima sedam milijardi stanovnika, a u Francuskoj blizu 70.000.000). To je skoro dvostruko veća stopa mortaliteta nego inače (u Francuskoj se beleži 550.000 smrtnih slučajeva godišnje, a u svetu 55.000.000).
Konkretnije, to znači da je u zemljama koje su najviše pogođene virusom broj mrtvačkih kovčega tokom najcrnjih meseci mogao biti pet do deset puta veći nego obično (kao što je, nažalost, u nekim italijanskim regijama isprva i bio).
Ma koliko bila neizvesna, ta predviđanja ubedila su vlade da se ne radi o običnom gripu i da stanovništvo treba pod hitno izolovati.
Jasno je da niko tačno ne zna koliki će biti broj ljudskih žrtava (trenutno ih je u svetu oko 100.000, od kojih je oko 20.000 u Italiji, po 15.000 u Španiji i SAD, a 13.000 u Francuskoj), te koliki bi bio broj žrtava da nije bilo izolacije.
Epidemiolozi se nadaju i nastoje učiniti da konačan bilans smrtnih slučajeva bude umanjen 10 ili 20 puta u odnosu na početna predviđanja, ali je to uveliko neizvesno. Prema izveštaju što ga je Imperial College objavio 27. marta, jedino bi masovno testiranje i izolacija zaraženih znatno umanjili broj žrtava. Inače, izolacija neće biti dovoljna da bi se izbeglo najgore.
Jedini primer u istoriji na koji se možemo osvrnuti jeste epidemija španske groznice (1918–1920), za koju se sad zna da nema ništa špansko, a koja je usmrtila skoro 50.000.000 ljudi na svetu (oko 2 % tadašnje svetske populacije). Proučavajući podatke o preminulima, istraživači su pokazali da navedena prosečna stopa smrtnosti krije ogromnu neujednačenost: između 0,5 % i 1 % u SAD i Evropi, nasuprot 3 % u Indoneziji i Južnoj Africi, a više od 5 % u Indiji.
To je ono što treba da nas brine: epidemija bi mogla dostići vrhunac u siromašnim zemljama, čiji zdravstveni sistemi nisu u stanju da podnesu takav udar, tim pre što su u tim zemljama bile zavedene drastične političke mere u skladu s ideologijama koje su tamo dominirale prethodnih decenija.
Osim toga, sprovođenje izolacije u krhkim ekonomskim sistemima moglo bi se ispostaviti kao potpuno neadekvatno. Budući da ne postoji socijalna pomoć, najsiromašniji će vrlo brzo morati prekinuti izolaciju u potrazi za poslom, što će izazvati nov talas širenja zaraze. U Indiji se izolacija prevashodno svodila na to da se iz grada proteraju migranti i seosko stanovništvo, što je dovelo do nasilja i masovnih seoba, uz opasnost od intenzivnijeg širenja virusa. Da bi se izbegao pomor, potrebna nam je socijalna država, a ne država-zatvor.
Usled hitnosti situacije, nužni izdaci za zdravstvo i socijalnu pomoć moći će biti pokriveni samo pozajmicama i svežim novcem.

Ovo je i prilika za zapadnu Afriku da uvede novu zajedničku valutu koja bi za cilj imala razvoj zasnovan na ulaganju u mlade i infrastrukturu (a ne u službi mobilnosti kapitala najbogatijih). Ceo sistem trebalo bi da počiva na demokratskim i parlamentarnim temeljima koji donose više uspeha nego još uvek zastupljena netransparentnost u evrozoni (ministri finansija se i dalje vesele na sastancima iza zatvorenih vrata, a netransparentnost je jednako neefikasna kao i u doba finansijske krize).
Vrlo brzo, ta nova socijalna država tražiće pravično oporezivanje i međunarodni finansijski registar, kako bi najbogatiji stanovnici i najveća preduzeća pružili pomoć koliko god je to potrebno.
Aktuelni režim slobodnog kretanja kapitala, uspostavljen u periodu 1980–1990. pod uticajem bogatih zemalja (naročito Evrope), defakto podstiče izbegavanje plaćanja poreza milijardera i multinacionalnih kompanija iz čitavog sveta. On sprečava krhke poreske uprave siromašnih zemalja da uspostave pravično i legitimno oporezivanje, što, ukratko rečeno, ozbiljno ugrožava temelje države.
Takođe, ova kriza može biti povod za razmišljanje o minimalnom dotiranju zdravstvenog i obrazovnog sistema za sve stanovnike sveta, koje bi se finansiralo na osnovu univerzalnog prava svih zemalja i koje bi se zasnivalo na delu poreskih prihoda što se ubiraju od najprosperitetnijih ekonomskih aktera: velikih kompanija, domaćinstava s visokim dohotkom i nasledstva (na primer onih s dohotkom 10 puta višim od svetskog proseka, odnosno od 1 % najbogatijih ljudi na svetu).
Naposletku, budući da se taj prosperitet oslanja na svetski ekonomski sistem (i sporadično na nekontrolisanu eksploataciju prirodnih i ljudskih resursa cele planete od pre nekoliko vekova), on zahteva regulaciju na nivou celog sveta ne bi li se obezbedila društvena i ekološka održivost, uz obavezno uvođenje ugljenične karte koja omogućava zabranu najdrastičnijih slučajeva emisije CO2.
Podrazumeva se da bi takva transformacija zahtevala dovođenje u pitanje mnogih stvari. Na primer, da li su Emanuel Makron i Donald Tramp spremni da uskrate poklon u vidu fiskalnih pogodnosti za najimućnije, najavljen na početku njihovih mandata? Odgovor će zavisiti od mobilisanja opozicije i njihovih sopstvenih tabora. Možemo biti sigurni u jedno: veliki političko-ideološki potresi tek počinju.

(Prevela s francuskog Gorana Prodanović)

Toma Piketi je profesor na prestižnim visokoškolskim ustanovama Ecole des hautes études en sciences sociales (Škola za visoke studije društvenih nauka) i Ecole d’économie de Paris (Škola ekonomije u Parizu). Autor je opsežne studije Kapital u XXI veku, koja je imala veliki odjek u svetu.

Najnoviji Naslovi