Полуправнички есеј

У пролеће 1968. године гледао сам једну судску расправу у Бостону. Био је уторак. Претходно су на факултету отказали (тачније одложили) важно преподневно предавање. Један италијански колега и ја смо одлучили да покушамо да видимо америчко право уживо. Кренули смо из студентског дома Стори Хол према метроу, хтели смо да купимо карте у трафици, али се испоставило да имамо проблем. Франческо није нашао свој новчаник. Вратили смо се у Стори Хол, помагао сам при претраживању собе, али то није донело резултат. Сели смо на једну клупу испред студентског дома да бисмо извршили анализу ситуације, и суочили смо се са претпоставком да иза свега стоји мађарски писац Каринти.

Радило се о томе да смо претходни дан заједно ручали и причали о језицима и књижевности. На Франческово питање рекао сам да у области права лакше баратам српским и енглеским, али да код својих књижевних покушаја користим мађарски језик. После ме је Франческо замолио да му препоручим неког мађарског писца и додао је као упутство да нерадо чита Дантеа, али му се јако допада један млади писац који се зове Умберто Еко. Ја сам препоручио Каринтија. Након поподневних часова отишли смо у библиотеку у нади да ћемо наћи Каринтија на неком језику на којем и Франческо уме да чита. То није била библиотека Правног факултета (тамо не би било шансе да се нађе Каринти) већ college library. Имали смо право приступа. Могли смо чак и да уђемо међу књиге и да претражујемо по полицама. Карту приступа сам сачувао (Admit to the book stack):

Видим да је карта истекла 1. октобра 1969. године. Значи, више не бих могао тамо да се вртим међу књигама. Иначе, на позадини картице је било одштампано (и мојим потписом потврђено) да никада нећу да пушим цигарете међу књигама.

Исто је стајало и на Франческовој приступној картици.

Након што смо стигли међу књиге приступили смо темељном истраживању. Нажалост, нисмо нашли ниједну Каринтијеву књигу. Не сећам се више зашто то нисмо одмах утврдили из неког каталога. Можда зато што још нисмо живели у свету компјутера, а могуће је и то да млади библиотекар с ким смо прво разговарали није био довољно стручан. Урадио је толико да нас је упутио у просторије где је изнад врата стајао натпис East European Authors. Па смо ту покушавали. Док смо вадили и вртели књиге, постали смо сумњиви једној младој библиотекарки која се шетала међу полицама. Позвала нас је да покажемо приступне картице. (Раније смо већ били показали код улаза у библиотеку.) Ја сам своју картицу извадио из џепа кошуље и рекао: „Ево.” Франческо је извукао свој новчаник из џепа панталона, ставио га је испред себе на полицу да би лакше трагао, пронашао је картицу и примакао ју је близу (можда мало преблизу) очима библиотекарке. Sorry, рекла је библиотекарка и тако се испричала за неповерење. И тако нам је сутрадан на клупи испред Стори Хола пало на памет да је новчаник можда остао на полицама. Отишли смо поново у college library. Били смо успешни. Новчаник је био тачно тамо где га је Франческо оставио и ништа није фалило. (Каринтијевих књига и даље није било.)

Из библиотеке смо отишли до метроа и ускоро смо стигли из Кембриџа у Бостон. Донекле сам већ познавао град. Више пута сам одлазио на кошаркашке утакмице. Постао сам и навијач Бостон Селтикса. (Мада не толико уверено колико сам био навијач бечкеречког Пролетера.) На судске расправе раније нисам одлазио. То је био први пут да сам ушао у једну америчку судску зграду. Рочиште је било на првом спрату. На ходнику је стајало доста људи (вероватно и оних који су чекали на друге расправе). Чинило ми се да су некако били код куће. И као да су личили на припаднике друштва судских ходника у Бечкереку или у Новом Саду. Истина, било је и неколико црнаца, али су се и они уклапали. Пало ми је на памет да би се вероватно уклапали и у војвођанско друштво ходника. Гледао сам то друштво у Бостону, не обраћајући пажњу ни на кога посебно, сем на једног младог човека који је држао дете са гипсом на левој нози и са повећим фластером на глави. Та мала девојчица је била главни предмет расправе,

Ушли смо у салу и нашли место у трећем или четвртом реду. Испред нас су седели судија, писар, оптужени, тужилац и адвокат, а десно од њих је била порота. Расправа је била занимљива и дугачка. Толико дугачка, да нисмо могли да сачекамо крај. Време за ручак смо још били спремни да жртвујемо, али смо се морали вратити на поподневне часове.

Прича се полако расплетала. Реч је била о томе да је једна мајка са кћерком од две и по године преноћила у неком бостонском хотелу. Према мајчиној тврдњи, добили су обећање да ће бити и дечјег кревета. На рецепцији је био присутан власник хотела и – „према мајчиној тврдњи” он је недвосмислено потврдио да ће неко донети у собу дечји кревет. Према речима власника хотела, то није било баш тако, јер није рекао да ће сигурно донети дечји кревет, већ је рекао да ће бити донесен „ако се буде могло”. То је потврдио и портир, али се поколебао када је било затражено да изјаву дâ под заклетвом. У сваком случају, соба је остала без дечјег кревета. Око 11 увече мајка је са девојчицом у рукама још једном сишла код портира, но тада су јој већ рекли да нема дечјег кревета. Било је прекасно да оду у други хотел. Мајка је ставила дете поред себе у хотелски кревет. Током ноћи девојчица је склизнула, сломила је ногу и глава јој је озбиљно крварила.

Мајка је након тога подигла приватну тужбу против власника хотела и тражила је одштету. Ако сам добро схватио, тужба није остала приватна, јер се прикључио и јавни тужилац. Тражена је и затворска казна. Дуго су размењивали аргументе око тога да ли је крива мајка, или је крив власник хотела. Имао сам осећај да се ствари окрећу више у прилог мајци. Нарочито када је портир позван да сведочи под заклетвом, па је почео да муца и на крају је рекао да је власник ипак обећао дечји кревет.

После тога је кренула најдужа расправа. Тужилац је предложио да унесу девојчицу коју отац држи у рукама на ходнику, те да је покажу пороти. Да би људи видели какве је последице донео пропуст власника. Адвокат хотела је објашњавао да то не би било ни часно ни праведно. Јер поглед на повређено дете изазива емоције и занесеност који могу да скрену доносиоце одлуке са стазе правде. Тужилац је поново узео реч, па је нагласио да треба видети целу истину, а то значи да треба показати и повређено дете. Нови адвокатски противаргумент је био да ништа није скривено, зна се шта се десило детету, лекарски налаз је већ предочен. То је објективно. Једна повређена девојчица (која би пред судом вероватно и плакала) подстиче субјективност. Пороту треба изоловати од узрујаности. Док смо ово слушали, гледао сам поротнике. Већином су седели укочено и погледе су више уперили ка зидовима него ка говорницима.

Дебата се одужила. Судија је на крају одлучио да се повређена девојчица ипак не покаже пороти, јер би то могло да изазове емоционалну реакцију. Доносиоци одлука треба да се изолују од тога. Боље да гледају лекарски налаз на папиру.

Након тога је уследила пауза. И Франческо и ја смо желели да гледамо наставак, али требало је да кренемо да бисмо стигли на час професора Кејверса. Када смо изашли из сале, отац је већ силазио низ степенице са повређеном кћерком у рукама.

Ни данас не знам шта је суд на крају одлучио, али се сећам да смо много говорили о расправи. Не само са Франческом, већ и са другим колегама. Неки су поставили питање да ли се можемо приближити правди, ако при томе гурнемо на страну неке детаље стварности. Други су се супротставили овом питању, рекавши да је реторичко-демагошке природе, јер оно што се пред судом искључило, то нису чињенице, већ заноси. Много смо мудровали око тога шта треба и шта не треба да гледају доносиоци одлука. Франческо је рекао – позивајући се на године под Мусолинијем – да прави проблем настаје ако неке чињенице изостану, односно ако буде искључено оно што се не уклапа у обрасце. Ако желимо да право делује непристрасно, треба да се навикнемо на то да не треба искључити никакве чињенице, и треба да дозволимо приступ идејно-неутралним (па и непријатним) детаљима који могу да поремете обрасце. За време Мусолинија за то није било шанси. Није било ни у мом Банату за време Хитлера. Знам и то да су – мада не тако грубо као за време Хитлера – обрасци претили правди и након ослобођења. То смо и помињали.

Кад смо се мало одвојили од случаја повређене девојчице, те причали о Хитлеру и Мусолинију, лакше смо се сагласили. Иначе, за време разговора у Кембриџу још нисам листао списе из породичне адвокатске архиве. Да јесам, вероватно бих колегама поменуо случај Антала Пелија. Он је након ослобођења оптужен да је намерно јачао Хитлеров ратни потенцијал. Овде су били потребни адвокатски потези који саботирају обрасце и постављају питање ког врага је Антал заправо чинио. Урадио је то, да је на главној улици Мокрина, у стану сестре једног свог пријатеља, држао млин за млевење паприка. У нормалним временима, млевену паприку је продавао локалним Србима, Мађарима, Немцима. За време немачке окупације, следећи наредбе окупаторских власти, паприку је испоручивао пре свега немачким наручиоцима. Тужилац ни овде није сјашио са налета образаца, те је нагласио да паприка садржи витамин, дакле Антал је (путем окрепљујуће паприке) допринео јачању немачких снага.

На крају детаљи ипак нису могли сасвим да обезвреде образац. Антал је осуђен, али је осуда била блажа од планиране и очекиване.

Након скретања ка Мусолинију и Хитлеру, вратили смо се на бостонску расправу. Много смо о томе разговарали. Колико се сећам, највише смо пажње обраћали на trial by jury, односно на пороту. Један колега, студент из Швајцарске, објашњавао је да се и не поставља питање да ли је исправно да се у судницу уведе повређена девојчица ако чињенице не разматрају лаици (чланови пороте) већ судије које имају прекаљено размишљање. Значи, није баш англосаксонски систем тај који је најсврсисходнији. Америчке колеге су већином биле на страни trial by jury, али су се неки колебали. Док смо све дубље улазили у дебату о процесноправним опцијама, све је мање колега помињало питање ко је на крају проглашен кривим. Да смо у college library пронашли неке Каринтијеве књиге, можда бисмо исходу посветили више пажње. Једно своје размишљање Каринти почиње реченицом: „Сретни су они које у спору који су изгубили или у којем су победили занима само пресуда.” Ми смо испустили из вида ову варијанту среће. (Истина, нисмо били учесници спора, већ само посматрачи и коментатори.)

***

После се свет око мене променио – па се нешто преиначило и опажање trial by jury. На почетку деведесетих година ово се питање нашло поново преда мном у Београду. Тада је још постојала Југославија, али су истовремено закуцали на врата једна промена система и један рат. То је донело превише напетости, Југославија није издржала и распала се. За време тог сусрета у Београду распад се још није догодио, али смо осећали да се свет око нас ломи. Док смо разговарали, свашта смо слутили, али нико од нас није знао шта ће ускоро стварно да буде. Нисмо ни слутили да ће у наредним годинама (између 1992. и 2006) Београд редом постати главни град четири државе. Неко време је још постојала Социјалистичка Федеративна Република Југославија, па се распала и дошла је Савезна Република Југославија, па је дошло до промене имена и настала је Србија и Црна Гора, па се и она распала и остала је Србија. Требало би да проверим, али мислим да је светски рекорд постати главни град толико држава за четрнаест година. Имена београдских ресторана су се мање мењала. Није промењено ни име улице (Смиљанићева) где сам био подстанар за време студентских дана у Београду.

Док смо на почетку деведесетих година стајали на прагу невоља, неки су покушали да помогну. То су чиниле и многе међународне организације. Видео сам да је било оних који су стварно настојали да помогну, а било је и оних који су настојали да постану важни. Београдски састанак је био скуп опозиционих интелектуалаца (то је тада била опозиција наспрам Милошевићу). Неки су дошли из других градова. Ја сам био дошао из Новог Сада. Не сећам се више која је међународна организација била организатор (или суорганизатор) састанка. Главне теме су биле мир и промена друштвеног система. Почели смо питањем приватизације. Било је различитих мишљења. На крају смо се сложили да приватизација иде „како-тако”. После смо се окренули питању правне државе. Није баш било добрих вести. Неки учесник из Америке је поставио питање да ли смо већ прешли на trial by jury. Један колега из Београда је одговорио да нисмо. „Е па онда ипак још није дошло до промене система. Код вас је још увек комунизам” – рече судеоник из Америке.

И ту је дебата из Кембриџа из 1968. године стигла на ново поприште. С тим да овом приликом присталица пороте није наступао као колега студент, већ као учитељ. Но у међувремену и ја сам дошао у нешто позније године, па сам из те позиције објашњавао да trial by jury није прихваћен ни у Француској, па ни у Немачкој, ни у Холандији, ни Белгији, већином ни у другим западним државама. Није порота (или неприхватање пороте) оно што ствара проблем. Са тим су се већином и други сложили. Но питање промене друштвеног система је остало међу нама отворено. Можда и нешто отвореније него на почетку дискусије.

***

Затим је даље текло време, и ових дана (октобра 2023. године) поново ми је дошао пред очи један амерички кривични предмет. Овај пут нисам гледао расправу у Бостону, већ сам о њој читао у Пешти. У Пешти сам почео и да пишем о тим збивањима, па сам наставио у Новом Саду. Вест сам прво нашао у Гласнику Америчке адвокатске коморе (American Bar Association Journal), где сам прочитао текст познате коментаторке Дебре Касенс Вајс. Доступан је на веб-сајту од 12. октобра. Реч је о догађајима који су имали озбиљног одјека и ван правничке струке.

Овај пут претрес није вођен у Бостону, већ у Округу Линколн у држави Охајо. Жртва је и овом приликом једно двогодишње дете. Звао се Брегстон Данкер и читам да је убијен. Малтретирали су га. Пре свега његова мајка, али и мајчин љубавник. Доспео је у болницу, али га нису могли спасти. Преминуо је 13. маја 2018. године. Након тога је мајка (Џудит Данкер) ухапшена. Ухапшен је и љубавник (Кристијан Тајлер Марцал), па је почео кривични поступак. На столу је стајала и могућност смртне казне, но мајка је са тужиоцем склопила нагодбу, те је 16. априла 2019. године осуђена на 25 година затвора. Марцал је оспоравао кривицу, његов предмет је дошао пред суд у Оклахоми у јуну 2023. године. Добио је блажу казну, тачно толико времена колико је већ одседео у затвору – отприлике пет година.

Оно што је изазвало велику медијску пажњу није била пресуда, па ни понашање оптужене мајке и њеног љубавника, већ понашање судије Трејси Содерстром. То се разоткрило октобра 2023. године. Слика судије се појавила у многим новинама, као и на интернету. И ја ћу овде додати слику, да би читалац могао боље да види (или замисли) догађаје.

Дакле, овако је изгледала судија Трејси Содерстром, у позадини са симболима правосуђа.

Испред ње су у судници седели већ осуђена мајка (овај пут као сведокиња по позиву тужиоца), оптужени љубавник (који је такође тукао дете), па и други. Прочитани су лекарски извештаји о томе какво је злостављање могло да отера у смрт двогодишњег дечака. При улазу је стајала bailiff (судска службеница) Анђела Милер са мобилним телефоном у руци. И судија је имала мобилни, па је четовала са Анђелом. Измењала је више од 500 четова док је водила поступак у којем су откривени детаљи убиства двогодишњег детета.

Ови четови су се некако задржали на неком контролном апарату, па су постали доступни. Док је сведочио један полицијски официр, судија је поручила: „Згодан је момак, могла бих да га гледам цео дан.” Опаске у вези са окружним тужиоцем нису биле тако похвалне. Према судијиним речима: „Зноји се кроз капут.” Према службеницином мишљењу, „одвратан говорник”. Неко време су наставили са оцртавањем карактера тужиоца. Према судијиним речима: „Као да има тврду столицу.” Према службеницином мишљењу, тужилац је „арогантан магарац”. (У оригиналу: an arrogant ass.) Потом је службеница упутила неке омаловажавајуће опаске у вези са гениталијама окружног тужиоца. Судија је одговорила „ха ха”. Када је почела да сведочи мајка убијеног детета, судија је четовала: „Дође ми да викнем да лаже!” Четовале су и о томе да ли један од поротника носи перику, и да ли један од сведока има праве или вештачке зубе.

Као што сам то већ написао, измениле су више од 500 четова док је трајала расправа. Када се то испоставило, председник суда је 10 октобра 2023. године покренуо поступак против судије Содерстром, тражећи њену смену. Оптужена је највише за то да је показивала пристрасност (јер се њени омаловажавајући четови везују пре свега за тужиоца и за мајку која је сведочила на тужиочевој страни). И ту се сада може поставити питање да ли је проблем заиста био у пристрасности.

Да ли се догодило да је судија приступила једној страни, или је заправо свима окренула леђа – те је искорачила из система? Можда бисмо могли рећи да је променила систем. Док је четовала, судија је заиста имала погрдне опаске према тужиоцу, али уопште није извесно да ли је покретачка снага била пристрасност уз жељени исход поступка. Да је партнерка у четовању кудила полни орган адвоката уместо полног органа окружног тужиоца, врло је вероватно да би судија опет реаговала потврђујућим „ха ха”. Четови нису били кораци ка исходу поступка. Уместо тога, судија Содерстром је искорачила у један свет у којем су и тужилац и оптужени и адвокат и поротници, па и убиство детета само чет-подаци.

Знам да то што је урадила Трејси Содерстром (измена више од 500 четова за време једне расправе) није типично. Но раније тако нешто није било ни могуће. Па ни замисливо. Данас спада у категорију „има тога”. Необично је, али се уклапа у једну стварност која се управо формира. Могло би се поставити и питање да ли се пред судом у Охају догодило нешто што се може поистоветити са другим облицима потискивања права у страну. Рецимо са оним ситуацијама у којима идеолошка острашћеност одваја доносиоце одлуке од права. Мислим да разлике постоје. Идеологија делује унутар поступка и настоји да ствари усмери у неком принудном правцу. Када је идеолошка острашћеност у питању, промена система може бити од помоћи, но питање је да ли ће да брише зависност или ће да је везује за друга веровања, односно да је преусмери у другом правцу. Мени се чини да Трејси Содерстром није ни комуниста, ни антикомуниста, па ни фашиста нити антифашиста. И не изгледа тако. Њено четовање није под утицајем неке идеолошке зависности. Она што је она омаловажавала то није једна од варијанти истина које се такмиче у поступку, већ цео поступак. При томе је постало неважно и то да ли је то сада trial by jury или нешто друго.

Можда смо на прагу нове промене друштвеног система. Али то сада није померање према оваквим или онаквим идејним очекивањима при кројењу данашњице, већ окретање ка некој резервној садашњости. Тако се формира једна варијанта стварности у којој ни правни поступак више није позорница живота, већ само позадина нечега.

Питање је да ли смо након комунизма, па слободног тржишта, опет дошли до промене друштвеног система. Те да ли на место барјактара као што су били Карл Маркс или Макс Вебер овај пут ступа Трејси Содерстром.

 

Извор: Београдски књижевни часопис, бр. 70–71, 2023.