Srđan Srdić, Čovek koji je otišao

Se­ćam se Bo­ri­nog te­le­fon­skog po­zi­va po­vo­dom neče­ga što je valj­da tre­ba­lo da bu­de ne­ga­tiv­na kri­ti­ka jed­ne od mo­jih knji­ga, ob­ja­vlje­na u pro­fi­li­sa­nom dnev­nom ta­blo­i­du. Ni­je on znao, u tre­nut­ku po­zi­va, da sam ja to ko­li­ko u zo­ru pro­či­tao, ku­pio ne­ko­li­ko pri­me­ra­ka te štam­pa­ne stva­ri i po­de­lio pri­ja­te­lji­ma. Istin­ski za­bav­ne stva­ri dra­go­ce­ne su i ret­ke.
Se­ćam se stra­ha i ne­la­go­de u nje­go­vom gla­su, kao da je on au­tor te bu­da­laš­ti­ne, pa sam ga mal­te­ne mo­rao da bra­nim od či­nje­ni­ce da svako mo­že da na­pi­še sve. I da ne bi­ra­mo svo­je či­ta­o­ce, oni bi­ra­ju nas. Ako bi­ra­ju. Po­go­di­lo me to što je nje­ga po­go­di­lo, raz­u­meo sam tad da ne­ki od nas teš­ko pri­hva­te knji­žev­nost kao so­ci­o­loš­ki skup, pre­ten­zi­ju pro­ce­ne
i vred­no­va­nja, slo­bo­du u kri­tič­kom ra­su­đi­va­nju, ali i po­dlost, zle na­me­re, no­tor­nu glu­post, iz­o­sta­nak sva­ke ar­gu­men­ta­ci­je. Po­greš­no sam po­šao od se­be, kao što gre­ši sva­ko ko do­la­zi do ukup­no­sti sve­ta is­klju­či­vo iz se­be. Ono što je me­ne za­ba­vi­lo i na­sme­ja­lo, ulep­ša­lo mi ne tek je­dan dan, Bo­ru je zgro­zi­lo, smu­či­lo mu se. I re­kao sam mu da po­ku­ša da ma­lo bu­de ja. Ni­ka­ko uvek, ali u ta­kvim okol­no­sti­ma. A za­bo­ra­vio sam da mo­žda ne zna­mo niš­ta ni o ko­me, ali da mo­ra­mo da zna­mo ka­ko ni­ko ni­je ne­ko dru­gi.
*
Ada­še­vić ni­je bio ro­ma­no­pi­sac. Nje­go­ve ro­ma­ne po­je­li su Da­ni­lo Kiš i jed­na ne­sva­ki­daš­nja per­spek­ti­va neo­ro­man­ti­čar­skog ti­pa. I od svih op­se­si­ja, a sva­ka je knji­žev­na po­ja­va obe­le­že­na jed­nim bro­jem op­se­si­ja, otvo­re­na fa­sci­na­ci­ja Ki­šom je neš­to s čim Ada­še­vić ni­ka­da ni­je iza­šao na kraj. Ona je bi­la plo­do­no­sna u smi­slu uče­nja od ja­čeg pro­tiv­ni­ka, ali je u Ada­še­vi­će­vim ro­ma­ni­ma pro­iz­ve­la ma­ni­ri­zam ko­ji je mo­rao da struk­tu­ral­no i idej­no stvo­ri na­pr­snu­ća u tki­vu tek­sta. Kao da iz­nad Čo­ve­ka iz ku­će na bre­gu i Kr­fa sto­ji za­mi­sao znat­ni­ja od re­a­li­za­ci­je, zbog če­ga obe knji­ge da­nas sto­je u funk­ci­ji pu­to­ka­za, ono­ga što bi tre­ba­lo da bu­de, da do­đe, da je sa­mo bi­lo vre­me­na.
I ni­ko, či­ni mi se, ni­je poš­te­ni­je uo­čio pa­ra­doks iz­me­đu za­miš­lje­nog i re­a­li­za­ci­je u Ada­še­vi­će­vim ro­ma­ni­ma od Mat­ka Vla­da­no­vi­ća ko­ji je, bu­du­ći kom­šij­ski kri­ti­čar, svoj tekst o Čo­ve­ku iz ku­će na bre­gu pi­sao bez ika­kve in­hi­bi­ci­je uklju­če­no­sti u srp­ske knji­žev­ne pri­li­ke.
Oš­tro na­pa­da­ju­ći hr­vat­ski neo­re­a­li­zam, Vla­da­no­vić je Ada­še­vi­ća vi­deo kao „ne­kog ko do­la­zi s dru­gog pla­ne­ta“, „grom iz ve­dra ne­ba“, nje­go­vu „on­to­lo­gi­ju bez­na­đa“ kao „du­bo­ko pro­ma­še­nu“, te sma­trao da sa­znaj­ne ka­pa­ci­te­te ro­ma­na „či­ja su lek­si­ka i sti­li­sti­ka iz­ve­de­ne go­to­vo sa­vr­še­no, svim si­la­ma mo­ra­mo na­pa­da­ti“.
A na­pa­da ni­je ne­do­sta­ja­lo ni kod ku­će, po­seb­no kad je reč o ro­ma­nu Krf. Naj­češ­će ar­gu­men­to­va­nih i obra­zlo­že­nih. I on­da se Ada­še­vić po­vu­kao. I sve češ­će smo ću­ta­li.

 

Čitav tekst čitajte u prilogu.