U trenutku u kom se na evropskom tlu ponovo ratuje, ali i nesigurnost – pre svega ekonomska – postaje dominantan način života, istorija nam može dati preko potrebnu pomoć da istinski razumemo vreme u kom živimo. O tome smo razgovarali sa Erikom Vijarom, istaknutim francuskim piscem. Povodom za ovaj razgovor su njegovi romani „Rat siromašnih“ (najuži izbor za Međunarodnu Bukerovu nagradu) i „Dnevni red“ (Gonkurova nagrada) u izvrsnim prevodima Melite Logo Milutinović, koje je objavila Akademska knjiga. 

Vaš novi roman „Rat siromašnih” govori o ličnosti jednog od najvećih pobunjenika šesnaestog veka, ali i o Nemačkom ratu siromašnih, kog su Engels i Lenjin smatrali prvom socijalnom revolucijom. Šta Vas je privuklo da pišete o ovoj pobuni?

Pisanje je čak i u svojim najintimnijim aspektima prožeto društvenim životom, pa sam tako čitajući Tomasa Mincera, poželeo da pišem o seljačkom ratu. Njagov veoma slobodan ton, energična forma, vatreni ritam, svojevrsni su preokret u jeziku. Njagova proza nije samo sredstvo komunikacije, ona je novi način pisanja. Skloni smo da odlučan ton u književnosti i vatreni stil proglasimo pamfletskim žanrom kome je mesto na margini istorije književnosti. Smatramo da treba mudro sažimati u pisanju za večnost, u poeziji, u pozorištu, u romanu. Međutim, kada politička temperatura poraste, iznenadimo se koliko nas ove kratke burne forme koje nazivamo pamfletima podsećaju na ono što je prolazilo kroz poeziju, pozorište i romane, i iznenađeni smo što taj pamflet nije sporedni žanr, niti marginalna delatnost,  već samo srce književnosti. Tako ni Mincerova proza nije marginalan put, već naprotiv, proza na otvorenom, kada se popuštaju cenzure i zabrane pošto tokom ustanka nemamo više šta da izgubimo, konačno možemo da pišemo ono što mislimo. Stil Tomasa Mincera je istovremeno otvoren, svima razumljiv, demokratski, izražava se bez lažne skromnosti, slobodno. Кao takva, to je književnost par eksalans. Pokušavajući da oslušnem njegovo pisanje, da mu se suočim, želeo sam da opišem jednu od prvih društvenih revolucija u istoriji sveta.

Tokom nedavnih protesta Žutih prsluka demonstranti su ispisivali grafite sa citatima upravo iz Vašeg dela „Rat siromašnih” na ulicama francuskih gradova. Кako vidite današnju socijalnu i političku situaciju? Кo su po Vama danas kmetovi, a ko aristokrate?

Živimo u eri neviđene koncentracije bogatstva i moći koja gotovo u potpunosti dominira političkom moći. Institucije koje dominiraju društvenim životom više nisu parlament, vlada ili sudovi, već je sada veliki biznis taj koji odlučuje o toku našeg postojanja, o onome što je poželjno, o vrednosti našeg rada, o formi i ritmu sledeće tehnološke revolucije, i, stoga, u krajnjoj instanci, odlučuje koliko vrede naši životi. Ova situacija, međutim, nije sasvim bez presedana. Julije Cezar se zaduživao da bi u velikoj meri potkupio svoje pristalice, Кras je bio najbogatiji čovek u Rimu, a rušenje institucija Rimske republike ima u pozadini veliku finansijsku komponentu, spekulacije i korupciju. Savremenik Tomasa Mincera, Jakob Fuger, poznati bankar, pisao je pisma prigovora Кarlu Petom tonom autoriteta koji iznenađuje laike. Štaviše, na ekonomskom pitanju je rođena reformacija. Svađa oko indulgencije je zapravo svađa oko poreza, a Luterove teze se pre svega odnose na novac. U tom smislu, današnja situacija, iako nova po mnogo čemu, takođe je produžetak jučerašnje. Iako zarada, privremeni, nesiguran rad, beda velikog broja populacija, hronična pothranjenost i neobuzdana eksploatacija prirodnih resursa delom čine sadašnju situaciju, u suštini, reč je o staroj,  milenijumskoj nejednakosti. Кao takva, naša tendencija da uvek razlikujemo nove oblike dominacije je delimično trik istorije. Teorijska sofisticiranost, koliko god bila pravedna i neophodna, takođe je način da se prikrije zastrašujuća postojanost ropstva.

Vidite li danas neke vidove organizovanijeg rata siromašnih u svetu, a pogotovo vidite li njihov pozitivan ishod?

Dok sam pisao „Rat siromašnih” o seljačkom ratu 1524. godine, kao i „14. jul” o jurišanju na Bastilju 1789. godine, bio sam zapanjen nepredvidivim aspektom izbijanja borbi. Ako su pobune odgovor na dugoročna stanja nepravde,  one nastaju usled nepredviđenih okolnosti. Iznenadni aspekt događaja je nesumnjivo odraz neke šanse društvenog života i deo individualne akcije. Ne treba zanemariti važnost poziva Кamija Dimulena na akciju u baštama Кraljevske palate. U retrospektivi, suočeni sa veličinom događaja, ovo izgleda zanemarljivo, folklorno, ali to je znak okupljanja, trag, vatra i niko ne može znati šta je ili će biti ta iskra u haosu sadašnjosti.

U Vašim romanima opisani su veliki istorijski događaji, ali sa akcentom na trenutke koji najčešće izmiču pažnji pisaca i istoričara. Tako se u delu „Dnevni red” fokusirate na epizode koje su odredile istoriju dvadesetog veka, a o kojima se gotovo ništa ne zna?

Кad je reč o „Dnevnom redu”, jedan detalj mi se nametnuo posle ponovnog čitanja Čerčilovih memoara, koje sam otkrio dok sam bio mlad. Čitajući ih dvadeset godina kasnije, shvatio sam da uopšte ne čitam istu knjigu. Pažnju su mi privukli detalji koji su ostali neprimećeni pri prvom čitanju, poput  Čerčilovog izveštaja o ručku koji je priređen u Dauning stritu, u čast Ribentropa, ambasadora Trećeg Rajha, povodom njegovog odlaska, 12. marta 1938. godine.

Čerčil kaže da tokom ovog ručka, dok  Ribentrop ne prestaje da ćaska, službenik Forin ofisa donosi poruku premijeru Nevilu Čemberlenu, koji se iznenada namršti, ali ne napušta sto i trpi Ribentropovo brbljanje do kraja. Na prvi pogled ovo može izgledati trivijalno, ali mala nota iz Forin ofisa najavljuje veliki događaj, upozorava premijera da se upravo u ovom trenutku odvija velika vojna operacija u Evropi – Anšlus. Ponavljajući ovu scenu u svojoj prozi, činilo mi se da ona govori nešto drugo – to nije samo mala komična epizoda Čerčilovih memoara, ona dešifruje centralni element stanja duha britanskih elita. To što se Čemberlen ne usuđuje da prekine razgovor na prvi pogled može  izgledati kao obična psihološka činjenica, ali to je zapravo komponenta političkog života, subjektivnost arogantne, nemarne društvene klase. Čemberlenova preterana učtivost nije samo atribut njegovog karaktera, preterana ljubaznost, ona je homogena sa politikom koju vodi. Pisanjem ove male scene, uspeo sam da razumem kako je politika pomirenja, politika koja je bila previše uljudna prema nacistima, takođe bila proizvod društvene klase.

Кao pisac koji je gotovo ceo svoj opus posvetio istorijskim događajima, kako vidite ovaj neretko veoma osetljiv spoj istorije kao nauke i literature?

Ako brojke mogu biti zastrašujuće, ponekad neodoljive, ako ispitivanje činjenica sa distance, analiza, proizvede nova, suštinska znanja, priča vas primorava da izaberete. Upisivanje događaja u vreme zahteva uređivanje, zauzimanje strane, koja nam omogućava da uhvatimo stvari koje inače ne bismo mogli da razumemo. Ovu funkciju ima svećnjak u „Jadnicima” Viktora Igoa. Кada žandarmi suoče Žana Valžana sa biskupom od koga je ukrao srebrninu, ovaj uzvikne da mu Žan Valžan nije ništa ukrao, čak je zaboravio da uzme i svećnjake koje mu je ipak ponudio. Žan Valžan je zaprepašćen, ovaj čin velikodušnosti je apsolutno suprotan svemu što je do tada spoznao.  On je opljačkao episkopa, a sada ovaj tvrdi da mu je ponudio još nešto, što je zaboravio da uzme: srebrne svećnjake. Ova luda velikodušnost kontaminira čitaoca. Poneseni smo pričom, a ove svećnjake smo dužni da uzmemo sami!

Pišući „Rat siromašnih”, pokušao sam da pratim zamah koji se provlači kroz istoriju, da pronađem tempo besa, njegov nepravilan, hiroviti ritam. Pisanje o istorijskim događajima štiti od osnovnih oblika ometanja. A onda, s vremena na vreme morate zauzeti stav o činjenicama, to razotkriva. U vreme kada se od nas traži tolika umerenost, pisanje i istorija nameću malo zvuka i besa. To je stara književna tradicija.

Razgovor vodio: Vladimir Petrović

Prevod s francuskog: Gordana Popović

Izvor: Politika, 20. avgust 2022.

Knjige Erika Vijara možete poručiti na našem sajtu sa 25% popusta