Od ovog petka, svake sedmice ćemo donositi razgovore sa autorima Akademske knjige. Pored priče o njihovim knjigama, govorićemo i o današnjem položaju literature, nauke i umetnosti. Nadamo se da ćete uživati u ovim razgovorima.

Ovog petka razgovaramo sa Mladenom Jakovljevićem, piscem i univerzitetskim profesorom

Posle dobrog prijema Vašeg romana Izbledele duše od strane publike i kritike, Vaš najnoviji roman Kad se vratim doživeo je isti uspeh. I u jednom i u drugom romanu u središtu Vaše pažnje je suočenje sa smrću, ispisano na, kako nam se čini, do sada neviđeni način u našoj književnosti. Možete li nam reći nešto više o tome?

Iskorak u domen smrti inspirativna je prilika za kreativno izražavanje bez ikakvih ograničenja zbog same činjenice da zagrobno iskustvo nije proverivo. To ipak ne znači i da je pisanje o smrti jednostavno. Ona nije samo fizičko nestajanje jedne osobe jer umire mnogo više od jednog tela. Nestaju predmeti koji nas za tu osobu vezuju, ali i mesta gde je ta osoba živela i jezik kojim je ona govorila, ili se bar menjaju do neprepoznatljivosti. Neumitno blede i sećanja a sa zaboravom nastupa i ona druga, prava smrt, kojom se, uz preispitivanje i preispisivanje granica između života i smrti, bave oba romana. Izbledele duše tematizuje značaj svega onoga što čovek ostavlja za sobom, dobrih i loših dela, kao i važnost tradicije i sećanja ukorenjenih u ljudima, mestima i govoru. U romanu Kad se vratim svi ovi elementi dodatno su premreženi traumom suočavanja sa tragičnim gubitkom bliske osobe. Ja utehu nalazim u uverenju da taj prag, koji svi jednoga dana moramo preći, nije i konačni kraj i, u suštini, oba romana su priča o egzistenciji nakon smrti i mogućim stazama koje vode od ove do zagrobne stvarnosti i natrag.

U romanu Izbledele duše na velika vrata u srpsku književnost vraćate dijalektsko pripovedanje, i to kraja iz kog je potekao Vuk Karadžić. Koliko je bilo zahtevno rekonstruisati govor ovog kraja kakav je bio u prošlosti?

U uvodnoj reči romana napisao sam da su i jezik „pojele godine“. Želeo sam da zabeležim kako su govorile moje bake i deke, rođaci i njihovi poznanici, dragi ljudi kojih više nema i u toj zamisli vodio me je zavičajni, intimni osećaj tuge. Nije mi namera bila da rekonstruišem govor jer bi to bio trud osuđen na neuspeh. Dijalektolozi, koji sinhrono i dijahrono izučavaju narodne govore, potvrdiće da je nemoguće rekonstruisati govor toga vremena i kraja, mada je tu kolevka standardnog srpskog jezika. U romanu spajam nekadašnji i sadašnji, dijalekat i standardni govor kao odraz prožimanja stvarnosnog i fantastičnog zasnovanog na preoblikovanju poznatog, uključujući stvarne i izmaštane običajne prakse. Takođe, taj spoj je i rezultat potrebe da, koristeći se ličnim sećanjima – nažalost nepouzdanim, kakva su sećanja inače – otrgnem od zaborava duh jednog podneblja i jednog vremena, ali i predaka, koje ne smemo prepustiti zaboravu. 

Na značaj toga pažnju je skrenula i profesorka Vladislava Gordić Petković primetivši da se u vašim delima mešaju istorija i kultura koje spaja kolektivno tradicijsko pamćenje.

Imam utisak da kao narod ne samo što imamo kratko pamćenje nego i sve više patimo od odsustva potrebe da pamtimo, što je rezultat užasnog spoja okolnosti u istoriji ovog podneblja, ali i sadašnjeg vrtoglavog tempa života, u kojem sećanja i tradicija, nažalost, prečesto imaju samo dekorativnu i praktičnu ulogu. Svi mi, kao pojedinci, gradimo jedinstveni kolektivni identitet i odgovorni smo za već pomenuto otimanje od zaborava naših korena, njihovo negovanje i očuvanje, ali to moramo činiti na zdrav način. Mislim da je književnost savršen medij za to. Savremeno i tradicijsko treba da se nadopunjuju, a ne da jedno isključuje drugo ili da mesta za njihov spoj ima samo kada je to praktično ili korisno za dnevnopolitičke svrhe.

Kako je Vaše pisanje zanimljiv preplet fantastične i, uslovno je nazovimo, realistične književnosti, možete li sa nama podeliti Vaše mišljenje o odnosu ova dva žanra?

Ne postoji jedna prava ili najbolja definicija fantastičnog, ali svima im je zajedničko to da polaze od stvarnosti i stvarnosnog, koje je jednako teško definisati. Mnogo toga što bi neko opisao kao fantastično ja doživljavam kao deo stvarnosti, zbog ličnih uverenja, ali i zbog nekih događaja i doživljaja za koje ne mogu sa sigurnošću da kažem da su samo odsanjani ili umišljeni, da se nisu odista i desili. Verovatno sam zato i postao toliko prijemčiv za fantastično u književnosti. Vajldova bajka „Slavuj i ruža“ prva je knjiga koju sam sâm pročitao, a čitanje Poovih priča u višim razredima osnovne škole, a u srednjoj i Lavkraftovih, dodirnulo je neka mesta u mojoj duši koja ranije nisam umeo da artikulišem. Ono što nazivamo čistim realizmom nikada me nije ostavilo sa takvim osećajem zadovoljstva nego bi uvek ostao utisak da nešto značajno nedostaje. Meni je fantastika ogledalo u kojem mnogo bolje sagledavam stvarnost.

Hoćete li nas uskoro obradovati sa nekim novim delom?

Preduslov za to je inspiracija, tačnije dovoljno akumulirane inspiracije da bih uopšte počeo da pišem. Trenutno sam u fazi akumuliranja, a kada ću početi sve to da oblikujem u tekst – to još uvek ne znam. Rokovima se opterećujem samo kada je akademska produkcija u pitanju, dok kreativnost to ne dozvoljava – prepustio sam joj da sama diktira tempo.

Mladenove knjige možete poručiti na našem sajtu sa specijalnim popustom