Ovog petka razgovaramo sa Melitom Logo-Milutinović, književnom prevoditeljkom

Melita Logo-Milutinović rođena je 1970. godine u Beogradu. Završila je francuski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bavi se književnim prevođenjem od 1998. godine. Član je Udruženja književnih prevodilaca Srbije, a od 2000. godine ima status samostalnog umetnika. Prevodi pretežno savremene romane i stripove. Dobitnik je nagrada „Miloš Đurić“ (2014) i „Branko Jelić“ (2016. i 2019).

Na samom početku pitali bismo Vas koliko je zahtevan prevodilački rad i koliko se on u današnjem društvu ceni?

Rad na književnom prevodu izuzetno je zahtevan, mentalno, duhovno, pa i emocionalno. Nekad je zahtevnije nego što smo svesni i mi sami prevodioci; tek kad shvatimo koliko smo po završetku prevoda ostali istrošeni, bude nam jasno koliko smo sebe uložili. Mnogo se već govorilo o tome koliko se u današnjem društvu prevodilački rad ceni i da li se uopšte ceni. Svakako se ne ceni dovoljno. Možda bi trebalo da postoji veća svest o značaju prevodne književnosti za um i duh nacije. Možda bi trebalo objasniti da to što književni prevodilac radi od kuće, nema utvrđeno radno vreme i ne mora zbog posla da ustaje u cik zore nipošto ne znači da mu je posao lak. Možda bi trebalo češće isticati da se književni prevodioci dijametralno razlikuju od „književnih prevodilaca“, čiji loši prevodi, koji pune naše najveće knjižare, stvaraju utisak da se književnim prevođenjem može baviti svako kome to padne na pamet. I najzad, možda treba objasniti da je književno prevođenje poziv, kojem se predate jer ništa drugo ne volite toliko i ne radite tako dobro – i znate da se od njega nećete obogatiti, da ćete s njim uvek imati strahovito nesrazmeran odnos uloženog rada i zarade, ali ne možete da ga se odreknete. Jer to nije posao, nego poziv. Umetnički poziv, koji je, poput drugih umetničkih poziva, možda osuđen da bude neshvaćen.

Preveli ste niz značajnih dela savremene francuske literature, ali mi ćemo se fokusirati na njih nekoliko. Na prvom mestu je to prevod romana Lidi Salver Bez plakanja u izdanju Akademske knjige za koji ste dobili nagradu „Branko Jelić“. Kakva su bila Vaša iskustva sa ovim romanom?

Bio je to jedan od možda najizazovnijih tekstova s kojima sam se dosad susrela. Ali ako je delo nadahnjujuće, meni kao prevodiocu izazov zapravo postaje podsticaj da izvučem najviše iz sebe. Stil Lidi Salver bogat je i složen, rečenica često bez prekida sledi tok misli naratora i govornika ili se pak prekida doslovce u pola reči da bi jedan govornik upao u reč drugom. Njeno izražavanje je raznovrsno, od žargona do sofisticiranog govora i snažne poetske reči. Nije to svojstveno samo ovom njenom romanu, već i prethodnim. Međutim, specifičnost ovog teksta jeste korišćenje jednog nepostojećeg francuskošpanskog jezika, kojim govori glavna junakinja. Nije bilo lako pronaći pandan tom jeziku, izmisliti srpskošpanski, koji bi istovremeno bio i iskrivljen i razumljiv. Ali, na kraju, i to je bio jedan divan izazov.

Nedavno ste preveli putopisnu knjigu Emanuela Rubena Uz Dunav, pisca koji na specifičan način spaja francusku kulturu i naše krajeve. Možete li nam reći nešto više o radu na ovom delu?

Delo Uz Dunav predstavlja u neku ruku poetski vodič kroz podunavsku Evropu, i to pre svega kroz njene zakutke do kojih može da dopre samo neko ko se ne drži utabanih staza. Nije posredi samo putopis, ovo je kazivanje obogaćeno ličnim doživljajem pisca, njegovim pogledima, nazorima, duševnim stanjima, snoviđenjima, pijanstvima, pa i priviđenjima. Na toj ravni bilo je potrebno preneti na srpski jezik jedno veliko bogatstvo stila i snagu slika. Pored toga, međutim, specifičnost same postavke radnje – putovanje biciklom – zahtevala je učenje biciklističkog argoa, a praćenje skrivenih staza i bogaza zahtevalo je da se pronalaze srpske transkripcije toponima često nepoznatih čak i svemogućem internetu, kao i imena nekih istorijskih likova možda sporednih sa gledišta svetske povesti, ali bitnih za određeni lokalitet.

Radnja ovog dela zadržava se jedno vreme na našim i nama bliskim prostorima. Ono što je meni bilo vrlo simpatično jeste to što su mnogi nazivi jela, pića i dr., pa i neki manji dijalozi, u francuskom originalu dati na srpskom, s prevodom na francuski ili objašnjenjem u zagradi. U srpskom prevodu mogu se prepoznati po kurzivu, a pojašnjenja su izostavljana da ne bi zvučala kao eho. Uz piščevo dopuštenje!

Ovih dana je iz štampe izašao Rat siromašnih velikog francuskog pisca Erika Vijara, a ranije ste preveli i njegovo delo Dnevni red za koji je dobio Gonkurovu nagradu. Kako biste našim čitaocima predstavili ove dve knjige?

Dnevni red predstavlja svojevrsno podsećanje i opomenu. On govori o završnom periodu Hitlerovog uspona i osvitu Drugog svetskog rata, ali prvenstveno se usredsređuje na elemente koji su omogućili nacističkom režimu da dođe na vlast, zapali ratni požar i počini najstrašnije zločine. Ima tu, svakako, kratkovidih ili zaplašenih političara, ali i velikih industrijalaca čiji je novac finansirao Hitlera, a oni su zauzvrat dobijali besplatnu radnu snagu u koncentracionim logorima. Za sve smo to mi možda i čuli, ali ovako sabrano i zapakovano u kratku formu koja odiše snagom izraza, ostavlja posebno snažan utisak.

Rat siromašnih smatram Vijarovim mini remek-delom. Sa stanovišta ideje i fabule, posredi je koncentrat bunta, predstavljen kroz život Tomasa Mincera, teologa revolucionara iz XVI veka, koji se fanatično borio za oslobođenje potlačenih, kako od stega feudalnih gospodara, tako i od stega crkve. Sa stanovišta forme, posredi je jezički koncentrat svojstven Vijaru, čije su osnovne odlike svedenost i jezgrovitost. Beskompromisno i gromovito, takvo je ovo delo.

Ako možete da nam odate, koje Vaše prevode ćemo čitati u budućnosti?

Na primer, još jednog Vijara!

Knjige koje je prevela Melita Logo-Milutović možete poručiti na našem sajtu sa specijalnim popustom