PROMOCIJA ROMANA: NEBOJŠA MILENKOVIĆ ,,NEŠTO ŠTO STRAŠNO PODSEĆA NA ŽIVOT” (Akademska knjiga 2019)

Knjižara „Zenit“, Njegoševa 24, Novi Sad,
četvrtak 20. februar u 19h.
Sa autorom knjige razgovaraće Bojan Krivokapić,
pisac i književni kritičar.

Nebojša Milenković (Niš, 1971) istoričar umetnosti, kustos, bloger, građanski aktivista. Istoriju umetnosti diplomirao 2000. na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Zaposlen u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu. Kao kustos priredio više desetina autorskih i monografskih izložbi. Uređivao haiku biblioteku Macuo Bašo (1989–1996) i časopis za kritiku, istoriju i teoriju umetnosti „Anomalija“ (2005–2007). Tekstove i eseje o književnosti, umetnosti, kulturi i politici objavljuje u mnogim regionalnim novinama, časopisima i na web portalima. Objavio umetničke monografije: „Ich bin Künstler Slavko Matković“ (2005), „Szombathy art“ (2005, Nagrada Društva istoričara umetnosti Srbije), „Zvezda i njena senka – Ikonografske predstave zvezde petokrake u umetnosti socijalističkog i postsocijalističkog društva“ (2006), „Vladimir Kopicl: Ništa još nije ovde ali neki oblik već može da mu odgovara…“ (2007), „Vujica Rešin Tucić: Tradicija avangarde“ (2011), „Slobodan Šijan: Moraću da skrenem!, Vizuelni eksperimenti, 1960–2012“ (2013, Nagrada dr Pavle Vasić), „Natrag: Božidar Mandić i Porodica bistrih potoka“ (2015). Za istorijsko umetnički i društveno aktivistički rad dobio je Nagradu Porodice bistrih potoka (2013). Zbirke pesama: „Usta zrelog kestena“ (1989), „Ogledalo za snove“ (1994), „Tihost“ (1996), „Sezona divljeg voća“ (1999, Nagrada Ratkovićevih večeri poezije) i „Čišćenje snega“ (izabrane haiku pesme, 2004). Za haiku nagrađivan na međunarodnom konkursu ITOEN u Tokiju 1996. i 1997. Napisao je roman „Nešto što strašno podseća na život (Kratka istorija letenja u Subotici)“.

„Glavni junak romana Nešto što strašno podseća na život je konceptualni umetnik, pesnik i bibliotekar Slavko Matković, jedna od mitskih ličnosti Subotice, koju Milenković uzima za
svoj alter ego ispisujući pseudoistorije i fantastične povesti o gradu i njegovoj najslavnijoj građevini. Ovo je knjiga o čitanju i pisanju, o zamenama identiteta, o valpurgijskim noćima u subotičkoj Gradskoj kući kroz koju defiluju aveti pročitanih knjiga, pa tako čitalac sreće Bulgakova i Anu Ahmatovu, Alana Forda i Fanca Kafku, Vojislava Despotova i Vujicu Rešina Tucića… Stvarnost i fikcija, doživljeno i pročitano isprepleteni su u tolikoj meri da ih je ponekad nemoguće razlikovati, kao što sve vreme pisac, junak i čitalac zamenjuju mesta. Svi oni ispisuju poemu o Subotici kao prestonici čuda, jednom od središta Srednje Evrope, prostoru kojim najglasnije odjekuje tišina. „Ne mogu da se setim kada se to prvi put desilo ‒ tek likovi i događaji iz knjiga koje čitam počeli su da uskaču u moju svakodnevicu“, kaže na jednom mestu u romanu junak Slavko Matković ‒ baš kao što će i likovi koji nastanjuju ovaj roman zasigurno uskakati u svakodnevice njegovih čitalaca.“

Dragan Velikić