Prodajna mestaBulevar Mihajla Pupina 22, Novi Sad + 381 21 65 71 610 office@akademskaknjiga.com Prijava na newsletter

Profesoru emeritusu Slavku Gordiću uručena nagrada Fonda „Todor Manojlović”

Nagrada Fonda „Todor Manojlović” za moderan umetnički senzibilitet dodeljena je za 2021. godinu profesoru emeritusu Filozofskog fakulteta sa Odseka za srpsku književnost Slavku Gordiću, piscu, književnom kritičaru i esejisti, autoru Akademske knjige, uz obrazloženje da je njegovo delo i delovanje ostavilo dubok trag kako u savremenoj produkciji srpske književnosti, tako i u antologijskim izborima kojima se svojim kvalitetom preporučilo.

foto: ilovezrenjanin.com

U baroknoj sali Gradske kuće u Zrenjaninu 25. maja 2022. nagradu „Todor Manojlović“ profesoru Gordiću uručili su članovi žirija i zamenik gradonačelnika Zrenjanina. Zahvaljujući se na priznanju, profesor Slavko Gordić održao je svečani govor koji prenosimo u celosti:

NAGOVOR NA PONOVNO ČITANJE POEZIJE TODORA MANOJLOVIĆA

Poštovani gradonačelniče Zrenjanina, uvaženi zvaničnici ovog grada i njegovi kulturni poslenici, članovi Upravnog odbora Fonda Todor Manojlović, dame i gospodo! Obradovan i dirnut priznanjem kojim sam počastvovan, moram odmah reći – bez ceremonijalne, lažne skromnosti – da nagradu s imenom značajnog, svestranog i u svemu samosvojnog Todora Manojlovića zacelo zaslužuju pre mene toliki valjani pregaoci, među kojima i moje kolege sa iste adrese, s Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Gojko Tešić i Milivoj Nenin, zapaženi poznavaoci i izučavaoci dela i delovanja Todora Manojlovića.

Svestan prevashodno svečanog i svečarskog karaktera našeg susreta, ja bih – s vašim dopuštenjem – u ovom radnom danu ipak pokušao da jednim malim, radnim prilogom doprinesem negovanju uspomene na Todora Manojlovića. Taj prilog, pre čitalački neposredan negoli esnafski učen i studiozan, mogao bi se nasloviti kao nagovor na ponovno čitanje poezije Todora Manojlovića.

 *

Otkriven i obznanjen s velikim zakašnjenjem kao blistav esejista, poznavalac i podstrekač modernih pesničkih strujanja, Todor Manojlović (1883-1968), reklo bi se, još uvek čeka i na svoj izlazak iz senke u zvanju i pozvanju pesnika, stvaraoca u primarno kreativnom smislu. Кao da, odnekud, bolje pamtimo negativne od afirmativnih odziva na njegovu pojavu na pesničkoj sceni, mada su ovi drugi bili iz pera autora s apsolutnim pesničkim sluhom, kakvi su Crnjanski, Rastko Petrović i Isidora Sekulić. Onih prvih, inferiornijih ali brojnijih, nabrojao je četrnaest Milivoj Nenin u svojoj Slučajnoj knjizi (2006). Uzdržanost, pa i strogost, pretežu i u ocenama antologičara i kritičara s kojima smo duhovno stasavali: Borislav Mihajlović u antologiji Srpski pesnici između dva rata (1956) ocenjuje Manojlovićevu inspiraciju kao „pomalo malokrvnu“, dok Miodrag Pavlović u svoju bezmalo kultnu Antologiju srpskog pesništva (1964) i ne unosi ni jednu Manojlovićevu pesmu, pominjući ga samo u predgovoru kao nekog ko donosi „literarne novosti iz Italije i Francuske, nadražujući novim pesničkim oblicima jedan starinski senzibilitet“. Čini se, takođe, da nam i u poetičkom rubriciranju Manojlovićeve poezije nedostaju ubedljivija i jasnija određenja, jer je viđena i imenovana u međusobno oprečnim pojmovima renesanse, baroka, klasicizma, neoromantizma i romantičarskog klasicizma, „umerenog modernizma“, „idealističkog neotradicionalizma“, „jasnog“ simbolizma bodlerovskog tipa, pa čak i dadaizma. Biće, najposle, da je od svih učenih tumačenja bliže pesničko-poetičkoj istini o Manojloviću njegovo geslo da treba pevati radosno ili nikako, kao i onaj naoko impresionistički kliktaj u jednom Leskovčevom pismu (1968) o „apolonski svetloj i himnički ekstatičkoj poeziji Života i Sunca“, ili nalaz Ivana V. Lalića (1971) o traženoj i pronađenoj ravnoteži u jednom svetu u čiju lepotu Manojlović želi da veruje i hoće da je opeva, ili, opet, u Neninovoj pomenutoj knjizi, ona tvrdnja, ilustrovana desetinama pesnikovih „ognjenih“ sintagmi i stihova, kako je sunce „glavni junak Manojlovićeve poezije“.

Pogledamo li sad, u opitu bez predumišljaja, kako prolazi Manojlović u nekoliko zamašnih antologija s početka ovog veka, osvedočićemo se da mu nijedan od četiri za ovu priliku biranih antologičara nije izrazitije privržen. Prvi mu (Miloslav Šutić, 2002) privileguje samo dva naslova, drugi (Milutin Lujo Danojlić, 2004) tri, treći (Miroslav Egerić, 2008) takođe tri, a četvrti (Nenad Grujičić, 2012), kao i prvi, opet samo dva. Uz poštovanje truda i učinka svakog od pomenutih tumača i ocenjivača, i uz živu svest o poetičkim i periodizacijskim omeđenjima njihovog izbora, ne možemo se oteti utisku da je Todor Manojlović prošao u njihovim „cvetnicima“ kao svojevrsna pesnička pepeljuga. Utoliko pre, i utoliko gore, što u dugim pletenicama imena ima poveći broj i onih pesnika, posebno ovovremenih, kojih, osim u ovim antologijama, kao da nigde više i nema.

Međutim, upravo prvi od dobrih razloga da našeg pesnika valja ponovo čitati nalazimo u nepodudarnosti povlašćenih naslova kojima je predstavljen u četiri pomenuta slučaja. Naime, ni jednu jedinu od ukupno deset izabranih pesama ne nalazimo dvaput u ove četiri antologije – što govori koliko o samostalnosti antologičara toliko, i više, kako će nova čitanja svakako zastati pred makar još deset podjednako vrednih i za antologije dostojnih Manojlovićevih pesama.

Ovu pretpostavku kao da utemeljuje još jedna (ne)podudarnost. Elem, suočimo li ovih deset antologijskih pesama sa onih šest u Mihajlovićevom izboru, videćemo kako je samo pesma „Brazda“ po drugi put (u Šutićevom strogom izboru) prepoznata kao antologijska. Tako naš statistički pristup, zasnovan, bezmalo, na tzv. slučajnom uzorku, pokazuje da, evo, već petnaest Manojlovićevih pesama zavređuje antologijski status! Tako, dakle, i Mihiz, makar poizdaleka, i makar posredno, posvedočuje da Manojlović, mada „pomalo malokrvan“ i „tankog, apartnog tona“, zaslužuje novo čitanje.

Zastanimo sad i nad lepom podudarnošću dvaju čitanja Manojlovićeve „Brazde“. Dovoljna je jedna njena strofa, kao slika u malom jednog opusa i jednog poetskog svetonazora, da se saglasimo ne samo sa čitaocima koje će i danas poneti njen „astralni lirizam“ (M. Šutić) i pesnikova već pomenuta opčinjenost apolonskom svetlošću već i sa onim profesionalnim ljubiteljima književnosti koji ne prestaju da preispituju starije i novije nasleđe – i njegovo mesto na lestvici vrednosti, viđeno, po Manojlovićevim rečima, „kroz medijum svesti i sećanja“, tj. modernosti i tradicije. Strofa koju navodima opeva brazdu iz naslova i početnih stihova, brazdu kojom ispisujemo svoj „nevidljivi zrak“ u duhovnom prostoru, zrak koji će jednom „umeti da zasija, da zaplamti“: „Na tamnom purpuru noći ognjene brazde / Postaju jasne, odaju svoju tajnu i smisao: / Blistava alemska mreža, u kojoj se hvataju. / Кojom hvatamo i raspoređujemo neumorno / Zvezde, sazvežđa i onaj deo beskrajnosti / Čijim se dahom i plamenom / Napaja i rasvetljuje čarobno / Ovaj naš skučeni tmurni život krvi i zemlje.“

Prisetimo se, na samom kraju ovog neformalnog dokaznog postupka u odbrani od zaborava našeg pesnika, i jednog svedoka saradnika. To je Marko Ristić, potonji najrigidniji borac za nadrealističko i, potom, ideološko svevlašće te, vukovski rečeno, i revnostan Manojlovićev rugač i opadač, koji, međutim, u njegovim prvim pesničkim zbirkama nalazi i pozdravlja „tako sunčane, plemenite vidike“ i „odjeke jedne besprekorne estetike“ (1928), prepoznajući u njemu nekog „preko koga istovremeno geteovski helenizam, francuski simbolizam i talijanski futurizam ulaze u srpsku književnost“ (1929).

Ponovimo, umesto zaključka, nagovor na novi čitalački susret s pesnikom Todorom Manojlovićem, znanim nam građaninom sveta, kosmopolitom i poliglotom, čiji je tvorački duh i u godinama naizgled nepomičnog života u Bečkereku umeo „da zasija, da zaplamti“.

foto: ilovezrenjanin.com

U obrazloženju žirija za dodelu nagrade „Todor Manojlović“, koji je radio u sastavu Nenad Šaponja (predsednik), Gojko Tešić, Vasa Pavković, Milan Bjelogrlić i Petar Arbutina, navodi se: 

„Književnokritička misao Slavka Gordića je u najlepšoj tradiciji onoga što moderni umetnički senzibilitet Todora Manojlovića danas može da znači. Istovremeno, njegovo prozno, esejističko i kritičko delo i delovanje ostavilo je veoma dubok trag kako u savremenoj produkciji srpske književnosti, tako i u antologijskim izborima kojima se svojim kvalitetom preporučilo. Ako bismo hteli da kontekstualizujemo njegov esejistički rukopis, onda ga sasvim sigurno možemo iščitavati u najlepšoj tradiciji koju čine Stanisalav Vinaver, Todor Manojlović, Miloš Crnjanski i Milan Kašanin. U poslednjih nekoliko decenija, kritičarski i esejistički rad Slavka Gordića temeljno i odgovorno zagovarao je najviše modernističke vrednosti srpske književnosti, ne zanemarujući tradicionalni kontekst“,

Fond “Todor Manojlović” osnovan je 1991. godine radi prikupljanja književne zaostavštine, proučavanja, objavljivanja, popularisanja dela i čuvanja imena Todora Manojlovića (1883-1968), pesnika, dramskog pisca, esejiste, književnog i likovnog kritičara i prevodioca, koji je ostavio za sobom značajnu, ali nedovoljno istraženu zaostavštinu. Rođeni Bečkerečanin, a po opredeljenju građanin Evrope, Manojlović je zrelošću i širinom poznavanja moderne književnosti i umetnosti, uticao na obnovu srpske poezije još u vreme Prvog svetskog rata. Učestvovao je u zamahu koji je modernistički pokret dobio u posleratnom periodu. Pojava prve drame Manojlovića “Centrifugalni igrač” (1930) smatra se početkom moderne srpske drame.

izvori:
Filozofski Fakultet u Novom Sadu
RTV.RS

AKADEMSKA KNJIGA JE OBJAVILA TRI STUDIJE PROFESORA SLAVKA GORDIĆA KOJE NA NAŠEM SAJTU MOŽETE NARUČITI SA 20% POPUSTA

Najnoviji Naslovi

Prijava za Newsletter

Akademska knjiga © 2022