Prodajna mestaBulevar Mihajla Pupina 22, Novi Sad + 381 21 65 71 610 office@akademskaknjiga.com Prijava na newsletter

Prikaz knjige „Rat siromašnih“ Erika Vijara

Govoreći o dve Pekićeve novele – može se sasvim slobodno reći i dva kraća romana, „Odbrana i poslednji dani“ i „Uspenje i sunovrat“ – Mihiz je ironično, kako je on to samo umeo, kazao da je Pekić napisao dva aforizma, aludirajući na obimnost Pekićevih drugih dela, pre svega sedmotomnog „Zlatnog runa“ koje se prostire na preko 4000 strana. Kad smo već kod Pekića, gotovo su kultni pokušaji Svetlane Velmar-Janković da pokuša da smanji obim „Zlatnog runa“ što je naposletku rezultiralo još većim brojem strana koje je Pekić dodao jednom od tomova. Naravno, Pekić nije izuzetak, naprotiv, čini se da romani koji za svoju temu uzimaju istoriju, pogotovo velike istorijske epohe, „boluju“ od preopširnosti. Da bismo se uverili u to, pomenućemo samo nekoliko romana „mamutskih“ obima. Na prvom mestu su to svakako „Jadnici“ Viktora Igoa, roman krcat ne samo silnim događajima, već i mnoštvom digresija koje se prostiru na desetinama stranica o katoličkim verskim redovima, istoriji pariske kanalizacije, velikim bitkama… Odgovor zašto je to Igo činio nalazi se u materijalnoj koristi. Tadašnji romani prvobitno su objavljivani kao feljtoni u časopisima, pa su honorari bili znatno veći ukoliko je bilo više nastavaka. Razume se, greška bi bila uzeti samo materijalnu korist kao razlog za pisanje opširnih romana. Vreme u kome su se ti romani pisali bilo je znatno drugačije. Knjige su neretko predstavljale jedinu zanimaciju, pogotovo u zabačenim sredinama, pa se od pisaca očekivalo da pišu što duže knjige ne bi li zabava duže trajala. Naravno, delom to proizilazi iz same želje autora, kakva je, recimo, bila Tolstojeva kada je pisao „Rat i mir“, najbolji primer romana-epohe, verovatno i začetka ovog književnog žanra. Tako docnije nastaju brojna književna dela među kojima ćemo pomenuti samo romane „Budenbrokovi“ Tomasa Mana, „Život i sudbina“ Vasilija Grosmana, „Arhipelag Gulag“ Aleksandra Solženjicina,  „Smrt – poslednje utočište“ Hilari Mantel… Takvi romani se pišu i u današnjici i, što je još zanimljivije, oni doživljaju veliku čitanost. Izgleda da su oni svojevrsni kontrapunkt instant-komunikaciji koja se danas gaji. S druge strane, što je i naša tema, kratka dela, neko bi možda rekao i novele, koje „hvataju“ duh jednog vremena na manjem broju strana, prilično su retka stvar, neretko i na „slabijoj“ ceni. Primera radi, i dan-danas je „Na Drini ćuprija“ prepoznata kao najznačajnije Andrićevo delo, svakako i najprodavanije, iako je, ako ćemo gledati isključivo sa književne tačke gledišta, što je i sam Andrić mislio, „Prokleta avlija“ vrhunac njegovog stvaralaštva. Još jedno tako kratko, ali podjednako snažno delo dolazi iz pera Erika Vijara.

Početak je šesnaestog veka. Pre nekoliko godina na vratima dvorske crkve u Vitembergu Luter je okačio svoje teze, pokrenuvši veliku crkvenu revoluciju. Inspirisani ovim činom, po čitavoj Evropi javljaju se pobunjenici koji kreću u rat protiv postojećeg stanja. Jedan od njih je i pastor Tomas Mincer. Opisujući njegov život, ali i pobunu koju je on pokrenuo, Erik Vijar stvara „Rat siromašnih“.

Kondenzovan do krajnjih granica, koliko stilski još više u opisivanju događaja, roman, uslovno ga nazovimo tako, Erika Vijara predstavlja ne samo život jednog od najvećih pobunjenika evropske istorije, već i vreme koje je prethodilo njegovom životu. Suštinski, ako bismo tražili najpribližniju žanrovsku odrednicu ovog dela, to bi bio pokušaj sažimanja istorije u kratki književni tekst, u svojevrsnu hroniku, kako je sam autor naziva. „Škrt“ na opisima, on stvara čudesne rečenice, lišene bilo kakve suvišnosti, a opet upečatljive u svojoj preciznosti i stilu, kakva je, recimo, ova: „I knjige su se razmnožile kao crvi u lešu“. Tu Vijarovu književnu maestralnost Melita Logo-Milutinović je izuzetno prenela na naš jezik, stvarajući prevod koji izaziva istinsko divljenje.

Erik Vijar je rođen u Lionu. Završio je studije istorije i filozofije. Debituje kao književni stvaralac krajem devedesetih. Slavu mu donosi roman „Konkvistadori“. Dobitnik je niza francuskih i internacionalnih priznanja, među kojima je i Gonkurova nagrada za roman „Dnevni red“ (Akademska knjiga, 2018).

„Krije se tu velika tajna: voleti siromašne znači voleti mrsko siromaštvo, više ga ne prezirati. Znači voleti čoveka. Jer, čovek je siromašan. Nepopravljivo. Mi smo beda, lutamo između želje i gađenja“, ovako Vijar opisuje srž promene koju donosi njegov junak. Društvo ogrezlo u feudalističkom iživljavanju bogatih nad siromašnim („Jer moćni ne prepuštaju ništa, ni hleb, ni slobodu“) konačno se budi iz duge letargije: „(…) pošto se više hleba i slobode može dobiti samo ako se oni otmu, obreo se tu“. Nastupa pobuna, neprikosnovena po svom značaju i uticaju. Nju Vijar nenadmašno predstavlja, sažimajući decenije istorije u tekst od sedamdesetak strana, blistav u svakom pogledu. Veličanstvena je to priča o pobuni (kako sam autor kaže: „Mladost nema kraja, tajna naše jednakosti je besmrtna, a samoća neizreciva. Mučeništvo je zamka za potlačene, poželjna je samo pobeda“), ona koja se večito ponavlja, ali i dokaz da se o velikim istorijskim epohama i događajima može pisati na dosad neviđeni način.

Autor: Vladimir Petrović

Izvor: Čitaonica

Knjigu „Rat siromašnih“ možete kupiti na našem sajtu sa 25% popusta

Najnoviji Naslovi

Prijava za Newsletter

Akademska knjiga © 2022