VEKTORI SUDBINE, VREMENA I LJUDSKE NADE

Adaševićevu zbirku čine četiri priče, struktuirane tematskim uparivanjem prve i četvrte („Dosije 64“ i „Izveštaji Hane Moravec“) i druge i treće priče („Odisej u kanikuli“ i „Fragmenti o smrti: Simeon Gras“). Tema koja objedinjuje sve četiri priče jeste pripovest o čudеsnosti egzistencije, o nošenju čoveka sa radostima i užasima koje ona donosi, a koje se čine predestinirane. Pored te predodređenosti, životi Adaševićevih junaka su obeleženi i specifičnim istorijskim trenucima u čijim okvirima se nalaze i koje, na izvestan način, nastoje da prevaziđu. Tematizovanje ratova 90-ih se pokazuje kao poetička tendencija, kako srednje generacije savremenih srpskih autora, u koju se svrstava i Adašević, tako i mlađih generacija čije je detinjstvo obeleženo tim sukobom (na primer u romanima Lane Bastašić i Vladimira Tabaševića). U odnosu na rečeno, Borivoje Adašević zalazi još dalje u istoriju, jer pripovest o sudbini njegovih junaka seže od 1930-ih godina pa sve do sadašnjeg trenutka, te se obrađuju i teme poput Drugog svetskog rata  i  tajni Golog otoka, koje autor ingeniozno prikazuje. Ta ingenioznost se očituje već i u samom naslovu zbirke, koji predstavlja i vezivno tkivo priča koje je sačinjavaju, jer su sve izvučene „iz spiskova prećutanih stvari”.

Spisak, skica, dokument, izveštaj su pojmovi na koje se često nailazi tokom čitanja dela, ali su takođe i forme inkorporirane u samu zbirku na način da postaju vid umetničkog izraza. Adašević je u intervjuu za NIN rekao da je dovoljno uzeti izvod iz matične knjige rođenih i svaki podatak, koji se na njemu nalazi, podrobno istražiti, rekonstruisati i „imaćete na kraju roman”. To literarno oživljavanje dokumenta je razlog zašto su autorovi prikazi istorijskih trenutaka toliko uverljivi, jer je on ono čudesno, kako u ljudskom iskustvu, tako i u opisanim istorijskim momentima, tražio u samom životu, a ne „sa one strane”. Čak je i pojam predestinacije, kojim  započinje prva priča „Dosije 64“, smešten u egzistenciju jednog ljudskog bića, u devojčicu Genu Vilu (pravo ime Marija Leon), koja predoseća smrt, a u kasnijim godinama čak i život, kada zna pol dece u utrobama majki pre nego što ga i one same znaju. Priča ove junakinje počinje 1930-ih i biva presecana događajem iz 1993. godine, u kom narator prisustvuje sahrani svoga oca, a njegovu smrt opisuje kao ono što će mu „promeniti život iz osnova”. Presek ove dve vremenske linije je pokazatelj veštine kojom je ispisana  isprepletanost sudbina likova, koja prožima čitavu zbirku. Jer u tom momentu, narator doživljava natprirodno iskustvo nakon kojeg je izvestan niz godina mogao da komunicira sa mrtvima i to na gotovo istovetan način na koji je Gena/Marija mogla da vidi mrtve, ali kraj čudesnom zapletu i još čudesnijem raspletu tu nije kraj. Nepoznata žena je bila sahranjena na mestu na kojem su članovi pripovedačeve porodice želeli da sahranjuju isključivo svoje pripadnike. Prilikom tog momenta natprirodnog iskustva koje se i fiziološki izrazilo u vidu nesvestice, pripovedača su naslonili na spomenik nepoznate žene, na kom piše ime Marije Leon.

 Što se tiče forme i stila Iz spiskova prećutanih stvari, pre svega je bitno istaći da u momentima kada nastupa promena naratora, ili naratorove pozicije, tekst se menja iz standardnog fonta u iskošeni i obratno, te se čini da razuđena forma zbirke time biva još razuđenija. Fragmentarnost izraza korespondira toj neuhvatljivosti, neizbežnosti i magičnosti „nedokučivog plana”. Autor se takođe poigrava i sa upotrebom glagolskih vremena, gde od pisanja u prošlom vremenu dolazimo do pasaža napisanih u futuru gde se događaji tek anticipiraju, premda je doživljaj takav kao da se sada, i u ovom trenutku,  oni već odvijaju pred čitaocem. Kada je reč o jeziku, prvi stečeni utisak je njegova hermetičnost. Kao da između čitaoca i teksta stoji koprena, koju je moguće ukloniti uz pomoć autopoetičkih pasaža u delu, ali i književnih očeva Borivoja Adaševića. U drugoj priči autor nam kroz jednog od svojih likova kaže: „Pisac nema druge domovine osim jezika, koji je stariji i od onoga što smrtni nazivaju svojom domajom, a njegov je zadatak plodove velikog jezičkog genija uneti u maternju melodiju, obogatiti je i ponovo je učiniti svježom. Tako raste i razgranava se živi jezički organizam, pobjeđujući nova vremena i zapreke. (str.57)“

Problem jezika je, osobito na našem području, nakon ratova, tema koje i dalje zaokupljaju savremene srpske autore, međutim maternja melodija, koja se spominje u citiranom odeljku. To je ono na šta bi trebalo usmeriti posebnu pažnju, jer kada je reč o njoj, kao iskonskom jeziku i kada prizovemo Nastasijevićev značaj u prikazivanju nečeg, naizgled toliko neuhvatljivog,  stvari preegzistencije i nesvesnog, a opet duboko ličnog, dolazimo do Adaševićevog odnosa spram svojih književnih uzora, što smo  naveli kao način ulaska u sam tekst zbirke. Pisac Spiskova ne beži od tradicije, on njene konce uvezuje u svoje delo. „Odisej u Kalikuli“ i spasonosan povratak na Itaku omaž su Crnjanskom  i odisejskom motivu Lirike Itake. Zatim, kada  pisac citira „Prokletu avliju“ ili upotrebljava ovu sintagmu kako bi opisao Balkan, ali i svet uopšte kao neki vid ovozemaljskog pakla; ili kada njegova junakinja Hana ne otkriva na prvi mah koja je knjiga u pitanju, kojoj posvećuje toliko pažnje, kao što ni knjiga Andrićevog Ćamila ne biva otkrivena. Pored prisustva Andrića, u zbirci priča o kojoj govorimo, čini se da je još jasnije prisustvo Danila Kiša. Narator se pri polaganju vojničke zakletve predstavlja kao Andreas Sam, koji je protagonista Kišovog dela Rani jadi. Međutim, možda  najjača intertekstualna veza se ostvaruje između Iz spiskova prećutanih stvar i Enciklopedije mrtvih. Pored očigledne veze u pogledu žanra, odnos erosa i tanatosa je onaj za koji je Kiš rekao da, premda je prisutan u njegovom književnom korpusu, u Enciklopediji dolazi do „punijeg izraza”, tačka u kojoj se ova dva teksta sabiraju. Iako je kompozicija dveju zbirki drugačija, motiv koji povezuje devet Kišovih priča je motiv smrti (uz koji nužno ide i motiv života), a koji je u vezi sa sudbinskom određenosti, kao i kod Adaševića. Takođe, Kišov uticaj se očituje i u spiskovima koji se nižu u prikazivanom delu, u veštini opisivanja i najsitnijih detalja, kao na primer u floralnom motivu koji je toliko bitan za Kišovu Enciklopediju, koliko i za šolju Hane Moravec oslikanu cvećem ili uopšte za Haninu opsesiju kupovinom cveća od žene koja ga prodaje na Karlovom mostu u Pragu. Junakinja je izgubila vezu sa mužem tokom rata od kog su tad već prošle godine, a koja nije uspostavljena, sve dok se nije uspostavila i veza između nje i naratora.

Poslednja priča „Izveštaji Hane Moravec“ predstavlja svojevrsnu kulminaciju zbirke i to na više različitih načina. Jedan od njih je taj da junakinja Hana ima vezu sa pripovedačem u sadašnjem vremenu, putem njihove prepiske u vidu Haninih izveštaja koje mu šalje. Osobito važan pasaž iz tih mnogoborojnih izveštaja jeste onaj gde i junakinja i junak nalaze vremenske i prostorne tačke u kojima su se mogli sresti ranije, a nisu, iako su bili na istom mestu u istom trenutku, kao na primer na predstavi „Na Drini Ćuprija”, Kokana Mladenovića, u Novom Sadu, gradu koji pored Sremskih Karlovaca i njihovih gimnazija , predstavlja njihov zajednički prostor. Predestinisano prijateljstvo, o kom se govori u ovom delu, jedan je od najlepših prikaza te vrste odnosa između muškarca i žene. Hanina ranjivost ali i neverovatna snaga u momentu kada shvata da se udala za alkoholičara i da je vreme da preuzme kontrolu nad sopstvenim životom i životom svog deteta, kao  i način na koji to opisuje pripovedaču, govori o poverenju između dvoje prijatelja, o poverenju koje životom prožima papir na kom je ispovest pisana. Opisani momenat, kao i momenat Haninog sloma nakon ubistva premijera Đinđića, nakon čega odlučuje da napusti ovo krvavo podneblje i prepusti se putovanju na koje je njen tvorac šalje, otkrivaju jedno od mogućih značenja naslova same zbirke, koji zaista, na izvestan način, intrigira. Prećutane stvari su i užasi Drugog svetskog rata (prećutanost u smislu da je lakše o tome ne govoriti), i tajne Golog otoka koje se razotkrivaju u drugoj priči, uništavanje nadgrobnog spomenika Vladana Desnice,  kao i ubistva za koja su nevini optuživani, prećutane su duboko lične stvari, natprirodni talenat Marije Leon, mrtvi među živima koje pripovedač vidi, Hanin nesrećni brak, porodične tragedije i nestanci ljudi koji prožimaju ovu zbirku. Prećutano je sve ono što bi trebalo dovesti do govora, do jezika. I identitet pripovedača je na izvestan način prećutan, sve do kraja, sve do pozdrava u pismu koje on šalji Hani, a koje glasi:  „Iskreno tvoj,

Borivoje Adašević. (str. 189)“

Poslednje delo Borivoja Adaševića, u svoj svojoj ingenioznosti, ostavlja otvorena pitanja o prećutanosti kao takvoj, ali i o načinu njenog prevazilaženja. Autor svoje junake ne ostavlja u „prokletoj avliji”, već postavlja mogućnost ukrštanja „vektora sudbine, vremena i ljudske nade”, a uz pomoć suptilnog humora, koji njegovi junaci poseduju, a koji se čini ako način egzistencijalnog držanja, kao način da se živi, a ne preživljava u ovom i ovakvom svetu. Delo Iz spiskova prećutanih stvari nam je ostavljeno u amanet, kao podsticaj da se osvetle njegova ranija dela, romani: Čovek iz kuće na bregu i Krf  i zbirke priča: Iz Trećeg kraljevstva i Ekvilibrista, kao podsticaj na nova čitanja i tumačenja Adaševića, jer je to pisac koji ne sme biti prećutan.

Adriana Dondo

Izvor: https://www.facebook.com/adriana.dondo