Duhovni kontinuitet za kojim Jovan Dučić poseže u Carskim sonetima jednim delom proistekao je iz vizantijske duhovnosti. Slobodan Vitanović, govoreći o idealima herojstva i mučeništva u Dučićevom delu, tvrdi da pesnik vidi da je veličina nemanjićske države u „izgrađivanju verske i nacionalne samosvesti”, a ne u vojnim ili državničkim ostvarenjima. Citirajući Dučićevo „Pismo iz Palestine” Vitanović otkriva autorov stav prema vizantijskoj, grčkoj i na kraju srpskoj – svetosavskoj duhovnosti:

Rešavajući sudbinsko pitanje odnosa između pravoslavlja, koje dolazi sa grčkog i vizantijskog izvora, i tla na kome se ono razvija, a koje nije i ne sme biti ni grčko ni vizantijsko, Sveti Sava je u srpsko pravoslavlje uneo, kako veli Dučić, ’čistotu odnosa između vernika i državljanina, između nacionalne države i državne nacije, i najzad između opšteg i ličnog’. A to je: ’dalo Srbinu da ostane u duhovnom životu oslobođen od stranaca. I da uvek bude sa Bogom nasamo’ (Vitanović 1997: 38–39).

Važno je  napomenuti  da  Vizantija  predstavlja  sponu  na  relaciji  srednji  vek–antika  i vezivno  tkivo  zapadne  (antičke) civilizacije. Dučić, iako  latinski  učenik, svesno  komunicira  u svojoj  poeziji, esejistici  i putopisnoj  prozi  sa  starom  grčkom  filozofijom  i kulturom. Georgije  Ostrogorski  u knjizi  Istorija  Vizantije  govori  o Vizantiji  kao  o svojevrsnom  putokazu  prema  antičkom  svetu: „Vizantija  je  sačuvala  kulturna  blaga  Antike  i time  ispunila  jednu  svetsko-istorijsku  misiju. Sačuvala  je  rimsko  pravo, grčko  pesništvo, filozofiju  i nauku  i predala  ih  u nasleđe  evropskim  narodima  kad  su  ovi  sazreli  za  njihovo  primanje” (Ostrogorski  1996: 17).

„Dobar  primer  iz  srpske  istorije, koji  svedoči  da  je  Vizantija  poslužila  kao  veza  od  srednjovekovne  Srbije  do  antike  – Grčke  i Rima, jeste  Dušanov  zakonik  iz  1349. godine, koji  je  napravljen  ugledanjem  na  rimsko  pravo, posredno  – iz  Vizantije. Kultura  Vizantije  jeste  direktna  veza  sa  kulturom  antike, ili  šire, sa  antičkom  civilizacijom, na  čijem  se, prema  rečima  Osvalda  Špenglera  „početku  kraja” danas  nalazimo  (Špengler  2010: 23). „Na  početku  kraja, zapadne  – antičke  civilizacije, iza  istorijske  smrti  Vizantije  ostao  i opstao  je  mit  – njena  lepota  i vera, kao  neraskidivi  deo  svih  njenih  kultura  naslednica. […] Kada  je  u pitanju  simbolički  značaj  Vizantije  za  srpsku  kulturu, važno  je  istaći  da  su  balkanski  narodi  utemeljeni  na  njenom  kulturnom, religijskom  i šire  – civilizacijskom  zračenju.Kulturna istorija  Srba, kao  naroda  Mediterana, i pored  svih  (samo)poricanja  do  današnjeg  dana  ostvaruje  duboke  i kontinuirane  veze  sa  bogatom  književnošću  i kulturom  Vizantije” (Gromović  2014: 678). Koliko  god  vremena  bila  „oskudna”, o tim  vezama  najbolje  mogu  slutiti  pesnici.

Ukoliko vam se svideo ovaj odlomak, knjigu možete poručiti na našem sajtu sa 25% popusta