Izbornik
Šest nedelja posle muževe smrti Katarina još ne skida crninu. Od onog što je nosila na sahrani oduzela je ponešto debelo i teško, a dodala na sebe drugo, lako, ali opet crno, kupljeno za novac dobijen od socijalnog osiguranja na osnovu smrtovnice.
Tamne tkanine ističu njenu mršavost, crna svilena čarapa svaku kvrgu žilavih nogu; ako je ko vidi takvu po danu u suncem preplavljenoj Smiljanićevoj ulici, mora da se prestravi. Ali Katarina danju izlazi samo u kratku kupovinu, dok u vreme njenog javnog nastupanja crnina deluje sasvim drukčije.
To je doba mraka, električnih svetiljki, izduženih senki. Nečujnim, vučjim korakom, žutih očiju koje se cakle na nesigurnoj svetlosti, ona izranja na Glavni trg i šunja se kraj zidova visokih kuća iz kojih žmirkaju izlozi trgovina, kafana i bioskopa. Ako primeti da se neki muškarac u nju zagledao, sporazumno širi u njega oči i skreće u prvu sporednu ulicu gde će moći biti oslovljena bez svedoka. Odatle vodi pohotljivog đaka, ili radnika koji je tek primio nedeljnu platu, kod Miluške, na jeftin brz sastanak, koji joj neće uskratiti da dosegne krunu dana – pozno veče, trijumf svoje crnine.
Vraća se od Miluške u centar i ulazi u robnu kuću. Ovde je tada već mirno: pazar, neprekidan preko celog dana, počeo je da malaksava; umorne prodavačice, oslonjene laktovima na tezge, izuvaju krišom naizmence po jednu cipelu, poslužujući poslednje kupce pred zatvaranje. Ali u odeljenju s bifeom sve do zatvaranja ima života – samotnici grada i putnici koji su obavili poslove stoje pred tezgom ili za stalcima ispred nje, ispijaju čokanje rakije i mezete salamu pre nego što će poći da se smire u svojim pustim sobama. Katarinina pojava deluje tu kao strujni udar. Sva u crnom, ona prilazi kasi i uplaćuje bon, zatim sa tezge uzima šoljicu crne kafe i kreće ka jednom od visokih stalaka, razvlačeći vlažni pogled po skupu. Ako pokraj nečijih nogu otkrije trbušatu torbu, pažnja joj se zaustavlja i pogled zavlači u neznanca kao pijavica; neće se odlepiti ni povući sve dok od njega ne dobije znak da će je, čim izađu na ulicu, slediti.
I dobiće ga sigurno: stranac neće odoleti prizoru žene avetinjski ispijena lica i u crnini koja mu se bestidno nudi. Uostalom, kad bude oslovio Katarinu, on će se prijatno umiriti kad sazna da ona zbilja žali, i to za mužem kog je tek nedavno izgubila. Ako joj ipak ne bude sasvim poverovao na reč, sumnju će mu razvejati knjigovođin stan u koji će biti odveden, stan sa starim građanskim stvarima i s portretom pokojnika omotanim crnim krepom pod kojim će biti položen u krevet uz upozorenje da se kloni buke jer komšije iza tankog zida pakosno vrebaju na vladanje sveže udovice.
Dok se bude na njoj njihao, kao u čunu isturenih rebara, Katarina će mu promuklim šapatom saopštiti i svoju najnoviju preokupaciju, koja za njega treba da znači predskazanje slobodnijih zadovoljstava: nedavno je dala u novosadske novine oglas da zamenjuje stan za manji, ali bez sustanara i sa posebnim ulazom.
Ukoliko vam se svideo ovaj odlomak, knjigu možete poručiti sa popustom od 30% na našem sajtu
