Golder je brzo večerao, popio teško vino iz Burgonje, koje je voleo, potom pušeći prošetao hodnikom. Prolazeći, jedna žena se očešala o njega, nasmešila mu se, ali se on nezainteresovano okrenuo. Droljica iz Bijarica… Nestade. On se vrati u svoj kupe.

„Noćas ću dobro spavati“, pomisli. Osetio se iznemoglo, teških i bolnih nogu. Odškrinuo je zavesu i nehotice se zagledao u kišu koja se slivala niz mračne prozore. Užurbane kapljice slivale su se i mešale kao suze, poterane vetrom. Skinuo se, legao i zario lice u jastuk. Nikada nije osetio takav umor. S mukom je opružio ruke; bile su ukočene i teške… učinilo mu se da je ležaj bio uži nego obično, pa pomisli: Naravno, loše namešten… ti glupaci. Telo mu je poskakivalo i osećao je, uz prodornu škripu točkova, svaki njihov udar. Vrućina ga je davila. Jedanput-dvaput je okrenuo jastuk, naprosto, sav je goreo. Besno ga pesnicom nabi pod glavu. Kakva vrućina… Bolje bi bilo da je spustio prozor. Ali vetar mu je duvao pravo u slepoočnice. U sekundi, papiri sa stola, novine razleteše se. Psujući, zatvori prozor, navuče zavesu i ugasi svetlo.

Vazduh je bio težak i osećao se miris uglja, gadan i bljutav, pomešan s mirisom vode iz toaleta. Instinktivno je počeo da diše sve dublje kao da želi progutati taj težak miris koji su pluća odbijala, odbacivala, miris koji mu je zaseo u grlu i pravio prepreku kao kad se na silu guta zalogaj koji bolestan stomak ne prihvata. Kašljucao je. Zaista je neverovatno… A naročito jer od svega toga nije mogao da zaspi… „A tako sam umoran“, mrmljao je kao da se tuži nekome nevidljivom.

Lagano se okrenuo, prvo na leđa, a onda ponovo nalaktio na stranu. Opet se zakašlja, ali jače, ne bi li se oslobodio tog nepodnošljivog osećaja i smetnje u gornjem predelu grudi, u grlu. Ne, nije prolazilo, naprotiv. S mukom je zevnuo, ali grčevi su zaustavili zevanje i pretvorili ga u kratko i bolno gušenje. Ispružio je vrat, mrdnuo usnama. Možda je ležao prenisko? Dohvati svoj mantil, zavi ga i ćušnu pod jastuk, potom se podiže, i sede. Bilo je još gore. Pluća kao da su zastala. I… vrlo čudno… Javio se bol… da… bol… u grudima, u ramenu… u predelu srca. Nagli drhtaj stigao je do vrat pa se spustio niz leđa. „Šta je to?“, prošapta iznenada. Poluglasno, hrabro izusti: „Ne, nije to ništa, proći će… nije to ništa…“, i shvati da je sam a da govori glasno. Svom snagom se napne i besno, ali uzaludno, pokuša da udahne. Ne, vazduh nije prolazio. Činilo mu se da mu nevidljivi teret slama grudi. Zbaci pokrivač, čaršav, otkopča košulju i počne dahtati. „Ma šta je to, šta mi se dešava?“ Mrak, gust, crn i mutan prekrivao ga je svojom težinom kao neki poklopac. Da, to ga je gušilo… Pokrenuo se u želji da upali svetlo, ali prsti su mu podrhtavali, s mukom pipajući duž zida, uzalud tražeći lampicu uglavljenu u pregradu iznad njegovog kreveta. Ječeći, razdraženo je uzdahnuo. Bol u ramenu sve više ga je probadao, bio je tup i dubok… podmukao… čini se da još nije dostigao punu snagu, lutajuću u njemu, u najdubljim delovima tela, kroz same korene njegovog bića, kroz srce koje će… i na najmanji napor ili pokret prepući. Polako, skoro nesvesno, spusti ruku. Čekati… ne pokretati se, i naročito, ne misliti… Disao je sve dublje i ubrzanije. Vazduh je ulazio u njegova pluća uz čudan i groteskan zvuk, kao kad šišti vrela para koja izbija ispod poklopca na šerpi, a kada je tog zvuka nestalo, čitave grudi su stenjale, ispuštale promukli i neartikulisani zvižduk, sličan ropcu, i jauku.

Taj gusti mrak prodirao mu je u grlo uz slab a uporan pritisak, kao da mu neko sipa zemlju u usta, kao onom drugom… mrtvacu… Markusu… I kada je konačno pomislio na Markusa, kada je dozvolio da ga obuzme slika, sećanje na mrtvaca, na groblje, na žutu ilovaču natopljenu kišom, i u dubini rupe na dugačko korenje slično zmijama, odjednom ga je obuzela potreba, strahovita želja za svetlošću, da vidi svakodnevne, poznate stvari koje ga okružuju… Njegovu odeću koja se ljuljala obešena nad vratima… novine na stočiću, bocu mineralne vode… sve ih je zaboravio. Na silu ispruži ruku, a kao ubod noža, kao metak, strašan bol, istovremeno i oštar i dubok, zahvati mu grudi, i učini mu se kao da uranja, prodire do samog srca.

Imao je vremena da pomisli: „Umirem“, da oseti kako ga nešto gura, strmoglavljuje kao u neku rupu, levak, zagušljiv i uzan kao grob. Čuo je svoje krike, svoj glas kao da dolaze izdaleka, da su tuđi, odvojeni od njega gustom vodom, crnom i muljevitom, dubokom, koja mu je prelazila preko glave, odvlačila ga, sve dublje, u tu otvorenu rupu koja zjapi. Bol je bio strahovit. Nešto kasnije, sinkope bola su delimično donele olakšanje, pretvarajući taj bol u osećaj težine, gušenja, iscrpljujuće a uzaludne borbe… I opet začu nekog iz velike daljine kako dahće, viče i prepire se. Izgledalo mu je kao da mu neko drži glavu pod vodom i da to traje vekovima.

Ukoliko vam se svideo ovaj odlomak, knjigu možete poručiti sa popustom od 25% na našem sajtu