Prodajna mestaBulevar Mihajla Pupina 22, Novi Sad + 381 21 65 71 610 office@akademskaknjiga.com Prijava na newsletter

ODLOMCI SREDOM: Stav elite prema demokratiji (odlomak iz knjige „Posledice kapitalizma“ Noama Čomskog i Marva Voterstona)

Između ostalog, na nekoliko prethodnih predavanja razmatrao sam stav elite prema demokratiji. Skicirao sam tok od prve demokratske revolucije, s njenim strahom i prezirom prema lupeškom mnoštvu koje je tražilo besmislene stvari kao što su obrazovanje za sve, zdravstvenu zaštitu i demokratizaciju prava, hoteći da njima vladaju sunarodnici nalik njima samima koji znaju bolna mesta ljudi, a ne vitezovi i gospoda koji ih samo tlače. Potom sam prešao na drugu glavnu demokratsku revoluciju koja je porodila Ustav SAD-a, i puč tvoraca, naslov glavnog akademskog rada, puč elita koji autor opisuje kao konzervativnu kontrarevoluciju protiv krajnje demokratije.

Zatim, dvadeseti vek i takvi vodeći progresivni teoretičari kao što su Volter Lipman, Edvard Bernajs, Harold Lasvel i Rajnhold Nibur, te njihov koncept postavljanja javnosti tamo gde joj je mesto. Oni su bili posmatrači, ne učesnici. Odgovorni ljudi, što će reći elita je morala biti zaštićena od gaženja i rike smetenog krda koje je trebalo držati pod kontrolom pomoću neophodnih iluzija, emocionalno uticajnih pojednostavljivanja i, uopšte, konstruisanjem odobravanja što je postalo ogromna industrija posvećena nekim aspektima zadatka, dok se odgovorni intelektualci brinu za druge.

Ljudi najboljih kvaliteta morali su biti samoindoktrinirani, kako je Orvel pisao. Oni moraju interiorizovati razumevanje da postoje neke stvari o kojima ne bi trebalo govoriti. To mora biti potpuno interiorizovano tako da postane rutina kao i disanje. U šta bi drugo iko uopšte mogao verovati?

Dok je sve na svom mestu sistem funkcioniše dobro, bez kriza.

Ta slika, držim, obuhvata ključne osobine kontrole misli u slobodnijim društvima, ali je i na suštinski način varljiva. Najvažnije je to što je ona uveliko ispuštala iz vida neprestane, često uspešne borbe da se proširi domen demokratije. Čak i u poslednjoj generaciji bilo je vrlo velikih uspeha. Takvi uspesi obično vode reakciji. Oni na vlasti ne odriču se lako privilegija. Neoliberalni period koji sada traje takva je jedna reakcija. Vratićemo se na to.

Takođe, zna da zavara činjenica da je u eliti bilo znatnih izuzetaka od preovladavajuće tendencije. Na Ustavotvornoj skupštini najpoštovaniji je bio Bendžamin Frenklin (Benjamin Franklin) koji je prigovarao zbog onog što se događalo. Izrazio je „odbojnost prema svemu što teži da iskvari duh običnih ljudi“ i podsetio saborce da su „neki od najvećih nitkova s kojima sam se ikad upoznao bili i najbogatiji nitkovi“ (cit. u Klarman), što je poprilično nalik na neka razmišljanja Adama Smita.

Frenklin je bio usamljeni glas na skupštini. Tomas Džeferson izrazio je slično mišljenje, ali nije bio prisutan. Tada je bio ambasador u Parizu. Puč je nastavio u „pravom“ smeru s posledicama sve do danas, iako je bilo obilje sukoba u zemlji u to vreme, zato „puč“, i u godinama koje su sledile, sve do danas.

I u dvadesetom veku bilo je važnih izuzetaka među elitom. Naj-istaknutiji je Džon Djui (John Dewey), najuvažavaniji američki socijalni filozof dvadesetog veka. Najveći deo rada, ali i aktivizma posvetio je demokratiji i obrazovanju, u smeru koji je bio veoma protivan učenjima o „konstruisanju odobravanja“ i marginalizaciji „smetenog krda“.

Pod demokratijom Djui je podrazumevao punokrvnu demokratiju, s aktivnim učešćem informisane javnosti. Njegova teorija demokratije bila je tesno povezana s njegovom filozofijom obrazovanja koja je bila osmišljena da neguje kreativnost i nezavisnost mišljenja kao pripremu za učešće u demokratskom društvu. I to je funkcionisalo. Imao sam sreću da pohađam djuijevsku školu od otprilike druge do dvanaeste godine što je ostavilo velikog traga na meni.

Spočetka je Djuji bio tipičan odgovoran intelektualac koji se bio pridružio samolaskajućim intelektualcima tokom Prvog svetskog rata zbog njihove zvezdane uloge u usmeravanju glupih masa ka entuzijazmu za rat. To, međutim, nije bilo neuobičajeno. Zapanjujuća je kapitulacija snage intelektualnih klasa tih godina na svim stranama, a nekolicina koji su plivali protiv struje završili su u zatvoru: Bertrand Rasel (Bertrand Russel) u Engleskoj, Judžin Debs (Eugene Debs) u Americi, Karl Libkneht i Roza Luksemburg (Karl Liebknecht, Rosa Luxemburg) u Nemačkoj.

Ubrzo po završetku rata, Djui se promenio i postao oštar i prodoran društveni i medijski kritičar. Kako su prolazile godine, sve je više video „politiku kao senku koju na društvo baca veliki biznis“. Reforme imaju ograničenu korisnost; naime, „smanjivanje senke neće promeniti bit“. Suština je da same institucije privatne moći potkopavaju demokratiju i slobodu. „Sloboda danas“ uviđao je, „sastoji se u kontroli načina sredstava za proizvodnju, razmenu, reklamu, prevoz i komunikaciju. Svako ko njih poseduje upravlja životom zemlje“, čak i ako se zadrže demokratske forme. U slobodnom i demokratskom društvu radnici bi trebalo da budu „gospodari vlastite industrijske sudbine“, a ne sredstva koja poslodavci iznajmljuju. Industrija, otud, mora preći „s feudalističkog društvenog poretka na demokratski“, zasnovan na kontroli proizvodnje od samih radnika, kao što su radni ljudi zahtevali u ranim danima industrijske revolucije, što su vatre nikad ugašene koje su se od tada često razbuktavale, sve do dana današnjeg.

Sistem sadašnje vlasti u zemlji, nastavljao je Djui, jeste „posao za privatni profit pomoću privatne kontrole bankarstva, zemlje, industrije, osnažene upravljanjem novinama, novinskim predstavnicima i drugim načinima reklame i propagande“. Sistem aktualne vlasti izvor je prinude i kontrole i od kada se razvio ne možemo ozbiljno govoriti o demokratiji i slobodi. Djui je takođe osudio „neslobodnu štampu“ zbog uzmaka pred komercijalizmom i osuđivao je uticaj „na sud o tome šta jeste vest na temelju odabira i eliminacije onog što je objavljeno, na temelju obrade vesti kako u uvodnicima tako i u samim vestima“. Sugerisao je da je potreban jedan „kooperativni sistem“ koji bi bio kontrolisan „u interesu svih“, a ne samo posvećenost medija „romantizaciji … motiva profita“ (Westbrook 1993).

Ovo nije glas čoveka s moralnih visova, već jednog od najpoštovanijih i najuticajnijih američkih intelektualaca u dvadesetom veku.

Ukratko, pojednostavljivanje je govoriti o stavovima elite bez kvalifikacije, iako je često impresivna skoro pa uniformnost.

Preveo sa engleskog: Predrag Milidrag

Ukoliko vam se svideo ovaj odlomak, knjigu možete kupiti na našem sajtu sa 25% popusta

Najnoviji Naslovi

Prijava za Newsletter

Akademska knjiga © 2022