Prodajna mestaBulevar Mihajla Pupina 22, Novi Sad + 381 21 65 71 610 office@akademskaknjiga.com Prijava na newsletter

ODLOMCI SREDOM: Realnost me je opovrgla (odlomak iz knjige „Iz opsednutog Sarajeva” Jasne Levinger-Goy)

„Za ovo sada ste vi, naši roditelji, krivi! Da ste nam pričali o vašim iskustvima iz Drugog svetskog rata, možda bismo mi bili bolje pripremljeni za ovo“, vikao je na moje roditelje Božo, muž moje prijateljice iz detinjstva Mime. Sjurio je s petog sprata i došao kod nas vidno uznemiren situacijom koju naprosto nije mogao da shvati. Stvarno, da li bismo mi bili bolje pripremljeni za ovo što nas je snašlo da su nam roditelji pričali o svojim iskustvima? Nije da o tome ništa nismo znali. Priče o mržnji među nacijama, sukobima i ubijanjima su nam bile poznate. Međutim, ja sam lično verovala, ili bolje rečeno htela sam da verujem kako je sve to neponovljiva prošlost. Takvom bezumlju, po mom naivnom ili kukavičkom mišljenju, nema povratka, ti su konflikti razrešeni, zaboravljeni, nestali zauvek, mislila sam! I ne mogu da se ponove. Zar ljudi ne uče na greškama? Zar nisu ljudi koji su ono iskusili stvorili uslove za „bolji život“ za nas, svoje potomke, napravili temelje za „bolju budućnost“? Ja jednostavno nisam bila u stanju da stvari drugačije vidim.

U svakom slučaju, ostalo je pitanje: da li bi nam detaljne informacije o pređašnjim iskustvima naših roditelja pomogle ili bi nas samo zatrovale? Da li bi, u našoj mladosti, njihova kazivanja o tome nama išta značila, da li bi to imalo ikakvog smisla? Da li bismo im uopšte verovali? Ili su možda razlozi što naši roditelji nisu govorili o zločinima i užasima isti oni koje Hana Arent, kad govori o iskustvima iz Holokausta, pominje: „Da bismo što temeljitije zaboravili koncentracione i sabirne logore, mi izbegavamo svaku aluziju na njih.“1 Nažalost, ako su naši roditelji želeli da zaborave Drugi svetski rat, to je sada postalo nemoguće, u situaciji koja je neumitno na to podsećala.

Međutim, za mene i ljude poput mene koji nisu mogli ili nisu hteli da veruju u ono što su videli, činilo se da je sve izbilo bez razloga i smisla. Najednom, naglo, nenajavljeno. Ja, odrasla žena, odjedanput sam počela da se ponašam kao bespomoćno dete. „Je li istina da je rat neminovan? Ne, ne može da bude, ja nisam u stanju da se s tim nosim. Moj otac je ozbiljno bolestan, a majka krhka“, govorila sam profesoru istorije. Rekao je da nažalost izgleda da rat samo što nije počeo, a pri tome me je gledao sažaljivo i zbunjeno. Znao me je odranije kao razumnu, snažnu i obrazovanu ženu. Verovatno se pitao šta mi bi najednom?

Atmosfera u gradu se promenila. Nešto je čudno bilo u vazduhu. Nisam to mogla da definišem; neka nelagoda. Ljudi su postali hiperaktivni; grad je naprosto zujao. Radnje su bile poluprazne, nestašice na sve strane, a ljudi su manijakalno kupovali ono čega je bilo, sve i svašta; šverc je bujao, trgovina stranom valutom takođe.

Ja sam godinama svakodnevno pričala sa Marinom, prijateljicom koja je bila novinar i pisac. Razgovarale smo bez uzdržavanja i otvoreno. Razglabale smo o stvarima koje su nas zbunjivale ili nervirale. Bile smo izuzetno bliske. Marina je bila pomalo ekscentrična, topla i oštroumna. Imale smo bezgranično poverenje jedna u drugu. Obema nam je to mnogo značilo. Priznala mi je da je i ona uplašena. Rekla je da je to mnogo podseća na Poljsku kad je ona bila tamo desetak godina ranije u vreme političkih sukoba. Ljudi su, rekla je, kupovali toalet papir u velikim količinama, da li zato što se govorilo o mogućoj nestašici ili zato što je to bilo jedino što je moglo da se kupi, tek nosili su ih na ramenu u lancu napravljenom od rolni nanizanih na kanapu. I nakon toga je nastupio pakao, rekla mi je, a atmosfera u Sarajevu sada ju je podsećala baš na to, i dodala je nek nam je Bog na pomoći! Čula sam ja šta Marina govori, ali sam ipak mislila da preteruje. Tako nešto ne može da se desi u Sarajevu. Uostalom, u radnjama ima toalet papira koliko hoćeš! Na kraju krajeva, Marina je pisac pa je sklona da maštom priziva slike koje ne postoje.

Ali realnost me je opovrgla. Ljudi su kupovali zalihe hrane – ne i toalet papir, međutim! Da li da i ja kupim nešto hrane za svaki slučaj? Kupila sam. „Kud svi Turci, tu i mali Mujo“, kažu. Kupila sam šunku u konzervi, brašno i rižu. Pa šta? Ne znači to ništa posebno, to uvek treba. Možda baš ne šunka u konzervi, ali … Imala sam osećaj krivice zbog malodušnosti i vlastitih protivrečnosti. Zašto sam sve to pokupovala kad nisam verovala da će biti rata? A zaista nisam. I dalje sam čvrsto verovala u ljude. Da li sam se time štitila? Najverovatnije.

Ukoliko vam se svideo ovaj odlomak, knjigu možete poručuti na našem sajtu sa 25% popusta

Najnoviji Naslovi

Prijava za Newsletter

Flag_of_Europe.svg
Akademska knjiga © 2022