Prodajna mestaBulevar Mihajla Pupina 22, Novi Sad + 381 21 65 71 610 office@akademskaknjiga.com Prijava na newsletter

ODLOMCI SREDOM: Pojedinac ne postoji (odlomak iz knjige „Globalisti“ Kvina Slobodijana)

Gledajući unazad na stoleće, može se primetiti da su neoliberale na najdirektniji način mobilisali pokušaji sveobuhvatnog nadzora nad ekonomijom. Dva najistaknutija perioda bila su tridesete i sedamdesete godine, oba na kraju carstva. Tokom tridesetih, neoliberali su se angažovali protiv planiranja na nacionalnom nivou i uverenja da se ekonomija može razumeti i da se njome može upravljati bez harmonizovane globalne mreže. U sedamdesetim kritikovali su reformatore potpomognute kompjuterima, koji su pokušavali da sagledaju svetsku ekonomiju kao celinu. Istraživači su ukazali na ironiju da u času kada je svetska većina nebelih naroda zahtevala pravnu jednakost kroz proces dekolonijalizacije, uticajne grane društvene nauke zaključile su da pojedinac ne postoji. Ovde smo videli nešto slično: u času potvrde autonomije, odgovor neoliberala bio je potvrda individualizma, a još i više sistemska međuzavisnost koja je kao logičku nekonzistentnost negirala mogućnost da nacionalno ili regionalno delovanje ide zajedno sa zapovestima slobodnog kretanja kapitala i roba.

U neoliberalnoj viziji svetskog poretka, svetska ekonomija nametala je disciplinu pojedinačnim nacijama kroz stalnu pretnju krize, begom investicija kojim se kažnjava ekspanzija socijalne politike i špekulativnim napadima na valute kao reakciju na povećanje vladinog trošenja. Za građane, konkurencija između država ostaje trajna vizija. Ono što je moje izlaganje pokazalo jeste da je nameravani projekat oslobađanja tržišta bio takođe i projekat institucionalnog planiranja. Kako se Petersman izrazio, „[p]ravila ne nameću sama sebe”. Hajekovsko odbacivanje plana ne preobražava njegove predloge ni u šta drugo nego baš u to. Čak i razumevana kao mehanizam za obradu podataka i samoorganizujući sistem, svetska ekonomija zahteva intervenciju zarad podešavanja pravila. Repkeov zahtev iz 1942. i dalje je aktuelan: „Ako želimo slobodno tržište, okvir uslova, pravila i institucija mora biti sve snažniji i sve nepopustljiviji. Laissez­faire da, ali unutar okvira koji je postavljen trajnom i jasnom tržišnom politikom u najširem smislu te reči”. Moralna snaga za važnu školu neoliberalnog pokreta došla je iz posvećenosti zaštiti složene i čak nespoznatljive međuzavisnosti globalnog trgovinskog sistema kroz utvrđivanje, pa čak i stvaranje jedne tržišne politike iskrojene prema dimenzijama sveta.

Suština Ženevske škole neoliberalizma može se sažeti u seriji postavki. One nisu zamišljene kao zapovesti već kao tvrdnje. Iako bi se moglo cepidlačiti ukazujući na varijacije, one nude osnovni konsenzus među intelektualcima koji čine ove knjige:

1.            Nema savršenog tržišta zato što nijedno znanje nije savršeno. Uzvišeni status ekonomije znači da samo „tanak sloj” pravila može biti predmet ljudskog oblikovanja.

2.            Globalizam nadvladava nacionalizam. Samo kapitalizam jeste internacionalistički; socijalizam je uvek nacionalistički.

3.            Svetski ekonomski poredak zavisi od zaštite dominiuma (vladavine svojine) protiv posezanja imperiuma (vladavine država).

4.            Potrošački suverenitet nadvladava nacionalni suverenitet. Razlikovanje između javnog i privatnog važnije je od razlikovanja između inostranog i domaćeg.

5.            Svetsko pravo nadvladava svetsku državu. Međunarodne institucije treba da deluju kao mehanizmi za zaštitu i unapređivanje konkurentnosti bez davanja prostora zahtevi- ma širokih masa.

6.            Demokratija je potencijalna opasnost za funkcionisanje tržišnog poretka. Otud, neophodna je zaštita od remetilačkog kapaciteta demokratije.

7.            Opasnost koja dolazi od demokratije sastoji se od legitimizacije zahteva za preraspodelom. Svi svetski eko- nomski problemi imaju koren u domaćim borbama oko raspodele.

8.            Zakoni su iznikli, nisu stvoreni. Rešenja sudija i učenja- ka imaju prednost nad zakonodavstvom koje stvaraju parlamenti.

9.            Izonomija (isti zakon) nadvladava autonomiju (svoj vlastiti zakon). Ljudi slede pravila po prirodi. Otud, pravila kao pravilnosti moraju biti zaštićena pravilima kao propisima.

10.          Zakon mora osigurati predvidivost kao vodič za buduće ljudsko delovanje. Konkretno, on mora zaštititi ulogu cena u prenošenju znanja o budućnosti.

11.          Pravila stvaraju uslove za globalne mehanizme povratnih informacija o ljudskom delovanju i okvir za spontani poredak tržišta.

12.          Ljudi reaguju na znanje, uglavnom nesvesno. Centralno za to znanje jeste zabrana, pravilo koje kaže „ne”. Otud, uloga međunarodnih institucija primarno je negativna.

13.          Integracija je takođe primarno negativna, posvećena uklanjanju prepreka između teritorija. No, projekat negativne integracije sam po sebi je aktivan i jeste poduhvat koji je u toku. Institucije su potrebne da bi funkcionisanje tog procesa teklo glatko.

14.          Trgovina preko granica mora biti ugrađena u pravne propise i potrebna je za sjedinjavanje celokupnog poretka.

15.          Integracija nije stvaranje nečeg novog, već obnova nečeg izgubljenog.

Preveo s engleskog: Predrag Milidrag

Ukoliko vam se svideo ovaj odlomak, knjigu možete kupiti na našem sajtu sa specijalnim popustom

Najnoviji Naslovi

Prijava za Newsletter

Akademska knjiga © 2022