Osnovno pitanje koje ovde postavljamo i na koje ćemo probati da odgovorimo jeste – šta je to specifično u ljudskoj životinjskoj praksi što je čini različitom od životinjske prakse ostalih životinja? Kakve to veze nadalje ima sa nastankom političke prakse u polisu? Stoga ćemo se ovde najpre baviti ljudskom životinjskom praksom, biološkom i asocijativnom, koja prethodi nastanku i oblikovanju čoveka kao političke životinje. Dok se pojam „biološkog“, što će se ovde jasno videti iz teksta Politike, odnosi na problem reprodukcije, pod „asocijativnom praksom“ ovde podrazumevamo svaku onu praksu zajedničkog života koja nastaje u zajednicama koje prethode nastanku polisa. Prema načinu na koji to Aristotel navodi, takva vrsta prakse bi se odnosila na odnos žene i muža, onog koji vlada i onog nad kojim se vlada, i, konačno, na članove domaćinstva i sela. Termin „asocijativna praksa“ smatramo boljim od, recimo, termina „društvena“ ili „komunalna praksa“. „Asocijativnu praksu“ ovde koristimo kako bismo izbegli moguće zabune i negativne posledice ne-adekvatnog prevođenja termina polis (lat. civitas) sa „društvo“, pri čemu najpogubnije nejasnoće proizvodi potpuno pogrešno prevođenje sintagme πολιτικὸν ζῷον sa animal sociale, a u našem jeziku sa „društvena životinja“, čemu je kumovao Ciceron prevodeći ključne termine Aristotelove filozofije. Dakle, ovde nam je jako stalo da naglasimo da se termin „asocijativno“ ne odnosi na političku praksu karakterističnu za život u polisu. Razumevanje Aristotelovog izraza πολιτικὸν ζῷον kao „društvena životinja“ potpuno promašuje ono što Aristotel ima u vidu. Politička praksa, na osnovu koje Aristotel izriče tvrdnju o čoveku kao političkoj životinji, nema nikakve veze sa ljudskom sklonošću ka udruživanja i životu u društvu. Aristotel nam sâm pruža najubedljivije svedočanstvo o tome tvrdnjom da tu vrstu sklonosti jednako poseduju i neke druge životinje, pčele na primer, kao i životinje koje žive u čoporu ili krdu (Pol. 1253a 8). Prema tome, to nije čovekova differentia specifica i otuda ne može biti osnov za određenje čoveka.

U skladu sa upravo izrečenim, a prateći istu logiku koju sledi sâm Aristotel, termine čovek (ἄνθρωπος) i politička životinja (πολιτικὸν ζῷον) koristićemo sinonimno. Dakle, samo ono što je politička životinja jeste čovek, i obratno, čovek je samo ona životinja koja je ovladala političkom praksom. Pitanju šta zaista, prema Aristotelu, čini sadržaj političke prakse, ovde ćemo posvetiti naročitu pažnju i posebno poglavlje. Kada mislimo na članove prethodnih oblika udruživanja – zajednicu žene i muža (θῆλυ καὶ ἄρρεν), onog koji vlada i onog kojim se vlada (ἄρχον καὶ ἀρχόμενον), članove domaćinstva (οἰκία) i sela (κώμη) – koristićemo termine koje koristi i Aristotel: žena (θῆλυ), muž (ἄρρεν), gospodar (δεσπότης), rob (δούλῳ), otac i dete. Stoga ovde odmah na početku želimo da naglasimo da ukoliko sledimo Aristotelovo određenje čoveka kao političke životinje, strogo gledano upotreba termina čovek van konteksta polisa nije moguća. Čovek je moguć samo u polisu, ali on u njemu nije sâm, već sa njim zajedno žive i žena, muž, gospodar, rob, otac i dete. Upravo ta činjenica život svih njih u polisu moralno i politički čini izuzetno kompleksnim.

Prema dobrom običaju  da se na početku rasprave definišu ključni pojmovi, potrebno je naglasiti i sledeće. U našoj analizi ćemo radije koristiti termin „domestikacija“ nego izvornije reči u srpskom jeziku „pripitomljavanje“ ili „odomaćivanje“, upravo stoga što su ove previše opterećene postojećim konotacijama u kolokvijalnom jeziku i uglavnom se odnose na čovekovo pripitomljavanje divljih životinja. Kao što ćemo videti iz načina na koji su još stari Grci ili, na primer, Čarls Darvin (Charles Darwin) upotrebljavali ovaj termin, on se ne odnosi samo na životinje, već i na biljke, recimo protožitarice i pojedine vrste divljeg povrća i voća. Osim konteksta u kome se termin domestikacije (τιθασεία) pojavljivao u tekstovima kod Aristotela i drugih starogrčkih pisaca, ovde ćemo naročito uzeti u obzir Darvinov spis Varijacije životinja i biljaka u procesu domestikacije, kao i jednako važne knjige i tekstove koji se bave fenomenom Neolitske revolucije, odnosno procesima koji čine njenu suštinu, a koji su zapravo dominantno vezani za fenomen domestikacije. Dakle, ovde nam je najviše stalo do toga da ukažemo na to da je domestikacija vrlo kompleksan proces, te da se ne može ograničiti samo na „pripitomljavanje životinja i biljaka“, već da je širi i važniji od toga, odnosno da na mnogo suštinskiji način  opisuje sve ono što se u procesu razvoja Neolitskih kultura i kasnije dešavalo sa ženom, mužem, pripitomljenim životinjama i biljkama, te njihovim zajedničkim životom unutar domaćinstva. Stoga ćemo se uveliko oslanjati na arheološka otkrića od polovine XX veka u istočnoj Anadoliji, pre svega na čuvenom arheološkom lokalitetu Ćatal Hejuk (Çatal Höyük), ali i na još nekim mestima u maloazijskom Plodnom polumesecu. Ta kompleksna arheološka otkrića, vezana ne samo za građevine, način stanovanja i religijske običaje, već jednako i za životinjske kosti, ostatke biljnog semena i način ishrane, dovela su do toga da se jasno definiše sadržaj sintagme Neolitska revolucija, te da se time sagleda njen ključni značaj za nastanak i razvoj čoveka i civilizacije.

Ukoliko vam se svideo ovaj odlomak, knjigu možete poručiti na našem sajtu sa 25% popusta