Prodajna mestaBulevar Mihajla Pupina 22, Novi Sad + 381 21 65 71 610 office@akademskaknjiga.com Prijava na newsletter

ODLOMCI SREDOM: Mostovi ili ostrva („Dobra lepota. Andrićev svet“)

Ove srede Vam predstavljamo odlomak iz knjige Dobra lepota. Andrićev svet, profesorke Gorane Raičević, koji govori o Andrićevom shvatanju diplomatije i o osnovim motivima njegove proze. Uživajte!

MOSTOVI ILI OSTRVA: ŠTA JE ANDRIĆ MISLIO O DIPLOMATAMA

Na prvi pogled očigledna, simbolika mosta kao najprepoznatljivija odrednica celokupnog dela Ive Andrića, u stvari je veoma složena, a o njenim estetičkim, etičkim, egzistencijalnim, kulturnim, pa i metafizičkim konotacijama mnogo je pisano. Iz svih ovih analiza vidljivo je da se iza univerzalne i opštečovečanske ideje o potrebi povezivanja ljudi i njihovog međusobnog razumevanja i sporazumevanja krije piščeva vrlo specifična životna i umetnička filozofija. Nasuprot crnjanskovskoj viziji o opštoj povezanosti svega u svetu, nevidljivoj premreženosti koju možemo da doživimo u epifanijskim trenucima što nam donose utehu i spokoj, Andrić veze nije video kao nešto što postoji skriveno ispod vidljive površine već kao zadatak zadat ljudima. Veze su moguće, ali ih moramo uspostaviti mi sami, i one se u vidu mostova (kao otelotvorenja svima i uvek razumljive misli i estetske predstave) zaista i ostvaruju – ali je proces gradnje neizvestan koliko i mukotrpan, a sama ćuprija – kao trijumf čoveka nad prirodom (kao prostorom u kojem mnogo češće, i kod većine ljudi, dominiraju destruktivni, a manje stvaralački nagoni) – od dana svog završetka biva izložena neprestanoj pretnji propadanja, urušavanja i osipanja, i nema joj opstanka bez neprestane pažnje i brige ljudi. Istina je i to da se Andrićev most može shvatiti i kao simbol obrnute, jovovske duge, koja ide od zemlje ka nebu, i koja zapravo govori o tome da je čovek prihvatio svet koji mu je dat i zadat, iako još uvek nema moći da razume zlo koje ga prožima, niti da sazna sudbinu koja mu je na zemlji dodeljena. Sporazum sa tim i takvim bogom koji je stvorio svet u kojem vladaju materijalni zakoni, i gde svaka velika i plemenita misao liči na uljeza, stranca i došljaka iz nekog drugog kosmosa[1],  kod Andrića je sačinjen još u Ex Pontu (1919), kada se lirski subjekt u liku mladića (samog pesnika) odlučio za život uprkos očinskom upozorenju o njegovoj kratkovekosti, neizvesnosti i nesreći[2].  Celokupno Andrićevo delo govori nam o tome kako je i sam pisac, poput svoje junakinje ovčice Aske, upravo svojom umetnošću krčio put kroz život i borio se protiv straha i zla, ali i kako su, sa druge strane, prolazili oni njegovi likovi koji su hteli da se od života sakriju ili pobegnu (na različite načine: opreznošću, kao Đorđe Đorđević, ili gomilanjem novca kao gospođica Rajka Radaković…). Na tragu svog ranog učitelja Кjerkegora – koji je na najvišu stepenicu u hijerarhiji vrlina stavio spremnost čoveka da žrtvuje život za istinu – Andrić je shvatio vrednost koju tragična katarza može imati za zajednicu – kada se osećanja straha pred drugim preobražavaju u sažaljenje, odnosno empatiju, pročišćujući čoveka na emocionalnom ali i na saznajnom nivou – i stvarajući među ljudima vezu koja do tada nije postojala. Priče o takvim ljudima – herojima, koji su u stanju da žrtvuju svoj život za opšte dobro, kod Andrića toliko brojne i prisutne, govore o procesu očovečenja, i to i takvo naziranje smisla iza tragedije, doneće utehu i katarzu svakom onom ko ih čita, vezujući ga, kao mladića iz Ex Ponta, prstenom stradanja za druge, za život sa drugim ljudima, van sebe i svoje sebičnosti, za život u zajednici.[3]

Jedan od osnovnih motiva i problema koji se kod Andrića javljaju kao prepreke ostvarivanju veza među ljudima razjedinjenih vavilonskom zbrkom jezika, kultura, vera i tradicija, jeste motiv nerazumevanja, pogrešnog razumevanja ili tragične greške. O tome da je iskustvo Tome Galusa – oglašavanje krajnjeg individualiste koji ne mari za velike istorijske i političke događaje oko sebe, u pogrešnom času i na pogrešnom mestu – u stvari Andrićevo lično iskustvo, te da je do transformacije tog i takvog individualiste, u biće koje postaje svesno kojoj i kakvoj zajednici ljudi želi da pripada, došlo tek pošto se našao u mariborskom zatvoru, pisali smo u drugom poglavlju. O tzv. turčenju Marija Кolonje, doktora iz Travničke hronike, te o „priznanju“ Ćamil-efendije iz Proklete avlije – o situacijama u kojima se čovekova reč razume na doslovan a ne na metaforičan, umetnički način – što u totalitarnim društvima postaje njegov usud i put ka propasti, napisane su mnoge stranice. U vapaju Andrićevom, traganju za rečju koja će postati kamen[4],  krije se zapravo večiti strah umetnika da će postati žrtvom onog drugog, većeg dela čovečanstva što u umetnicima vidi odmetnike od poretka i stvarnosti. Otuda se može govoriti i o tome da je čitavo Andrićevo delo smešteno između dva suprotna pola: između potrebe za pričom i rečima sa jedne, i straha od govora sa druge strane – od réči koje obično, kad su prekobrojne i suvišne, ne govore ništa, ili shvaćene pogrešno postaju pretnja i put ka stradanju.


[1] Кroz svoga Goju, Andrić je rekao: „Živeći među ljudima, ja sam se pitao stalno zašto je sve što je misaono i duhovno u našem životu tako nemoćno, bez odbrane i nepovezano u sebi, tako zazorno društvu svih vremena i tako strano većini ljudi. I došao sam do ovog zaključka. Ovaj svet je carstvo materijalnih zakona i animalnog života, bez smisla i cilja, sa smrću kao završetkom svega. Sve što je duhovno i misaono u njemu, našlo se tu nekim slučajem, kao što se civilizovani brodolomci sa svojim odelom, spravama i oružjem nađu na dalekom ostrvu sa posve drugom klimom, naseljenom zverovima i divljacima. Zato sve naše ideje nose čudan i tragičan karakter predmeta koji su spaseni iz brodoloma. One nose na sebi i znake zaboravljenog drugog sveta iz kojeg smo nekad krenuli, katastrofe koja nas je ovde dovela, i stalne uzaludne težnje da se novom svetu prilagode. Jer, one su u neprestanoj borbi sa tim novim, njima u suštini protivnim svetom u kom su se obrele, i u isto vreme u stalnom preobražavanju i prilagođavanju tome svetu. Otud je svaka velika i plemenita misao stranac i patnik. Otud neizbežna tuga u umetnosti i pesimizam u nauci.“ (Ivo Andrić, „Razgovor sa Gojom“, Nav. delo, 257–258)

[2] „– Šta si vidio u ljetnji dan, sine moj? Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovjek slab i kratkovjek. // – Šta si vidio, sine moj, u ljetni dan? Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vječna. // – Šta si vidio sine moj, u ljetnji dan? Vidio sam da je ovaj život stvar mučna, koja se sastoji od nepravilne izmjene grijeha i nesreće, da živjeti znači slagati varku na varku. // – Hoćeš da usneš, sine moj? // Ne, oče, idem da živim.“ (Ivo Andrić, „Epilog“, Pesme. Ex Ponto. Nemiri, 189)

[3] „A jesenas me je, prstenom kog neću nikad izgubiti, bolom žrtve, usud vezao s čovječanstvom, koje preko patnje ide istini i dobru u susret.“ (Isto, 139)

[4]   „…čini mi se da postoji samo ona reč koja je ‘postala telo’, jer su jedino za nju svedočili, udruženi, ljudski napor i logika materije, dok mi neovaploćena reč izgleda samo prazan i varljiv zvuk koji još nije uspeo da se otme okovima haosa što nas okružuje.“ (Ivo Andrić, „Likovi“, Nav. delo, 335) „Treba se plašiti verovanja da se rečima može sve kazati. Prava reč – to je beseda krvi! Zato treba imati stroge zahteve pred svakom svojom mišlju, pred svakom rečju pre nego što je obelodanimo…“ (Ivo Andrić, Razgovori, 254)

UKOLIKO VAM SE DOPAO OVAJ ODLOMAK, KNJIGU MOŽETE PORUČITI NA NAŠEM SAJTU SA POPUSTOM OD 25%

Najnoviji Naslovi

Prijava za Newsletter

Akademska knjiga © 2022