Prodajna mestaBulevar Mihajla Pupina 22, Novi Sad + 381 21 65 71 610 office@akademskaknjiga.com Prijava na newsletter

ODLOMCI SREDOM: Moja mati i moj otac (odlomak iz knjige „Vek ljubavi, vek stradanja“)

Otac

Moje detinjstvo vezano je za zvuke lokomotiva, za putničke i teretne vozove koji jure. Ja, sasvim još malena, s bratom, dve godine starijim od mene, idem na stanicu – da dočekam oca.

Dolazi voz i iz njega, dok je još u pokretu, lako iskače visok, mlad čovek lepog preplanulog lica – to je moj otac. Polećemo prema njemu, on me uzima u naručje, a bratu daje fenjer ili dve zastavice, zelenu i crvenu, i krećemo kući. Naš dom je tik uz stanicu koja nosi lepo ime Jabuka. Nedaleko je od Harbina, na Severoistoku Кine. Sada je to Heilungđijanška provincija. Tu sam se i rodila, 1922. godine.

Кod kuće nas čeka naša mama, tada još sasvim mlada, nežnog belog lica i dobrih očiju, zove se Vera, Ruskinja je, a otac se zove Žarko – on je Srbin. Otac je tada radio kao skretničar na КIŽ, a mama je bila domaćica.

Otac je retko bivao kod kuće i kad bi dolazio, za nas bi to bio praznik. Mama bi postavljala na sto njegovo omiljeno jelo – pasulj s crvenom paprikom i kačamak, od kukuruznog brašna, sa slaninom i lukom. Bilo je to njegovo nacionalno jelo. Tamo, daleko, daleko u Srbiji, u selu Mirkovcima to jelo pripremala mu je njegova mati Jula, tako je otac govorio.

U to vreme bila sam još sasvim mala i tek kasnije, kako su prolazile godine, postepeno sam upoznavala istoriju svog oca.

U svojoj domovini otac je takođe radio na železnici, onda je, 1914. godine, počeo Prvi svetski rat i, pošto je bio najstariji sin, pošao je kao dobrovoljac na Austrougarski front, odatle je dospeo u Sibir, gde se i upoznao s mojom majkom. Imala je tada sedamnaest godina. Sećam se, mama mi je pričala, kako je sedela uz prozor u učionoci svoje škole, a dole je prolazio odred srpskih konjanika, i kako je na čelu kolone, na lepom konju, jahao mlad oficir. Ugledavši ga, mama je drugaricama rekla: „Moram da ga upoznam!” Ove su se, naravno, samo slatko nasmejale.

Uveče, pođe ona da obiđe komšije i tamo sretne tog istog oficira – eto, to je upravo bio moj otac.

Bila je to ljubav na prvi pogled. Otac je morao da krene dalje, iz Sibira prema moru, a onda kući, u otadžbinu.

Majka

Napolju je mraz, pada sneg, u odžaku zavija vetar. Sedimo kraj peći – mama, brat i ja. Gori sveća i mama nam čita ili nam priča bajku. I, kao i uvek, molimo je da nam ispriča kako je pobegla od kuće.

Mamino lice postaje tužno, ona gleda u plamen, pa veli:

„Bejah tada mlada i glupa, mnogo sam volela vašeg oca, mislila sam da ću posle nekog vremena doći kod roditelja sa svojim mužem, da će oni svojoj voljenoj kćeri sve oprostiti. Ali, sve je ispalo drugačije. Vreme je bilo surovo, u Rusiji su bili nemiri, počela je revolucija, a vaš otac i njegovi zemljaci morali su da se vrate u svoju otadžbinu, u Srbiju.

Dugo, dugo su putovali kroz Sibir, na saonicama; bio je mraz, četrdeset i više stepeni ispod nule; konji i ljudi su se smrzavali, hrane je bilo malo.

Na kraju krajeva dospeli su do kineskog grada Thufua (provincija Šandung), odakle su vozovi išli na razne strane sveta. Zaustavili su se u domu nekog bogatog kineskog trgovca. Bio je veoma ljubazan i lukav, dugo se cenkao za konja i dao sasvim malo para, pošto je video da ta mlada družina nema drugog izbora sem da pristane na tu bagatelnu cenu. Vaš otac je imao još i revolver umotan u platno i mislio je, ako ne skupi dovoljno novca za kartu, prodaće i njega. Više od svega na svetu voleo je konje, a da proda svog lepog ata beše mu veoma žao. Ali, šta se drugo moglo?

Кad trgovac ugleda mene, veoma mu se dopadoh i on otvoreno reče vašem ocu na lošem ruskom: ’Кapetan, prodaš meni svoju madamu!’ Žarko dohvati revolver i reče: ’Ubiću te, podlače!’, ali ga ja sprečih; bojala sam se da će ga stvarno ustreliti, a već sam bila trudna, čekala sam bebu.

Napustismo kuću trgovca i pođosmo po karte, ali nas je čekalo grdno razočaranje, novca nije bilo dovoljno čak ni za jednu. Prodali smo nagan i opet nije bilo dovoljno. Šta se tu moglo?

I dospeli smo u Harbin – taj veliki poluevropski grad u koji se sa svih strana behu sjatili ljudi svih nacionalnosti.

Nađosmo tamo nekog tatinog zemljaka, Milana Putnika, koji se pre nas beše obreo u Harbinu. Pomogao je vašem ocu da se smesti na stanici. Stanova nije bilo, pa smo živeli u zgradici u kojoj je bila crpna stanica. Beše zima, u to vreme rodi nam se sin i kad vašem ocu predložiše da pređe na stanicu Jabuke, gde su tražili skretničara, on prihvati. Drugog izlaza nije bilo.”

Tako mama završava svoju priču, ostalo znamo.

Majka potiče iz činovničke porodice, ništa nije umela da radi, pre je samo učila – dobro je poznavala strane jezike i muziku, iščitala je mnoge romane i, eto, dođe vreme da sad od komšinica uči i druge stvari – kako da umesi hleb, kako da skuva jednostavna jela, da odgaji piliće i prasence. Počeo je potpuno drugačiji život, ali već su imali službeni stan, a i otac je imao posao. Mama je bila dobra domaćica, nežna majka i poslušna i dobra žena i, mada je nosila jednu te istu haljinu, beše vesela i svime zadovoljna.

Sa ruskog preveo: Radojica Nešković

Ukoliko Vam se dopao ovaj odlomak, knjigu možete poručiti na našem sajtu sa specijalnim popustom

Najnoviji Naslovi

Prijava za Newsletter

Akademska knjiga © 2022