ODLOMCI SREDOM: Kineski socijalizam (Odlomak iz knjige „Kratka istorija jednakosti“ Tome Piketija)

Ako uporedimo aktuelne ekonomske sisteme Kine i Zapada, najupadljivija razlika je nesumnjivo svojinski režim, a posebno značaj obima javne svojine. Udeo javnog kapitala (svi nivoi vlasti) iznosio je oko 70% u Kini 1978. godine, u trenutku kada su reforme započete, da bi naglo opao u periodu 1980–1990. i do sredine 2000-ih, i zatim se ustalio na oko 30% nacionalnog kapi- tala od sredine 2000-ih.

Zapanjujuće je primetiti da je proces privatizacije u Kini okončan oko 2005–2006, a ravnoteža između javne i privatne svojine jedva da se pomera od tada. S obzirom na veoma snažan rast kineske privrede, kapital nastavlja da se akumulira u svim svojim oblicima naočigled svih.

Vrtoglavom brzinom se uređuju novi placevi, grade fabrike i oblakoderi. Kapital stečen u javnom vlasništvu raste približno istom brzinom kao i privatni kapital. U tom smislu, izgleda da se imovinska struktura u Kini stabilizuje oko nečega što se može opisati kao mešovita ekonomija: zemlja više nije komunistička, ali nije ni potpuno kapitalistička, jer javna svojina predstavlja nešto više od 30% ukupne imovine, što je doduše manje, ali ipak predstavlja značajan udeo. Činjenica da je skoro trećina ukupne imovine u državnom vlasništvu, daje kineskim vlastima značajnu ulogu pri odlučivanju o ulaganjima, otvaranjima novih radnih mesta i sprovođenju politike regionalnog razvoja.

Osim toga, treba napomenuti da ovaj prosek udela javnog kapitala od oko 30% krije veoma značajne razlike u zavisnosti od kategorije imovine. S jedne strane, stambeni objekti su skoro u potpunosti privatizovani. Javne vlasti i kompanije posedovale su manje od 5% stambenog fonda početkom 2020-ih, koji je postao omiljena privatna investicija za kineska domaćinstva koja to mogu sebi da priušte, što je doprinelo porastu cena nekretnina, posebno zato što su mogućnosti za finansijsku štednju ograničene i zato što se javni penzioni sistem nedovoljno finansira.

Nasuprot tome, javne vlasti trenutno poseduju 55–60% ukupnog kapitala kompanija (kada se uzmu u obzir sve kompanije koje se kotiraju i koje se ne kotiraju, svih veličina, u svim sektorima). Ovaj udeo je gotovo nepromenjen od perioda 2005–2006. i svedoči o strogoj kontroli nad proizvodnim sistemom od strane države, pa čak i o pojačavanju kontrole nad najvećim kompanijama. Takođe, došlo je do značajnog pada udela korporativnog kapitala koji je u vlasništvu stranih investitora, što je nadoknađeno povećanjem udela kineskih domaćinstava.

Pored ove mešovite ekonomske strukture i jake državne kontrole nad kompanijama, druga ključna odlika „socijalizma sa kineskim karakteristikama“ – kako režim u Pekingu voli sam sebe da naziva – predstavlja dominantno prisustvo Komunističke partije Kine. Komunistička partija Kine imala je više od 90 miliona članova 2020. godine, odnosno oko 10% odraslog stanovništva.

Po mišljenju režima, čiji se zvanični stavovi svakodnevno iznose u listu Global Times, demokratija na kineski način je superiornija u odnosu na širok asortiman stranaka prisutnih na izborima u zapadnom svetu, jer kineska demokratija poverava sudbinu države motivisanom i odlučnom bataljonu, pažljivo odabranom uzorku stanovništva koji je, na kraju krajeva, posvećeniji opštem interesu od zapadnih političara, prevrtljivih i povodljivih.

Međutim, u praksi taj režim sve više liči na savršenu digitalnu diktaturu, toliko savršenu da niko više ne želi ništa slično. Model odlučivanja unutar partije je sumnjiv tim pre što o njemu nema nikakvog traga, dok, s druge strane, svi sve jasnije vide uspostavljanje opšteg nadzora stanovništva na društvenim mrežama, represiju nad neistomišljenicima i manjinama, brutalizaciju izbornog procesa u Hong Kongu, pretnje sistemu izborne demokratije na Tajvanu.

 

Ukoliko vam se svideo ovaj odlomak, knjigu možete poručiti sa popustom od 25% na našem sajtu: https://akademskaknjiga.com/katalog/kratka-istorija-jednakosti

Najnoviji Naslovi