ODLOMCI SREDOM: Bog će sam da odredi kakvi mu trebaju kad stignu tamo (Odlomak iz romana „Pošast“ Toma Kuke)

U kočiji Tome Kuke bilo je mesta samo za još jednog, pošto je zadnji deo služio za prevoz kovčega. Da ne bi previše tumarao u ovo mračno doba, Toma je odustao od sanduka i umotavao ih samo u kafan.  Tako bi uspevao da natovari jedno preko drugog dvoje­troje, čak i više pokojnika.

– Pa ti si kršten, Tomo…

– Zato ih kad ih sahranjujem, prekrstim krstom Gospodnjim…

– Ali kafan je za one sa polumesecom…

– Bog će sam da odredi kakvi mu trebaju kad stignu tamo…

Di Hima odustade od tog razgovora da bi se pozabavio opuškom cigare koji mu je nagorevao prste. Žmirkao je, ali nije odustajao od ideje da ukrade makar još jedan dim. Toma se osmehnu.

– Bolje bi ti bilo kad bi malo manje vukao to…

– Pravo da ti kažem, u poslednje vreme pušim i više. Više vremena provodim kod kuće nego na poslu ili na ulici. Moram nekako da ubijem vreme.

Izvuče cigaru i uze da žvaće nekoliko žižula koje je bio stavio u džep sakoa. Pruži ih i Tomi, ali ovaj skoči sa kočije, uze lopatu koju beše zaturio u zadnjem delu kočija, napuni je nekim belim prahom, te njime posu trag užegle vodice koji se rojio od mušica.

Pope se ponovo i miran nastavi put.

– Jesi li brojao koliko njih nas je napustilo?

– Svoje jesam, ali ne dođu svi do mene. Mnogo ljudi je muka toliko pritisla da ih odmah zakopavaju po gradinama. Takvi nam opasno kvare računicu.

– Zašto?

– Tako mi Boga, ja siromašnima ne uzimam novac, ali oni mi ne veruju. Ako hoćeš da sahraniš pokojnika u dvorištu, dobro, niko te ne sprečava, ali baci šaku kreča u raku, kao što ja to činim, da ne bih sopstvenim rukama posejao pošast. Ona ti već sutradan iznikne i nabuja baš na kućnom pragu, a odatle odnosi i one najmlađe.

Ulice behu potpuno utihnule, samo je kloparanje točkova kočije remetilo mir užurbanim miševima koji su gledali da se sklone u neki kut. Kočija ostavi za sobom Pazar pokriven mirom koji budi jezu. Zaobiđe Braku, bludničko naselje, i upravi se prema reci koja je poput geometrijske prave delila grad celom dužinom, kao da ga je neko rasekao nožem.

Toma bi s vremena na vreme silazio i bacao prah u rupe na putu, po ćoškovima zidina i sličnim mestima gde su se gostile zunzare lešinarke. Di Hima je strpljivo čekao da nastave put. U neko doba ostaviše za sobom gradsku kaldrmu i uhvatiše se puta međ žbunjem i dafinama. Zemlja postade kaljuga, a točkovi sad drugačije cvileše. Upraviše se duž reke.

Voda se nije videla, ali se njena pesma čula.

Prođoše između nekih koliba sklepanih od onog što je dopalo snalažljivim rukama. Po koje parče lima koje je su blatom zalepili za plot. Nekoliko slamenih krovova je poput vestičijih kazana dimilo na sve strane. Otrcane krpare pokrivale su otvore udešene za prozore. Na njihovim iskrivljenim rukama ležala su posve gola deca, koja su drhtala kao prutići, ali znatiželja je bila jača, te ih je držala ukopane napolju. Miris pasulja koji se kuvao u zemljanim posudama prodirao je u nozdrve i komešao utrobu.

Toma zaustavi kočiju tik uz neku straćaru čija su vrata bila toliko mala da si morao dobrano da se saviješ kako bi zakoračio unutra, a to mu bi dovoljno da zastane kod vrata i propusti Di Himu unutra.

– Da me izviniš, ali malo sam poviši za ovu rupu. Jednom sam ušao i sam Bog zna kako sam izašao.

Zadah koji mu zapljusnu lice zaslepe Di Himu. Umalo se ne sruši na zemlju kao vreća. Potraži kakvu gredu da se za nju uhvati, ali ubrzo shvati da se ovo zdanje drži na nekoliko drenovih toljaga povezanih ćerpičem. Pribra snagu te ostade na drhtavim nogama, pa počeka malo da mu se oči naviknu na mrak. Onda skinu krpare sa onih pukotina, a svetlost bojažljivo prodre unutra. Posred sobe primeti nekoliko ćilima koji behu pokrivali patos od utabane zemlje. Tu nad jednom okruglom sofrom ležalo je telo žene, dok joj je glava visila dodirujući zemlju. To patuljasto stvorenje se moglo premeriti u pedljima. Na sebi je imala cvetne basmene dimije, ali je cveće bilo uvelo od kaljuge. Nosila je nekakav jelek izvezen žutim predivom, koje se svim silama upiralo da liči na zlato.

Okolo sofre su bili jastuci presvučeni crvenim atlasom koji su bili toliko zakaljani da su izgledali smeđi. S njene desne strane stajao je mangal pun pepela preko koga su bile prevrnute tri džezve. Soc od kafe iscrtavao je linije poput rečnih korita žednih kapi vode.

Naspram vratanaca stajao je neki ko bajagi kredenac, koji se naslanjao na neki ko bajagi zid.

Čašice, šoljice, flašice s presovanim cvećem, leptirov prah, šafran, mleveni mravi, osinji nektar, bubamarino mleko, mišoljci u medu, sve je stajalo lepo poređano jedno do drugog. To je bilo jedino čisto mesto u ovoj rupčagi.

Di Hima je pomno zagledao pokojnicu. Obilazio je oko tela ne bi li mu se dobro urezalo u pamćenje sa svih strana. U Beču su ih učili da fotografišu telo i razmotre neophodne znakove kako bi mesto zločina samo reklo sve. Tragovi su tu. Nešto je zaboravljeno, jer zločinac žuri da pobegne. Međutim, sada smo u Bregu i Ljumit i nikome ne pada na pamet da fotografijama goni ubicu. Snimci, kako ih ovde zovu, su za svatove, ne za ovog patuljka sa prerezanim vratom.

Odmerio ju je pogledom. Izgledala je kao dete od nepunih deset godina. Žena patuljak se dodatno skvrčila od krvarenja. Na polupresečenoj glavi primeti njene debele usne, dok su na ušima visile neke srebrne minđuše veličine njene dečje šake.

Uze je u naručje kao da je novorođenče, pa je iznese napolje. Dok se mučio da izađe kroz onaj rascep, što je bio ko bajagi vrata, mukli zvuk natera ga da se osvrne. Kurbatku prepusti Tomi, koji je očas posla skloni s ulaza. Di Hima oslušnu podrobnije, ali ne ču ništa više. Ponovo promoli glavu kroz ulaz, ne bi li udahnuo malo svežeg vazduha. Toma je popeo telo na kočiju i prionuo je na rasprašivanje onog gustog praha, koji se pretvorio u lapavicu svuda po prolazu i okolo kolibe.

 

Ukoliko vam se svideo ovaj odlomak, knjigu možete poručiti na našem sajtu sa 25% popusta: https://akademskaknjiga.com/katalog/posast

Najnoviji Naslovi