Опис
Zapisi o književnosti.1953–1965 I tom
Prvo prelistavanje časopisa pojavilo se u julsko-avgustovskoj svesci 1953. godine. Već u njemu data je jedna zanimljiva crtica o odnosu istorije i fikcije, primer preoblikovanje istorijske građe u romanu. Reč je o poređenju načina na koju su istu scenu iz revolucionarnog februara 1848. godine na ulicama Pariza prikazala dvojica prijatelja, Maksim Di Kan i Gistav Flober, prvi u svojim Uspomenama iz 1848., a drugi u Sentimentalnom vaspitanju. Poređenje, razume se, nije originalno – sproveo ga je Aleksis Fransoa u časopisu Revue d’Histoire littéraire, a Tišma je odigrao ulogu posednika, sekundarnog autora koji odabira, priređuje i prevodi tuđi tekst, uz eventualno dodavanje sopstvenog komentara. Već tu je, dakle, uspostavljena matrica koja će biti dosledno primenjivana tokom narednih 12 godina, u stotinak varijacija godišnje, usredsređenih uglavnom na književne aktuelnosti. Tako smo, iz druge ali pouzdane ruke, saznavali šta se događa u savremenoj svetskoj književnosti: koje su knjige privlačile najviše pažnje kritičara, koje su bile nagrađivane a koje najčitanije, koji su se autori uspinjali na književnu pozornicu a koji su njome vladali, koji su se pokreti javljali i koje poetike dominirale. Budući zaposlen u izdavaštvu, hroničar nije propuštao ni izveštaje o stanju na tržištu knjiga, tiražima i zaradama.
(Iz predgovora; Zapisi o književnosti)
Biblioteka Celokupna dela A.Tišme:
https://akademskaknjiga.com/biblioteka/celokupna-dela-a-tisme/
Aleksandar Tišma je bio romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, a preminuo 15. februara 2003. u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu, a studije engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine. Od 1945. do 1949. godine radio je kao novinar u Slobodnoj Vojvodini i Borbi, a od 1949. do 1981. godine bio je urednik u Izdavačkom preduzeću Matice srpske u Novom Sadu i urednik Letopisa Matice srpske od 1969. do 1973. Prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika. Njegova književna dela prevedena su na oko 20 svetskih jezika. Za književno stvaralaštvo dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu za roman (1977), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978), Književnu nagradu „Szirmai Karoly” (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988), Nagradu za evropski feljton u Brnu (1993), Nagradu Lajpciškog sajma knjiga (1996), Državnu nagradu Austrije za evropsku književnost (1996), Nagradu grada Palerma „Mondello” (2000), Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku (2002) i posthumno Vukovu nagradu (2003). Dobitnik je ordena Legije časti Republike Francuske. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Akademije umetnosti u Berlinu.
