Nauka sa tehnikom, sa kojom je danas nerazdvojna, zauzima avangardno mesto u ljudskom društvu i prema mišljenju mnogih ona je najznačajniji duhovni proizvod i najveće civilizacijsko dostignuće modernog doba. Međutim, još je Žak Mono konstatovao da je nauka „osvojila svoje mesto u društvu, u praktičnom životu čoveka, ali ne i u ljudskom srcu“. Moderno društvo je utemeljeno na nauci, ono joj duguje svoje bogatstvo i prihvata riznicu znanja i moć koju mu pruža, ali ne prihvata njenu najdublju poruku: objektivno znanje kao novi, jedinstveni i autentični izvor istine. Već prve velike istine moderne nauke do kojih dolaze Kopernik, Galilej, Darvin i mnogi drugi uzdrmale su iz temelja ljudsko društvo, posebno njenu humanističku i duhovnu elitu. Jer, ona je razvejala mnoge tajne, mitove i misterije kojima se hrane umetnost i religija i poništila mnoge antiteze filozofije. Ona je dovela u pitanje mnoga moralna i etička načela u toj meri da danas njen razvoj nije toliko limitiran idejama i metodama koliko etikom. Sve to izaziva sukob pa i strah od nauke tako da neki upozoravaju da „sa tehnonaukom živimo u senci apokalipse“. Autor objašnjava karakter prirodnih, egzaktnih nauka i razloge žestokih sukoba sa humanistikom, poezijom, politikom i religijom uz sugestiju da u suštini sukoba leži različito poimanje istine i realnosti i da niko, pa ni nauka, nije apsolutni gospodar istine.