Poslednjih desetak godina Ena Lusija Portela važi za naj­poznatiju kubansku književnicu (1972). Odrasla je u kući pu­noj knjiga; otac, emigrirao u Sjedinjene Države kad je bila dete, bio je prevodilac, a majka lektor. Tokom osnovnog obrazovanja bavila se šahom, potom se u gimnaziji posvetila prirodnim na­ukama da bi posle jedne godine studija matematike prešla na filologiju i na Univerzitetu u Havani završila studije klasičnih jezika i književnosti. Govori nekoliko jezika. Smatra se najistaknutijom predstavnicom generacije pisa­ca poznatih kao „sasvim novi“. Međutim, suštinski samosvoj­na, individualista, opire se nametanim kanonima i sama se ne oseća pripadnicom nijednoj grupi sa posebnim stremljenjima i zajedničkim estetskim programom. Sa osamnaest godina je u jednom časopisu objavila prvu priču „Dve duše u akvarijumu“. Za prvu knjigu Ptica: četkica i tuš dobila je 1997. Nagradu za roman Saveza kubanskih pisa­ca i umetnika, a 1999. je dobila Nagradu Huan Rulfo za priču „Starac, ubica i ja“. Za Sto boca na zidu 2002. nagrađena je Na­gradom Haen za roman, a sledeće godine i nagradom francuske kritike za najbolji latinoamerički roman objavljen u Francuskoj u prethodne dve godine. Danas je jedna od najrenomiranijih hispanoameričkih spi­sateljica i međunarodno najviše proučavana kubanska autorka čija su dela objavljena u dvadesetak zemalja, a mnogi tekstovi joj se nalaze po različitim antologijama na Kubi i u inostranstvu. Godine 2007. na Sajmu knjiga u Bogoti izabrana je za jedno od 39 najznačajnijih pera mlađih od 39 godina u Latinskoj Ameri­ci. Objavljene su joj i zbirke priča Strankinja među kamenjem, Neka vrlo teška bolest i romani Pešakova senka i Đuna i Danijel. Nikada nije koristila okolnost što je s Kube, naprotiv, iako živi i radi u Havani, ističe da veću važnost pridaje književnosti nego politici i da koristi slobodu izražavanja koju je davno dala samoj sebi. Direktna je, intelektualno poštena, pa tako i poli­tički nekorektna, s istančanim osećajem za ironiju. Godinama ne izlazi iz stana, prima samo nekoliko prijatelja i gotovo da ne daje intervjue; ne drži predavanja, niti učestvuje u drugim knji­ževnim događajima. Ne koristi elektronsku poštu i društvene mreže, jer bi joj oduzele privatnost. Jedini dodir sa spoljašnjim svetom joj je telefon. Radi na daljinu kao izdavač u redakciji za prozu u izdavačkoj kući Ediciones Unión.