Opis
Rani srednji vek predstavlja prelomnu fazu u istoriji slovenstva. Evropa je u osvit srednjeg veka bila podeljena na dva potpuno različita sveta. Antički, u to vreme već hrišćanski svet s visoko razvijenom kulturom, naprednim zanatstvom i uređenim gradovima, naseljenim prvenstveno Grcima i Rimljanima, i drugi, onaj veći, koji su činili varvari sa svojim paganskim običajima i pogledima na svet, što nije poznavao ni gradski život ni državnost. Razlike između ova dva sveta bile su ogromne.
Rani srednji vek iz korena menja ovu situaciju. Velika seoba naroda ili velika migracija Slovena s početka ovog perioda izbrisali su granice i srušili zid između antičkog i varvarskog sveta, usled čega je „varvarima” pružena prilika da upoznaju dostignuća rimsko-vizantijske civilizacije i da postave temelje za novu evropsku kulturu. Na istorijsku scenu stupaju nove snage. U ranom srednjem veku stvorena je nova etnička karta Evrope, počele su da se formiraju etnojezičke zajednice koje su trajale tokom razvijenog i kasnog srednjeg veka, a koje postoje i dan-danas. Uporedo s formiranjem zasebnih naroda u većem delu Evrope nastajale su i države. To je takođe bilo vreme pojave i razvoja prvih ranosrednjovekovnih gradova, koji su kao snažan impuls za jačanje državnosti, rast ekonomije, razvoj kulture, arhitekture, umetnosti i duhovnog života višestruko uticali na dalji tok evropske istorije.
Valentin Vasiljevič Sedov (Валентин Васильевич Седов, 1924–2004) – tvorac savremene koncepcije etničke istorije Slovena,naučnik svetskog renomea, istaknuti sovjetski i ruski arheolog-slavista, šef Katedre za terenska istraživanja Instituta za arheologiju Ruske akademije nauka (RAN), doktor istorijskih nauka, profesor, redovni član Ruske akademije nauka i akademik Akademije nauka Letonije. Najznačaniji naučnik koji se bavio etnogenezom i ranom istorijom Slovena. Dao je značajan doprinos proučavanju etnogeneze Slovena. Osim toga, otkrio je pagansko svetilište u Perinji. Dao je uverljivo tumačenje nalaza konjskih lobanja u temeljima novgorodskih brvnara, po kojem one predstavljaju ostatke prinošenja žrtava. Zastupao je tezu po kojoj se Ruski kaganat početkom IX veka nalazio na jugu, poistovećujući Ruse sa nosiocima volincevskih starina koje su se razvile na osnovama romenske i okske kulture. Bio je odgovorni redaktor više od 80 knjiga iz arheologije i autor 450 naučnih radova.
Najznačajnije monografije:
Сельские поселения Смоленской земли VIII–XV вв. (Seoska naselja Smolenske zemlje VIII–XV veka), Мoва, 1960;
Славяне Верхнего Поднепровья и Подвинья (Sloveni gornjeg Podnjeprovlja i Podvinja), Москва, 1970;
Новгородские сопки (Novgorodski kurgani), Москва 1970;
Длинные курганы кривичей (Izduženi kurgani Kriviča) Moсква, 1974;
Происхождение и ранняя история славян (Poreklo i rana istorija Slovena), Moсквa, 1979;
Археология СССР: Восточные славяне в VI–XIII вв. (Arheologija SSSR: Istočni Sloveni u VI–XIII veku) Moсквa, 1982;
Очерки по археологии славян (Arheološki eseji o Slovenima), Moсквa, 1995;
Древнерусская народность. Историко-археологическое исследование (Staroruski narod. Istorijsko-arheološko istraživanje), Москва, 1999;
Славяне в древности (Sloveni u dalekoj prošlosti), Москва, 1994;
Славяне в раннем Средневековье (Sloveni u ranom srednjovekovlju), Москва, 1995;
У истоков восточнославянской государственности (U osvit istočnoslovenske državnosti), Москва, 1999;
Изборск в раннем Средневековье (Izborsk u ranom srednjovekovlju), Moсква, 2007.
