Opis
Zbog raširenosti perverznih sklonosti Frojdu se nametnula ideja da je predodređenost ka izopačenostima zapravo izvorna i univerzalna osobina ljudskog seksualnog nagona. Verovao je da tu izvornu predodređenost može ustanoviti još u detinjstvu. Među silama koje određuju usmerenost seksualnog poriva, istakao je stid, odbojnost, saosećajnost i društvene konstrukcije morala i autoriteta. On tako u svakom zastranjenju od normalnog seksualnog života prepoznaje kočenje razvoja i zaostajanje na stadijumima detinjstva.
* * *
„Nekada davno, prognana braća su se udružila, ubila su svoga oca i pojela ga, čime je prestala da postoji očeva horda“. Upravo ovako Frojd sažima velik naučni mit koji je sam konstruisao da bi objasnio nastanak civilizovanog čovečanstva. Oslanjajući se na antropološku, lingvističku i kliničku građu, Frojd kolektivnu psihologiju nastoji da objasni uz pomoć psihoanalize. Primitivni čovek, dete i neurotičar postaju predmeti psihoanalize, koja Frojdovom virtuoznošću postaje opšta teorija o čoveku i čovečanstvu.
Sigmund Frojd (nem. Sigmund Freud; Frajberg in Meren, 6. maj 1856 — London, 23. septembar 1939) bio je austrijski lekar i psihijatar, osnivač psihoanalize.
Rođen je u Frajbergu, u Moravskoj. Obrazovanje je stekao u Beču, gde je studirao medicinu. U Parizu je studirao kod Šarkoa, 1885-1886. Do psihoanalize ga je dovelo istraživanje posledica hipnoze na histeriju, koje je objavio zajedno sa Brojerom 1895.
Osnovao je Godišnjak za psihoanalitička i psihopatološka istraživanja, 1908. godine, i Međunarodnu psihoanalitičku asocijaciju, 1910. Njegov rad je nastavila i umnogome mu za života pomogla, njegova kćerka, Ana Frojd.
Primarno zainteresovan za psihološku terapiju, Frojd je morao da razvije hipotezu o ljudskoj prirodi (ta se hipoteza sada naziva dubinskom psihologijom), pomoću koje bi mogao da izvede svoju terapiju. U svojim kasnijim spisima, on je razvio implikacije ove hipoteze. U čovekovoj psihološkoj strukturi razlikovao je tri činioca, Id, Ego i Superego. Ovi činioci, uz pojmove nesvesnog (cenzura, represija, sublimacija), i hipoteze o ulozi seksualnosti u ljudskom životu, čine okvir njegovog gledišta.
Ego je centar racionalne svesnosti i efektivne delatnosti. Superego je destilat pritisaka i zahteva društva, i ono je izvor moralnih propisa i uputstava. Id je izvor priticanja libida u psihu. Pošto je ta energija po svojoj prirodi seksualna, ego je, takoreći, uhvaćen između pritisaka ida i superega. U toj situaciji, ego traži način da ove različite pritiske dovede u harmoniju, pa zadovoljava jedne, a odbacuje druge.
Kada je zahtev ida u prevelikom sukobu sa superegom, ego i superego će ga se otarasiti potiskujući njegov sadržaj u nesvesni deo psihe. Taj represivni čin je nazvan cenzurom. Iako proširuje pojam psihe tako da pored svesnog u njega uključuje i nesvesne sadržaje, Frojd je ostao pristalica empirizma, i insistira na tome da je svaki nesvesni sadržaj nekada bio svestan i da je u psihu ušao preko iskustva.
Pošto potisnuti sadržaji zadržavaju svoju efikasnost, oni utiču na naš svesni život na razne skrivene načine. Tako se izvor kreativnosti u svim poljima objašnjava pomoću sublimacije ovog skladišta energije u prihvatljive i plodne kanale. Neuroza se javlja kad normalni kanal represija-sublimacija iz nekog razloga ne funkcioniše kako treba. U toj situaciji, povratak u normalnost može se postići pomoću psihoanalize. Psihoanaliza je proces ispitivanja nesvesnog koji vodi analitičar koji stimuliše sećanje i koristi fragmente snova da bi obnovio i razumeo problematični sadržaj koji je izazvao blokadu. Pretpostavka je da nezgodni sadržaj, kada se jednom sintetiše u svesti, gubi svoju moć da ometa normalno funkcionisanje psihe.
Najčešće potiskivani jesu oni sadržaji koji se koncentrišu oko incestuoznih odnosa, pogotovo u Edipovom i Elektrinom kompleksu (želji sina za majkom, i kćeri za ocem).
Jedno od sredstava da se izbegnu i individualna neuroza i zrelost jeste upražnjavanje religije. Religija je projekcija oca s njegovim zabranama i naređenjima u kosmičke dimenzije. Kroz religiju odrasli postižu sigurnost detinjstva, i produžavaju svoju infantilnost kroz čitav život. Hvatanjem za neku iluziju, učestvovanjem u masovnoj neurozi, često se može izbeći individualna neuroza.
Zrelost se, prema Frojdu, postiže zamenjivanjem lagodnosti i nelagodnosti svih naših iluzija principom realnosti i principom zadovoljstva (čija je paradigma seksualni užitak) kao ciljevima života.
Posmatrajući Eros, ili zadovoljstvo, kao životni instinkt, Frojd mu je suprotstavio Tanatos, instinkt smrti. Govoreći na mitološki način, on je bio spreman da ljudsku istoriju posmatra kao rezultat borbe ova dva principa. Glavni spisi:
Rasprave o histeriji, 1895.
Tumačenje snova, 1899.
Psihopatologija svakodnevnog života, 1904.
Humor i njegov odnos prema nesvesnom, 1905.
Totem i tabu, 1913.
Uvodna predavanja iz psihoanalize, 1916-18.
