U knjizi Kratki uvod u Novu fenomenologiju jedan od najznačajnijih predstavnika savremene nemačke filozofije Herman Šmic daje kompaktan uvid u glavne teme i koncepte njegove fenomenološke filozofije. Za razliku od starije fenomenologije (pre svega one Huserlove), Šmic daje primat opisu neproizvoljnog iskustva gde živo telo (nem. Leib) igra ključnu ulogu. Šmic razvija složenu mrežu pojmova kojima se adekvatno može opisati način kako čovek doživljava stvarnost: telesna dinamika, telesna komunikacija, subjektivne činjenice, značajne situacije, primitivna prisutnost, afektivna pogođenost, osećanja kao atmosfere, bespovršinski prostori itd. Glavna provokacija Šmicove „Nove fenomenologije“ je da osećanja ne shvata kao unutrašnja stanja nego kao spoljašnje moći koje pogađaju čoveka. Ona pokušava da nam ponovo učini pristupačnim telesno posredovani način doživljavanja stvarnosti naspram naturalističkih redukcija i idealističkih projekcija.