Mihail Vasiljevič Lomonosov je naučnik i intelektualac ispred svoga vremena, ne samo u okvirima svoje rodne Rusije već i u okvirima evropske nauke. Ovo izdanje je posvećeno jednom od njegovih najznačajnijih doprinosa fizici i hemiji: upornom istrajavanju na ideji da je supstancija sazdana od korpuskula i pokušajima da se na osnovu ove ideje objasni sve fizičke i hemijske osobine različitih supstancija. Svedoci smo koenzistentnosti pristupa, koji dovodi do sjajnih objašnjenja (ali i stranputica kada odbacuje koncept polja koji je u danjašnjoj fizici komplementaran sa konceptom čestica u objašnjavanju prirode). Urednik je odabrao članke karakteristične za ovakav pristup koji je sam Lomonosov nazivao “korpuskularna filozofija”, ali isto tako i polemiku, prepisku pa čak i naučnikove beleške, koje ukazuju na njegov način razmišljanja u traganju za osnovama onoga što čini prirodu. Knjiga je od neprocenjive vrednosti za svakoga ko želi da upozna rad jednog genija čiji se doprinosi valjano vrednuju tek u XX veku.
Mihail Vasiljevič Lomonosov (rus. Михаил Васильевич Ломоносов ; Denisovka, 19. novembar 1711 — Sankt Peterburg, 15. april 1765) je bio ruski pisac i erudita, koji je dao doprinose na poljima književnosti, obrazovanja, fizike, astronomije, hemije i geologije. Lomonosov je razradio projekat
Moskovskog državnog univerziteta, koji nosi ime po njemu.
Mihail Lomonosov je rođen 19. novembar (8. novembar po starom kalendaru) 1711. u selu Denisovka (ime sela je kasnije preimenovano u Lomonosovo, u čast pesnika), koje se nalazi na ostrvu nedaleko od Holmogorija, na dalekom severu Rusije. Njagov otac, ribar, uzeo je sina da mu pomaže u radu kad mu je bilo deset godina, ali je njegova žeđ za znanjem bila neutoljiva. Ono malo knjiga što mu je bilo dostupno skoro je naučio napamet, i videvši da se kod kuće neće moći dalje obrazovati, peške se uputio u Moskvu.
Prilika se ukazala kad je imao sedamnaest godina, i na intervenciju prijatelja primljen je u školu Zaikonospaski. Tamo je vrlo brzo napredovao, posebno u latinskom, i 1734. je poslat iz Moskve u Sankt Peterburg. I tamo je zapaženo njegovo znanje, posebno iz fizike, i on je bio jedan od mladih Rusa izabranih da dovrše obrazovanje u stranim zemljama.
Po dolasku u Rusiju, brzo je postao poznat, i postavljen je za profesora hemije na Univerzitetu u Sankt Peterburgu, gde je kasnije postao i rektor. Željan da unapredi rusko školstvo, Lomonosov se angažovao u osnivanju Moskovskog državnog univerziteta (koji je kasnije nazvan po njemu) 1755. Godine 1764. postavljen je na mesto državnog sekretara.
Prihvatio je materijalističko shvatanje prirode, bio protivnik teorije o posebnim fluidima, kao flogistona i električnog fluida koja je u to vreme bila prihvaćena i doprineo je formulisanju kinetičke teorije gasova. Smatrao je da je toplota oblik kretanja, predlagao talasnu teoriju svetlosti, i izneo ideju održanja mase. Verovao je da priroda konstantno evoluira i pokazao organsko poreklo zemlje, treseta, uglja, nafte i ćilibara.
Lomonosov je bio prva osoba koja je zabeležila mržnjenje žive. Merenjem prelamanja svetlosti Venere na rubovima Sunca, utvrđuje da ova planeta ima atmosferu. Godine 1745. je objavio katalog preko 3.000 minerala, a 1760. objasnio nastanak ledenih bregova. Prvi je objasnio paragenezu minerala i shvatio značaj kristalne rešetke. Osnovao je fabriku stakla, koja je proizvodila prve mozaike od bojenog stakla izvan Italije. Dao je objašnjenje polarne svetlosti.
Smatrao da je materija sastavljena od prostijih i složenijih čestica (atoma i molekula) koje imaju datu zapreminu i između kojih vladaju privlačne sile. Toplotu smatra haotičnim kretanjem čestica, što je kasnije potvrdila kinetička teorija. Postavlja tezu da su Zemljinu koru oblikovala taloženja u morskim bazenima i vulkanske aktivnosti. Bavio se primenom nauke u rudarstvu i metalurgiji.
Uveo je princip aktualizma u geologiju. U svojim radovima tvrdio je da Zemlja nije statična i nepromenljiva, već je podložna sporim i stalnim promenama. Geološki procesi u prošlosti odigravali su se isto kao i danas. Lomonosov je sve procese podelio na dve grupe: egzogeni procesi (vezani za rad spoljašnjih sila) i endogeni procesi (nastali radom sila koje deluju u unutrašnjosti Zemlje). Pored toga tvrdio je da je Zemljina kora u stalnim pokretima i podelio ih na epirogene i orogene.
Godine 1755. je napisao gramatiku koja je reformisala ruski književni jezik kombinujući stari crkvenoslovenski sa narodnim jezikom. Кako bi produbio svoje književne teorije, napisao je preko 20 svečanih ceremonijalnih oda, od kojih je najznačajnija Večernja meditacija o božanskoj raskoši. U kasnijim poemama je primenio idiosinkratičku teoriju da reči koje sadrže glasove E, I, JU treba da se koriste kada se opisuju nežni predmeti, a one sa glasovima O, U, Jeri (Ы)- za opisivanje stvari koje mogu uzrokovati strah ("kao bes, zavist, bol i tuga"). Lomonosov je objavio svoju istoriju Rusije 1760. godine. Ipak, većina njegovih dostignuća bila je nepoznata izvan Rusije dugo vremena posle njegove smrti. Umro je u Sankt Peterburgu 15. aprila (4. april po starom kalendaru) 1765.
U ODBRANU IZGUBLJENIH STVARI