Blizu pedeset godina putovao sam iz Pančeva u Beograd i nazad.

Ili, kako sam voleo da se šalim, prebacivao se iz Srednje Evrope na Balkan (pre podne) i vraćao se sa Balkana u Srednju Evropu (po podne ili uveče).

U početku, i godinama potom, dnevno sam menjao šest autobusa, odnosno četiri autobusa i dva trolejbusa. Kasnije, kad sam se preselio, promenivši adresu u rodnom gradu, bila su svega četiri vozila – dva busa i dve trole. Tamo i nazad.

Ali sem tih kretanja u vozilima, kretao sam se i beogradskim ulicama, pešice, zastajao na raskrsnicama, pred izlozima, i terao dalje, obično na početku jutra koračajući s Trga republike ka zgradi Akademije, a po podne iz Knez Mihailove odnosno Ulice Đure Jakšića, ka stajalištima na Trgu republike ili pred Domom omladine.

Brzo sam prihvatio nauk starih realističkih pisaca da putujem i pešačim otvorenih očiju i pažljivo slušam i osluškujem prolaznike, saputnike, slučajne prolaznike ili prijatelje. Ponekad bi se u anonimna lica umešao koji živi poznati lik, a nekada i neki umrli…

Tako je nastajala knjiga Eho Beograda.

Slušajući i gledajući ljude na tim putovanjima, u vozilima i pešice, osećao sam kako me živa građa govora na ulicama Beograda – taj eho života – oduševljava i nadmašuje.

To lomljeno zlato – najbolje je što Beograd ima…
Vasa Pavković