„Rak, to je dobra početna reč” – uvodi Peter Esterhazi čitaoca na prvoj stranici svog dnevnika u novi život. I potom, u tišini koju je ova rečenica stvorila, počinje da priča: taj glas nam je i poznat, i nije poznat, taj glas koji do nas dopire čas iz nemerljivih daljina, čas iz neposredne blizine, poigrava se, istražuje, njuška, čita, upućuje molitve Svevišnjem i, ponekad, skoro da i peva onom drugom stvoru koji se u njemu gnezdi. Potom se smrači, i bezvoljno ćuti. Danima. Šta se može učiniti ako se telo, koje je do tada u potpunosti bilo u službi stvaranja, najednom okrene protiv pisanja? Kako beleži dane pisac čije je svako delo sazdano na neraspletivosti života i poezije? Šta se dešava s „ontološkom vedrinom” kad smrtna bolest postaje svakodnevna praksa? Da li se rak gušterače može napisati kao ljubav?