{"id":32244,"date":"2025-08-01T14:53:32","date_gmt":"2025-08-01T14:53:32","guid":{"rendered":"https:\/\/akademskaknjiga.com\/?p=32244"},"modified":"2025-08-01T15:47:28","modified_gmt":"2025-08-01T15:47:28","slug":"rtanj-beznadja-i-nade-prikaz-romana-rt","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/akademskaknjiga.com\/en\/rtanj-beznadja-i-nade-prikaz-romana-rt","title":{"rendered":"Rt(anj) bezna\u0111a i nade – prikaz romana „Rt“"},"content":{"rendered":"
\n
\n

\"\"„Rt“ Sa\u0161e Ili\u0107a je romana \u0161irokog narativnog i istorijskog zamaha, jedan od retkih koji se bave fenomenom religije u post-sekularnoj Srbiji<\/strong><\/p>\n<\/div>\n<\/div>\n

\n

Novi roman Sa\u0161e Ili\u0107a\u00a0Rt<\/em>\u00a0(Akademska knjiga, 2025) odvija se u tri vremenske i narativne ravni. Prva je locirana u avgust 1942, po\u010detkom druge godine nacisti\u010dke okupacije Srbije; druga se de\u0161ava pedeset godina kasnije, tako\u0111e u avgustu, ponovo ratne 1992. godine; tre\u0107a je sme\u0161tena u avgust ne tako davne 2022. godine. Ove tri ravni koje obuhvataju period od osamdeset godina povezuje povest o \u010detiri generacije porodice Bukvi\u0107, \u010dije je geografsko i simboli\u010dko sredi\u0161te planina Rtanj, po kojoj je roman dobio naslov.<\/p>\n

Hronolo\u0161ki (ali ne i narativno) prvi dolaze Nikola Bukvi\u0107 i njegova verenica Magda. \u010clan ilegalnog antifa\u0161isti\u010dkog pokreta, Nikola odlazi u partizane, ostavljaju\u0107i za sobom svoju saputnicu Magdu, koja je u prvim nedeljama trudno\u0107e. Ona uskoro pod \u201ekonspirativnim\u201c imenom Jelena odlazi na obronke planine Rtanj, da bi mu se pridru\u017eila u Pasja\u010dkoj \u010deti Topli\u010dkog partizanskog odreda. Uz to, ona preuzima zadatak da u \u010detu prevede jednog tada relativno nepoznatog pisca i biv\u0161eg diplomatu kraljevske vlade, koji se iz okupiranog Beograda privremeno sklonio u Sokobanju. Akcija propada, i ona biva uhva\u0107ena i sprovedena u ni\u0161ki logor. Po\u0161to na svet donese sina Budimira, nju izvode pred strelja\u010dki stroj. Budimir Bukvi\u0107 odrasta u hraniteljskoj porodici podno Rtnja, i kada do\u0111e vreme, njegov odnos prema planini postaje preloman u njegovoj odluci da postane rudarski in\u017einjer. \u017deni se Svetlanom, koja radi kao turisti\u010dki vodi\u010d, sa kojom dobija sina Milana i k\u0107er Majru.<\/p>\n

Tokom prelomnih devedesetih, Svetlana i Majra \u0107e se pridru\u017eiti masovnom pokretu \u201epovratka\u201c crkvi. Ova poslednja do te mere, da u svom asketskom zanosu oboleva od anoreksije i dolazi na korak od smrti. Njen mu\u017e, sve\u0161tenik Vlada, odlazi u Australiju i sa sobom odvodi njihovu k\u0107er, tinejd\u017eerku Magdu. Budimir dobija otkaz u Rudarsko-geolo\u0161kom zavodu i vra\u0107a se na Rtanj, gde \u201enestaje\u201c 1992. godine. U Srbiji ostaju Svetlana, koja \u0107e se posvetiti podizanju manastira Sv. Luke podno Rtnja, Majra i Milan, povratnik sa studija u \u0160vajcarskoj. Sestra i brat \u0107e se priklju\u010duti ekolo\u0161kom pokretu za odbranu planine od multinacionalne kompanije Newlights Mining Company i njene lokalne ekspoziture Novi Rtanj, koja priprema teren za iskopavanje litijuma. Sukob izme\u0111u pripadnika pokreta i snaga multionacionalnih kompanija, kojima dr\u017eava pru\u017ea svesrdnu podr\u0161ku, uvode ovu povest u sada\u0161njicu Srbije.<\/p>\n

\n
\n
\n
\n
\n
\n

Radnja je sme\u0161tena u raspukline i procepe istorije na kojima je izniklo savremeno srpsko dru\u0161tvo. Ono \u0161to izdvaja Ili\u0107a u odnosu na generaciju pisaca koja je knji\u017eevno i \u017eivotno stasala u periodu raspada jedne dr\u017eave i jednog sveta, na \u010dije se strati\u0161te nasilno uselio jedan poredak zasnovan na eksploataciji ljudi, zemlje i njenih dobara, jeste to \u0161to on razotkriva njegove duboke protivure\u010dnosti tako \u0161to u knji\u017eevnost uvodi motive koje skoro svi drugi izbegavaju.<\/p>\n

Rt<\/em>\u00a0se obra\u0107a istorijskim i dru\u0161tvenim pojavama koje su nereflektovane ne samo u srpskoj knji\u017eevnosti, ve\u0107 i u njenoj istoriografiji, sociologiji i drugim nau\u010dnim poljima koja se jo\u0161 kako-tako dr\u017ee pred naletima jedne duboko korumpirane dr\u017eave. Pre svega, to je fenomen post-sekularnog dru\u0161tva i mesta koje organizovana religija zauzima u njemu, kao i u \u017eivotima onih koji kroz nju poku\u0161avaju da se obrate svom duhovnom \u017eivotu. Gde je religija, tu je i seksualnost, o kojoj Ili\u0107 govori na na\u010din koji do sada nisam susreo u srpskom romanu. I na kraju, sa\u00a0Rtom<\/em>, u srpsku knji\u017eevnost ulazi tema \u201elitijumskog susreta\u201c, odnosno neokolonijanog polo\u017eaja Srbije u odnosu na transnacionalne kompanije u bespo\u0161tednoj trci za retkim metalima.[1]<\/a><\/p>\n

Trougao, par, ta\u010dka<\/strong><\/p>\n

U ovom romanu, \u017eivoti ne teku i ne prepli\u0107u se: oni se seku, lome, prekidaju, poniru i satiru. Geometrija ovog dela, nazvanog po planini koju autor opisuje kao \u201etrostranu piramidu\u201c (263) je slo\u017eena i u njoj istaknuto mesto imaju trijade. Prvom narativnom platformom, onom iz 1942., dominira grupa koju mo\u017eemo nazvati partizanskom trojkom. Nju \u010dine Jelena (Magda Bukvi\u0107), Pavle Minh, sin predratnih vlasnika rudnika uglja na Rtnju, i Ivo Andri\u0107: be\u017ee\u0107i od progonitelja, oni se pentraju ka najvi\u0161oj koti planine, \u0160iljku, na kome su Minhovi tridesetih godina podigli kamenu kapelu posve\u0107enu Sv. \u0110or\u0111u. Pola veka kasnije, istom putanjom grabi trojka koja je do\u0161la sa vukovarskog rati\u0161ta privu\u010dena glasinama da su bogati industrijalci zakopali nevi\u0111eno zlato ispod kapele. Nju \u010dine brkati major \u0160ljivar, debeli Gloganac, i drugopozivac Ljuba Konj.<\/p>\n

Ako se u njima prepoznaju istorijske li\u010dnosti iz opsade Vukovara, kao i paravojnici koji \u0107e postati istaknuti politi\u010dari i biznismeni, to nije ni malo slu\u010dajno. Zatim, tu je i adolescentska trojka koju \u010dine brat i sestra Jadranka i Deki, kao i njihov drug Milan Bukvi\u0107 (sin Svetlane i Budimira). Njihovo grupno otkrivanje sopstvenih tela u procesu intenzivnih biolo\u0161kih promena vodi neminavno ka manifestacijama polimorfne seksualnosti. Erotske scene ove \u010dudne trojke su, koliko je meni poznato, bez presedana u srpskoj knji\u017eevnosti. Ali, stvar nije u tome biti prvi, ve\u0107 istra\u017eiti subverzivni potencijal seksualnosti u jednoj kulturi koja je, na mnogo grublji i jasniji na\u010din od mnogih drugih, shvatila da ne-normativno seksualno opredeljenje ne mora samo po sebi da bude subverzivno, ve\u0107 da naprotiv, mo\u017ee biti instrumentalizovano u preusmereno u politi\u010dku agresiju i vulgarnost za koju su mnogi naivno verovali da predstavljaju monopol najnazadnijih dru\u0161tvenih slojeva. (Odjeci polimorfne seksualnosti, jedine koja zaista mo\u017ee da su\u0161tinski podrije hijerarhijske odnose izme\u0111u polova, pojavi\u0107e se i u povesti o Majrinoj k\u0107eri, Milanovoj ne\u0107aki, u podzemnoj naseobini daleke Australije).<\/p>\n

Konfiguracija trojke pojavi\u0107e se i me\u0111u sporednim likovima, kao \u0161to su beli, plavi i crveni\u00a0paintball<\/em>\u00a0puca\u010di koji progone Milana u jednom od poslednjih poglavlja knjige, tri vu\u010djaka koji u\u010destvuju u progonu partizanske trojke, kao i trio general \u0160ljivar-iguman-patrijarh, koji pu\u0161taju u pogon Carsko zvono na zvoniku manastira Sv. Luke.<\/p>\n

Dinamika geometrije<\/strong><\/p>\n

Dinamika geometrije trojnih skupova poti\u010de iz njihove nestabilnosti. Njih presecaju parovi, koji se, opet, razdru\u017euju na izolovane ta\u010dke. (Integracija trojne i dvojne strukture nalazi se u samoj osnovi formalne organizacije romana, koji se sastoji od tri dela: tu se uvod i zaklju\u010dak mogu uzeti kao par, dok se sredi\u0161nji deo sastoji od tri narativna segmenta i tri \u201eglose\u201c). Kada je re\u010d o parovima, primat imaju bra\u0107a i sestre. Tu su pre svega Milan i Majra, koji se pojavljuju gotovo kao blizanci, sa svom simbolikom hermafroditstva i androginije koja prati ovu figuru (\u201eMajra i Milan, le\u0111ima oslonjeni jedno na drugo, izgledaju kao dve senke u podno\u017eju svetle Mese\u010deve kugle. Imaju gotovo identi\u010dne profile i kada Majra ne bi imala \u0161e\u0161ir na glavi koji nosi \u010dak i no\u0107u, jer joj avgustovska sve\u017eina ne prija, te\u0161ko da bi se razlikovali jedno od rugog\u201c, 196).<\/p>\n

Kao i u slu\u010daju prve dve trojke, ovaj par dobija svoj sna\u017ean kontrast u Jadranki i Dekiju, koji se, za razliku od ovih prvih, vrlo uspe\u0161no\u00a0ugra\u0111uju<\/em>\u00a0u partokratsko-korupcijske krugove savremene Srbije. Veoma je upadljivo da ni jedan od parova u knjizi nije bra\u010dni. Porodice ili ne dobijaju priliku da se oforme \u2013 Nikola odlazi u partizane odmah po za\u010de\u0107u svog deteta, a Jelena pogubljna odmah po njegovom ro\u0111enju \u2013 ili se raspadaju na usamljene jedinke. Kompletna porodica Bukvi\u0107 pojavi\u0107e se samo jednom, u Svetlaninom se\u0107anju na posetu, naravno, Sastavcima (mestu gde se Zapadna i Ju\u017ena Morava susre\u0107u da bi oformile u Veliku Moravu). Sve posle toga su rastavci i rastajanja. Po\u0161to napusti porodicu, Budimir \u201enestaje\u201c na Rtnju. Milan odlazi u \u0160vajcarsku na studije. Majra uspeva da zasnuje porodicu, ali je suprug Vlada napu\u0161ta i odvodi sa sobom k\u0107er Magdu. Otac i k\u0107er su krajnje nestabilan par, a Svetlana i Majra jo\u0161 nestabilniji. One se svode na paradoksalnu mikro-zajednicu dve inokosne jedinke. Jedino \u0161to one dele, bar neko vreme, sem krvnog srodstva, jeste posve\u0107enost pravoslavlju.<\/p>\n

Krivo srastanje<\/strong><\/p>\n

Kao \u0161to sam ve\u0107 napomenuo,\u00a0Rt<\/em>\u00a0je jedan od retkih romana koji se bave fenomenom religije u post-sekularnoj Srbiji (mo\u017eda i jedini, ako izuzmemo religiozni ki\u010d-oportunizam Ljiljane Habjanovi\u0107-\u0110urovi\u0107 i neke primere pavi\u0107evske struje u novijoj sprskoj knji\u017eevnosti). Zapravo, i u prozi pre-sekularne Srbije te\u0161ko se mo\u017ee na\u0107i nekog ozbiljnijeg pokretanja pitanja vere, tako da su se, kada je re\u010d o proznoj knji\u017eevnosti, srpski teolozi i religiozni mislioci (Nikolaj Velimirovi\u0107, Justin Popovi\u0107, Nikola Milo\u0161evi\u0107) rutinski oslanjali na Dostojevskog, \u010dime se problemi koji se odnose na Srbiju nu\u017eno svode na uop\u0161ten pojam \u201eslovenstva\u201c.[2]<\/a><\/p>\n

Pitanje koje se name\u0107e savremenoj srpskoj knji\u017eevnosti, a koje ona uporno izbegava, moglo bi da se postavi na slede\u0107i na\u010din: \u0161ta je specifi\u010dno za pravoslavnu religioznost u Srbiji na prelazu iz 20. u 21. vek, za njen povratak u sredi\u0161te dru\u0161tvenih zbivanja, koji se podudara sa talasom nacionalizma od kraja osamdesetih pa do danas?<\/p>\n

Ili\u0107ev pristup ovom va\u017enom dru\u0161tvenom fenomenu mo\u017ee da se okarakteri\u0161e kao sociolo\u0161ki. U\u00a0Rtu<\/em>\u00a0nema Velikog Inkvizitora. Njegovo mesto zauzima veliki Blagajnik, monah Simon \u017dilovski. On nije obuzet epohalnim \u010dudom Hristovog najavljenog povratka, ve\u0107 ekonomijom malih \u010duda: ona su svakako opipljivija i isplativija. Ovde je vrlo izra\u017eena paralela sa Simonom Magusom: i jedan i drugi ne prilaze \u010dudu kao neobja\u0161njivom proboju onostranog u svakodnevni \u017eivot, ve\u0107 ga vide isklju\u010divo kao izvor svetovne mo\u0107i. Savremeni srpski Simon je, ukratko, predstavnik klera koji je postavio tezgu u sredi\u0161te hrama.<\/p>\n

Dok pojmovi duga, otkupa i dara zauzimaju va\u017eno mesto u hri\u0161\u0107anskoj teologiji, njih \u017dilovski & Co. banalizuju i svode na monetarne odnose. Ili\u0107 na to ukazuje tematskim povezivanjem Zajma za preporod Srbije i Svetlaninog zadu\u017eivanja kod predatorskih banaka da bi dala svoj doprinos za preporod religije. Njeno \u017eivotno delo, njena \u017ertva, sastoji se u tome da sve \u0161to ima, pa i ono \u0161to nema, dakle pozajmljeni novac, podari crkvi u svrhu obnove Manastira Sv. Luke. Konkretno, njen dug ide u prilog kupovine Carskog zvona iz Rusije. Ili\u0107 se ne upu\u0161ta u pitanja smisla hri\u0161\u0107anstva i religije uop\u0161te, kao \u0161to su smrt i besmrtnost, \u010dovekov odnos prema svetom, emanacija i poimanje Boga. Pitanje koje on postavlja odnosi se na dru\u0161tveni i institucionalni polo\u017eaj dominantne religiozne zajednice u Srbiji: koje su posledice jednog krivog srastanja crkve i dr\u017eave na duhovno, mentalno, pa i fizi\u010dko stanje vernika? Kako \u0107e se ispostaviti, one \u010desto mogu da budu pogubne.<\/p>\n

\u201e\u010celi\u010dna\u201c religija<\/strong><\/p>\n

U svetu\u00a0Rta<\/em>, religija je transakciona i \u2013 \u201e\u010deli\u010dna\u201c (82). Ona se ogleda u teretu koji veruju\u0107a osoba uzima na sebe. I tu socijalni aspekti religioznosti odnose prevagu nad duhovnim. Taj odnos prema veri se ispoljava u kompluzivnoj askezi koja poprima odlike adikcije. Ona Majru odvodi u anoreksiju, u raspad porodice (umesto u bolnicu, njen mu\u017e, sve\u0161tenik, odlazi u crkvu Ru\u017eicu, a potom na kraj sveta, u Australiju \u2013 uzgred, ideja \u201ekraja sveta\u201c predstavljena je u romanu kao jedan od va\u017enih pokreta\u010da religioznog fanatizma kao sublimiranog bezna\u0111a), i na korak od smrti.<\/p>\n

Post-sekularnom Srbijom vlada glad: ona se ogleda u lakomosti prema novcu, luksuzu, mo\u0107i, retkim metalima, ugledu, i, ni\u0161ta manje, u pohlepi na sve \u0161to je sveto. Svetlana poku\u0161ava da izvede sebe, svoju k\u0107er, pa time i crkvu iz \u010deli\u010dnih okova ove gladi i da u veri prona\u0111e centar koji je svuda i nema obima. Tu fizi\u010dku emanaciju bo\u017eanskog prona\u0107i \u0107e u zvonu, u njegovom zvuku koji dolazi sa jednog mesta i prostire se na sve strane, koji pro\u017eima sve \u017eivo i ne\u017eivo do \u010dega dopre. Svetlanina religiozna kriza dosti\u017ee vrhunac upravo sa prvim udarcem klatna o Carsko zvono.<\/p>\n

Umesto da iskusi \u201evibraciju koja prolazi kroz njene kosti\u201c (309) kao nematerijalnu tvar \u0161to potresa i pokre\u0107e sva tela, ona \u010duje samo \u201emuklo \u0161u\u0161tanje\u201c, dok joj se iz u\u0161iju sliva \u201e\u017euta prljava sluz\u201c. (311) U rukama hramovnih tezgaro\u0161a, one skaredne trojke koju \u010dine patrijarh, iguman, i general \u0160ljivar, \u010diji \u0107e se\u00a0obraz<\/em>\u00a0na\u0107i na jednoj od fresaka obnovljenog manastira, mistika odzvona srozava se na jedan obi\u010dan kampanilizam. Carsko zvono ne prevazilazi okvire prostornog i telesnog, ve\u0107 upravo suprotno, ono ocrtava rigidne okvire oko zajednice dokle zvono dobaci. Ovi rubovi ozna\u010deni su devastacijom, koju Sa\u0161a prepoznaje u razaranju gradova, Vukovara u Hrvatskoj po\u010detkom devedestih i Marjinke u Ukrajini trideset godina kasnije.<\/p>\n

Bakarni svet<\/strong><\/p>\n

Tema gladi ima svoj predznak u samom mestu susreta Svetlane i njenog budu\u0107eg supruga Budimira: on se de\u0161ava tokom turisti\u010dkog izleta u St. Petersburg, ispred zgrade u kojoj je \u017eiveo Daniil Ivanovi\u010d Harms. On \u0107e stra\u0161ne 1937. godine zapisati u svoju \u201ePlavu svesku\u201c:<\/p>\n

Tako po\u010dinje glad:<\/p>\n

Ujutru se budi\u0161 veseo,<\/p>\n

Onda po\u010dinje slabost,<\/p>\n

Onda po\u010dinje tuga;<\/p>\n

Onda dolazi gubitak<\/p>\n

Sile brzog uma \u2013<\/p>\n

Onda dolazi spokoj,<\/p>\n

A onda po\u010dinje u\u017eas\u201c.[3]<\/a><\/p>\n

Sa Harmsom, koji je skapao od gladi u zatvorskoj ludnici (\u201eKao pas!\u201c, rekao bi Kafka) februara jo\u0161 stra\u0161nije lenjingradske zime 1942. godine, odlazi poslednja grupa ruskih modernista i avangardista koja odva\u017eila da potra\u017ei jedan kreativan i nedogmatski pristup tradicionalnoj religiji. Smeh \u010dlanova grupe OBERIU, pre svega Harmsa i Aleksandra Vedenskog, sledi dugu tradiciju apoteoze kroz porugu. Ona je upisana u samu novozavetnu matricu, na koju se Ili\u0107 osvr\u0107e prilikom predstavljanja jednog od klju\u010dnih likova romana, magarca Lungija. U prizoru Isusa na magarcu ne sre\u0107e se samo slika poni\u017eenja onog \u0161to je uzvi\u0161eno, ve\u0107 i susret dva vida van-ljudskog: bo\u017eanskog i \u017eivotinjskog.<\/p>\n

Sa\u0161a se odlu\u010duje da ne govori o jaha\u010du, ve\u0107 o uzjahanom. Tu se ne radi o projekciji idealizovanih ljudskih osobina na ovu ni\u017enju \u017eivotinju, kao \u0161to je to suptilno u\u010dinio Robert Bresson u svom filmu\u00a0Au hasard Balthasar\u00a0<\/em>(1966), niti o uzaludnom poku\u0161aju zauzimanja animalne \u2013 magare\u0107e \u2013 perspektive, poput onog, mnogo skorijeg, opet na filmu,\u00a0Eo<\/em>\u00a0poljskog reditelja Jerzya Skolimowskog (2022). Ono \u0161to odvaja\u00a0Rt<\/em>\u00a0od ranijih Ili\u0107evih romana, kao i od savremene novelisti\u010dke produkcije u Srbiji, jeste pa\u017enja koju posve\u0107uje svetu van \u010doveka, i to iz jedne perspektive koja stremi da se otme od njega. To je roman o planini, njenoj geologiji, flori i fauni. Lungi nije glasnogovrnik prirode, a jo\u0161 manje rezoner, odnosno zastupnik pripoveda\u010da. Da, njegove misli i opa\u017eanja predstavljeni su kroz jezik, koji imanentno pripada \u010doveku. Ali, on je u isto vreme van ljudskih odnosa i ljudskog dru\u0161tva. Magarac je tik uz \u010doveka \u2013 on je posmatra\u010d i u\u010desnik doga\u0111aja, pasivni primalac ljudskih \u010dinova, \u010dak i agent \u2013 ali nije \u010dovek. \u0160ta to zna\u010di?<\/p>\n

Me\u0111u protagonistima\u00a0Rta<\/em>\u00a0nalaze se plja\u010dka\u0161i i gubitnici, zlo\u010dinci i \u017ertve, tupavi i lukavi, izgladneli i pre\u017edrani, oni koji ne razumeju druge i koji ne razumeju sebe. Ma kako \u017eivopisan i raznovrstan, svet u kome se oni nalaze ne ostavlja mesta sa tradicionalnog literarnog heroja. Udaljen od svega uzvi\u0161enog, \u010dovek lako poprima odlike demonskog. Pojava Satana Panonskog (punk ekscentrik koja se sa po\u010detkom rata survao u blato hrvatskog nacionalizma) u Vukovaru samo je parodija tog susreta sa zlom. Ono se pojavljuje u banalno ljudskom vidu, kao Budimirov kolega Zoran koji brutalno siluje Svetlanu tokom zajedni\u010dkog letovanja u Bijeloj.<\/p>\n

Svaki deo romana naslovljen je po rudnim iskopinama: ugalj, zlato, litijum, itd. Bakar iz naslova poglavlja u kome je opisano Svetlanino silovanje nosi boju Zoranovog preplanulog, rutavog trbuha. On zariva svoje maljave prste u sve otvore Svetlaninog tela kao \u0161to sonde kompanije Novi Rtanj probijaju povr\u0161inu zemlje. Taj zao duh trivijalnog imena pojavi\u0107e \u0107e se ponovo, u fantazmagori\u010dnoj sceni vra\u010danja kod neke \u201epadalice Bole\u201c (135). Njegova ne-ljudska ljudska pojava potpuni je kontrast u odnosu na Lungijev ne-ljudski ljudski tok svesti. Iako se Zoran i Lungi nikada ne pojavljuju u istoj sceni, borba izme\u0111u dva principa koja oni predstavljaju odre\u0111uje radnju romana i sudbine protagonista. Oni su njegov osovinski par.<\/p>\n

Duboko vreme<\/strong><\/p>\n

U ovoj povesti, \u201elik\u201c magarca nije samo basnoliki mehanizam za verbalizaciju prirode i sveta izvan \u010doveka. Mnogo vi\u0161e od toga, kroz ovu \u017eivotinju nazire se jedna dimenzija vremena koja se \u010dini zauvek nepristupa\u010dna ljudskom poimanju. Podsetimo se, radnja ovog romana sme\u0161tena je u tri vremenska nivoa (1942, 1992, 2022).<\/p>\n

Ali, ova podela odnosi se samo na formalnu organizaciju materijala, jer radnja romana nije isto \u0161to i njegova vremenska dimenzija. Kao \u0161to sam ve\u0107 pomenuo,\u00a0Rt<\/em>\u00a0je podzemni roman. On se de\u0161ava u jarugama, rudarskim kopovima, tunelima, rupama, bu\u0161otinama, podzemnim prolazima, pe\u0107inama. Ovo podzemlje nije metafori\u010dno, nego materijalno. Ono nas dovodi u dodir sa kamenom, stenama i kristalima. \u201eTo nije natalo\u017eena materija [\u2026], ve\u0107 vreme\u201c (71).<\/p>\n

Re\u010d je o\u00a0dubokom vremenu<\/em>, gde geolo\u0161ki stratumi krede i jure dobijaju aktualnost kalendarskog vremena (avgust mesec, godina 1992. ili 2022.). Ako svaki romanopisac dostojan svog poziva ima jednu izra\u017eenu reflektivnu crtu, onda se ona kod Ili\u0107a ogleda u njegovom pristupu vremenu. Ova misao dobila je svoj upe\u010datljiv izraz u razmi\u0161ljanjima Julijusa, protagoniste romana\u00a0Pas i kontrabas<\/em>. U razgovoru sa naratorom, on povezuje vreme sa gubitkom (\u0161to je nezaobilazna, gotovo opsesivna ideja kod Sa\u0161e Ili\u0107a, i rekao bih, kod svake misle\u0107e osobe njegove generacije sa podru\u010dja biv\u0161e Jugoslavije):<\/p>\n

U\u017eas suo\u010davanja s gubitkom, na kraju, ne mo\u017ee se opisati ljudskim jezikom, niti \u0161iframa starih civilizacija, mo\u017eda tek pe\u0107inskim crte\u017eima kada je \u010dovek svojim jo\u0161 naivnim okom lovio \u017eivotinje u pokretu, \u010duvaju\u0107i se\u0107anje na prvu fascinaciju proticanjem Vremena. Jer to krdo bizona u stampedu bio je zapravo najranija predstava o Vremenu i \u010dovekovoj borbi sa njim.[4]<\/a><\/p>\n

Rt<\/em>\u00a0nastavlja ovu meditaciju o vremenu, zadiru\u0107i ispod pe\u0107inskih petroglifa. Ovog puta, refleksija se preta\u010de u radnju romana. I ta radnja, neminovno povezana sa protokom vremena, vodi ka jednoj spoznaji koja je u suprotnosti sa Julijusovom idejom gubitka. Stena i kamen nisu tek inertna podloga, ve\u0107 u sebi nose zapis i strukturu vremena. Oni nisu svedoci dubokog vremena, ve\u0107 samo duboko vreme. Ideja da vreme mo\u017ee da sakrije tragove, da pred njim sve nestaje, govori o kratkovidosti \u017elo\u010dinaca, kao \u0161to su vukovarska trojka, rtanjska dvojka, i mnogi drugi. Sve \u0161to se dogodilo i \u0161to se de\u0161ava u Srbiji ostavlja svoj dubok trag u vremenu.<\/p>\n

Duboko vreme govori o njegovoj kalcifikaciji, o upornom opstanku pro\u0161losti. Ta spoznaja je od klju\u010dnog zna\u010daja za kritiku religije u ovom romanu. Srbija sa po\u010detka 21. veka je post-sekularno dru\u0161tvo, koje uporno poku\u0161ava da porekne svoju sekularnu blisku pro\u0161lost. Organizovana religija okuplja pastvu sa\u010dinjenu mahom od konvertita, koja sebe vidi kao direktan nastavak jednog zami\u0161ljenog, pre-sekularnog, gotovo teokratskog dru\u0161tva. Time se ovo dru\u0161tvo li\u0161ava ne samo jednog bitnog\u00a0sloja<\/em>\u00a0svoje pro\u0161losti, ve\u0107 i same sposobnosti za kritiku poretka u kome organizovana religija voljno preuzima ulogu vode\u0107e ideologije. Dok istinska vera podrazumeva sumnju, ideologija se zasniva na njenom odsustvu. Dr\u017eava koja uzima religiju kao ideologiju poku\u0161ava sebe da izuzme iz vremena, i ne samo to, nego da iz vremena amputira njegovu osnovnu odliku.<\/p>\n

Vratimo se Julijusovom razmi\u0161ljanju o pe\u0107inskom slikaru. On je, naime \u201emorao do\u0107i do spoznaje da Vreme nije samo njegov neprijatelj, ve\u0107 i izvor snage. To \u0161to je dvadesetak hiljada godina kasnije [\u2026] mutirani \u010dovek poistovetio Vreme s Novcem zna\u010dilo je samo zakidanje jedne va\u017ene dimenzije ove energije, koja bi se povremeno, po\u0161to se dovoljno zgusne, pojavljivala u istoriji kao revolucija: provala zatomljene energije nezadovoljstva raspodelom komada tela onog bakarnog [!] bizona iz Altamire, kojim se \u010dovek jo\u0161 uvek hrani\u201c.[5]<\/a>\u00a0Rt<\/em>\u00a0je povest o pirovanju ovih mutanata. 2022., 1992., i 1942. nisu samo narativne ravni, ve\u0107 geolo\u0161ki stratumi jednog dru\u0161tva, njegovo duboko vreme, ma kako istorijski plitko ono mo\u017ee da izgleda na prvi pogled.<\/p>\n

Sile kohezije i otpora<\/strong><\/p>\n

Ovakva kalicifikacija vremena posledica je patolo\u0161kog stanja dru\u0161tva. Kao \u0161to se kristali formiraju pod ogromnim teretom naslaga tla, tako se tokovi vremena zaustavljaju pod pritiskom dru\u0161tvenog nasilja koje dolazi odozgo. Zdravo dru\u0161tvo sagledava sebe tako \u0161to osloba\u0111a vreme, pre svega ono istorijsko. Ono se vra\u0107a svojoj pro\u0161losti, bliskoj i dalekoj, i dopu\u0161ta sada\u0161njosti da se sudara sa njom, ma kako to bolno bilo, jer se time otvaraju pravci ka budu\u0107nosti.<\/p>\n

U dru\u0161tvu zapretenog vremena ta razmena ne postoji. Jednom formirani, stratumi mogu da komuniciraju samo kroz naprsline koje se nekontrolisano \u0161ire. U\u00a0Rtu<\/em>, jedna takva pukotina poprima konture istorijske li\u010dnosti, Ive Andri\u0107a. U romanu ima jo\u0161 prepoznatljivih li\u010dnosti, od majora \u0160ljivan\u010danina, do nedavno preminulog jagodinskog biznismena koji svoje pu\u010danstvo \u010da\u0161\u0107ava letovanjem na Paraliji. Ali, to ne kvalifikoje\u00a0Rt<\/em>\u00a0za onu vrstu me\u0111u-\u017eanra koji se u anglosaksonskoj knji\u017eevnoj kritici po nekad prepoznaje kao\u00a0faction<\/em>. Dok neke od li\u010dnosti prepoznatljive iz javnog \u017eivota ovla\u0161 prikriva (\u201eHegel Smiljani\u0107\u201c!), Ili\u0107 uvodi Andri\u0107a u roman kao najmarkantinju pojavu iz istorije srpske i jugoslovenske knji\u017eevnosti dvadesetog veka. Radi se o jednoj opskurnoj epizodi sa po\u010detka rata, kada se biv\u0161i diplomata i budu\u0107i nobelovac na\u0161ao na kra\u0107em boravku podno planine Rtanj.<\/p>\n

Ne postoje, za sada, pouzdani podaci o Andri\u0107evim kontaktima sa pokretom otpora, niti o planovima da on pre\u0111e u jednu od partizanskih jedinica koje su delovale u tom kraju.[6]<\/a>\u00a0Upravo ova naprslina u istorijskim analima omogu\u0107ava autoru romana da u nju smesti dramati\u010dnu epizodu o propalom poku\u0161aju da se diplomata koji se u Berlinu rukovao sa firerom\u00a0prevede na drugu stranu<\/em>. Sli\u010dno je i sa drugim istorijskim epizodama, kao \u0161to je miniranje kapele Sv. \u0110or\u0111a na vrhu Rtnja, ili haranje \u201eoslobo\u0111enog\u201c Vukovara. Skorija istorija Srbije ispresecana je ovakvim pukotinama. Ono \u0161to politika, i pod njenim pritiskom, nauka potiskuju, uradi\u0107e knji\u017eevnost \u2013 ona koja se na to usudi.<\/p>\n

Ili\u0107ev spisateljski\u00a0credo<\/em>\u00a0prona\u0107i \u0107emo u jednoj od \u201eglosa\u201c, naslovljenoj \u201eO sili kohezije\u201c. Ona po\u010dinje, naravno, sa geolo\u0161kom metaforom, koja nas vra\u0107a u duboko, najdublje vreme, mnogo pre pe\u0107inskih crte\u017ea, u period hla\u0111enja zemljine kore i nastajanja stenovitih formacija. \u201eKada bih mogao da izdvojim sve stene na Rtnju,\u201c pi\u0161e Ili\u0107 u ovoj glosi, \u201enjihove sastave, razlo\u017eene na minerale, kristale, kao i sve njihove varijante, dobio bih slo\u017eenu mre\u017eu planine, \u010diji bi svaki segment bio povezan sa onim najudaljenijim deli\u0107em, silom koja sve dr\u017ei na okupu i ne dozvoljava nijednom delu se odvoji: nauka je zove silom kohezije\u201c. (146) Mnogi pesnici i teolozi su za ovu silu koristili re\u010d \u201eljubav\u201c.<\/p>\n

Setimo se samo Prve poslanice Korin\u0107anima Sv. apostola Pavla: \u201eAko jezike \u010dove\u010dije i an\u0111eoske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje je\u010di, ili kimval koji zve\u010di\u201c. (13:1) Ako se ova dragocena re\u010d skoro nikada, mo\u017eda uop\u0161te, ne pojavljuje u\u00a0Rtu<\/em>, to je zato \u0161to ovaj roman predstavlja svet poharan do temelja (i ispod njega), a ona zloupotrebljena i instrumentalizovana do te mere da po\u010dinje da je\u010di i zve\u010di. Jer kako \u010ditamo u glosi, silu kohezije \u201emo\u017ee da naru\u0161i samo prirodna katastrofa ili \u010dovek u svojim razara\u010dkim pohodima\u201c. (146) U tom stanju nalazi se srpsko dru\u0161tvo posle pogubnih ratova devedesetih. Njegovi temelji su premre\u017eeni naprslinama nastalih pod pritiskom nepriznatih, neprepoznatih i potisnutih (zlo)dela pojedinaca i grupa. O njima se ne pri\u010da, i jo\u0161 gore, ona su preimenovana, prepakovana, pokopana u sekundarne, tercijarne i neznano koliko-struke grobnice.<\/p>\n

\u201e\u0160ta se desi kada se naru\u0161i sila kohezije u dru\u0161tvu, kada se izgube \u010dvorna mesta prijateljstva, nestane solidarnost, ljudi otupe na tu\u0111e pozive na pomo\u0107, kada jedni drugima postanu vukovi? Tada potone savest, ispliva mulj, a gradskim ulicama pote\u010de kanalizacija\u201c. (147) Ovaj\u00a0credo<\/em>\u00a0potvr\u0111uje ono \u0161to znam o Ili\u0107evom spisateljskom i javnom radu ve\u0107 dosta dugo. A to je da je on jedan od onih pisaca i\u00a0 radnika na polju kulture koji se ne libe da u\u0111u u ove naprsline i lakune, makar se u njih probila ona kanalizacija sa povr\u0161ine, u poku\u0161aju da me\u0111u istorijskim sedimentima, raspuklim pod udarcima nasilja, uspostave koheziju i vrate im koherentnost.<\/p>\n

Ovo se stremljenje prepoznaje i u samoj prozi\u00a0Rta<\/em>, koja balansira izme\u0111u fragmentarnosti i jedinstva. Geolo\u0161ki slojevi nisu samo mapa dubokog vremena, ve\u0107 i metafora tekstualnosti. Tre\u0107a glosa, \u201eO hijeroglifima\u201c govori o \u201ekamenu kao knjizi\u201c (241). Ali re\u010di su, tako\u0111e, kamen (284), koji romanu daju strukturu geolo\u0161ke slojevitosti. Radnja\u00a0Rta<\/em>, podsetimo se, de\u0161ava se u podzemnom Beogradu, podrumima Vukovara, u katakombama, vododerinama, lagumima, gradovima sme\u0161tenim ispod povr\u0161ine zemlje, jamama bez dna.<\/p>\n

U \u010ditavom romanu, koji je preokupiran prirodom, nebo bljesne samo dva puta. Prvi put kada se nesu\u0111ena partizanska trojka predvo\u0111ena Jelenom pribli\u017ei kapeli na samom vrhu Rtnja. I drugi put, osamdeset godina kasnije, kada se njena praunuka Magda odva\u017ei na takmi\u010denje u\u00a0rock climbingu<\/em>\u00a0iz naseobine sme\u0161tene duboko ispod vrelog peska Ju\u017ene Australije. \u010citaocu ubrzo postaje jasno da se ne radi samo o knji\u017eevnom opisu uspona, ve\u0107 da se i sam uspinje kroz tekst, koji te\u017ei da iza\u0111e na svoju povr\u0161inu i izroni pod nebo stvarnosti. Ovo je jedno od retkih novelisti\u010dkih ostvarenja u savremenoj srpskoj knji\u017eevnosti kome se ukazala velika i retka privilegija da se uspne u svoju stvarnost. Jer, tamo, na povr\u0161ini, pod nebom, na trgovima, ulicama i putevima Srbije upravo onih dana kada je roman objavljen, de\u0161avala se (i jo\u0161 uvek se de\u0161ava) veli\u010danstvena i ozbiljna svetkovina ponovnog uspostavljanja dru\u0161tvene kohezije.<\/p>\n

[1]<\/a>\u00a0Ovo je varijacija na temu \u201enaftnog susreta\u201c (oil encounter) u knji\u017eevnosti, o kojoj je govorio romanopisac i esejista Amitav Ghosh u tekstu \u201ePetrofiction\u201c objavljenom u magazinu\u00a0The New Republic<\/em>\u00a0(2. Mart 1992.)<\/p>\n

[2]<\/a>\u00a0U knjizi pompeznog naslova\u00a0Rizni\u010dari i pamtitelji: Pravoslavna duhovnost srpske knji\u017eevnosti XX veka<\/em>, koju su uredili Ranko Popovi\u0107, Davor Mili\u010devi\u0107, Zorica Nikitovi\u0107, Sa\u0161a \u0160mulja i Jovan Deli\u0107 (Banja Luka: Filolo\u0161ki fakultet, 2013), poezija daleko nama\u0161uju prozna dela.<\/p>\n

[3]<\/a>\u00a0Daniil Ivanovi\u010d Harms.\u00a0Sabrana dela. Tom 1<\/em>. Prevod Kornelija I\u010din. (Beograd: Logos 2005), str. 591.<\/p>\n

[4]<\/a>\u00a0Sa\u0161a Ili\u0107,\u00a0Pas i kontrabas<\/em>\u00a0(Orfelin, 2019), 268.<\/p>\n

[5]<\/a>\u00a0Pas i kontrabas,\u00a0<\/em>269.<\/p>\n

[6]<\/a>\u00a0U najnovijoj biografiji Ive Andri\u0107a, u kojoj se pojavljuju mnoge informacije koje su bile nedostupne ranijim \u017eivotopiscima jugoslovenskog nobelovca, Mihael Martens navodi samo da \u201eod jula do oktobra 1942. on \u017eivi u Sokobanji, malom mestu na istoku Srbije poznatom po lekovitim vodama,\u201d gde po\u010dinje da radi na romanu\u00a0Na Drini \u0107uprija<\/em>. Ne\u0161to kasnije u poglavlju naslovljenom \u201cDrug Ivo\u201d, on navodi podatak da je Milovan \u0110ilas \u201cpotvrdio da komunisti nisu nameravali da likvidiraju Andri\u0107a, nego da su, naprotiv, hteli da ha uve\u017eu u svoj re\u017eim\u201d.\u00a0U po\u017earu svetova: Ivo Andri\u0107 \u2013 jedan evropski \u017eivot<\/em>\u00a0(Beograd: Laguna) 171, 184.<\/p>\n

Ovo je du\u017ea verzija teksta objavljeniog u \u201eVremenu\u201c br. 1803<\/em><\/p>\n

Autor: Branislav Jakovljevi\u0107<\/span><\/strong><\/p>\n

Izvor: Vreme<\/a><\/p>\n<\/div>\n<\/div>\n<\/div>\n<\/div>\n<\/div>\n<\/div>\n<\/div>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

„Rt“ Sa\u0161e Ili\u0107a je romana \u0161irokog narativnog i istorijskog zamaha, […]<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":30865,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_acf_changed":false,"footnotes":""},"categories":[1],"tags":[],"autor":[],"class_list":["post-32244","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-uncategorized-sr"],"acf":[],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/akademskaknjiga.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/32244","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/akademskaknjiga.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/akademskaknjiga.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/akademskaknjiga.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/akademskaknjiga.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=32244"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/akademskaknjiga.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/32244\/revisions"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/akademskaknjiga.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/media\/30865"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/akademskaknjiga.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=32244"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/akademskaknjiga.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=32244"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/akademskaknjiga.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=32244"},{"taxonomy":"autor","embeddable":true,"href":"https:\/\/akademskaknjiga.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/autor?post=32244"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}