{"id":30903,"date":"2025-02-10T14:14:37","date_gmt":"2025-02-10T14:14:37","guid":{"rendered":"https:\/\/akademskaknjiga.com\/?p=30903"},"modified":"2025-02-10T14:14:37","modified_gmt":"2025-02-10T14:14:37","slug":"intervju-laslo-vegel-duh-vremena-trazi-nove-temelje","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/akademskaknjiga.com\/en\/intervju-laslo-vegel-duh-vremena-trazi-nove-temelje","title":{"rendered":"Intervju Laslo Vegel: Duh vremena tra\u017ei nove temelje"},"content":{"rendered":"
\"\"

Foto: Branislav Stojanovi\u0107, Novi magazin<\/p><\/div>\n

 <\/p>\n

Laslo Vegel je 1. februara, na Dan Novog Sada, grada \u010diji je nepogre\u0161ivi hroni\u010dar, napunio 84 godine. Zato smo ba\u0161 tog dana odlu\u010dili da razgovaramo s njim koji, za razliku od mnogih drugih, nije \u0107utao. I pre dvadeset godina je pisao \u201eTavorim ovde, u ovom radikalskom gnezdu\u201c, tako da je bilo logi\u010dno pitati ga kako je sada u Novom Sadu u kojem je ti\u0161ina glasnija od svega<\/strong><\/p>\n

Prvi je od vojvo\u0111anskih pisaca koristio kompjuter; Ti\u0161ma je jo\u0161 dalekih \u0161ezdesetih konstatovao da je Vegel napisao prvi vojvo\u0111anski moderni gradski roman; prvi je napisao \u201ePismo srpskom prijatelju\u201c u kojem je bilo toliko istine, da \u0107e mu prijatelj dve decenije kasnije odgovoriti: \u201eNemoj mi vi\u0161e pisati\u201c; prvi je dobio Pulicera; prvi je, ispisuju\u0107i vreme u me\u0111uvremenu, u svom dnevniku, u no\u0107i 5. oktobra 2000. godine napisao \u201eOpet je pobedio nacionalizam\u201c. Sa budnom pa\u017enjom i ovih dana, Laslo Vegel pi\u0161e dnevnike i analizira \u0161ta se sve u na\u0161em dru\u0161tvu doga\u0111a.<\/p>\n

Ve\u0107 godinama za svoj ro\u0111endan \u0161etate Dunavskom ulicom. Da li \u0107e tako biti i danas?<\/h4>\n

Naravno. Te\u0161ko mogu da se setim kada je to bilo prvi put, uvek sam tako slavio moj ro\u0111endan. U jednom eseju koji je objavljen u knjizi Bezdomni eseji napisao sam da stojim nasred Dunavske ulice poput stra\u017eara koji nikome nije potreban. Osmatram i \u010dekam. Ose\u0107ao se zapravo kao stranac poput mnogih drugih koji besciljno stra\u017eare, prise\u0107aju\u0107i se jednog uskra\u0107enog ro\u0111endana. Nisam bio nestrpljiv, tiho sam i\u0161\u010dekivao doga\u0111aje. To mislim i sada. Stra\u017ear sam koji nikome nije potreban. Iliti sam neugodan svedok.<\/p>\n

\u0160ta vama zna\u010di ta \u0161etnja?<\/h4>\n

Dunavska ulica se vodi kao najstarija ulica u gradu. Radi se o \u010duvanju se\u0107anja. Smatram da se u dana\u0161njem vremenu vodi jedan stvarni rat protiv se\u0107anja, da se izbri\u0161e individualno se\u0107anje. Kako je Cvetan Todorov napisao, radi se o uni\u0161tavanju se\u0107anja da bi u nas implicirali zvani\u010dno se\u0107anje, zvani\u010dnu istoriju. Dr\u017eava ho\u0107e da se useli i u na\u0161u du\u0161u, za razliku od pre 50 ili 60 godina kada su tra\u017eili od nas samo politi\u010dku lojalnost. Sada to nije dovoljno, sada \u017eele da se \u010dovek i emocionalno i du\u0161evno i duhovno identifikuje sa dr\u017eavnom ideologijom.<\/p>\n

Moja \u0161etnja je moj individualni \u010din da ipak sa\u010duvam ne\u0161to \u0161to oni \u017eele da se uni\u0161ti. Svedok sam koliko se po Novom Sadu i, naravno ne samo u ovom gradu, ru\u0161e stare zgrade koji su svedoci istorije. Nova oligarhija ru\u0161i sve i gradi sebi luksuzne zgrade. Svedok sam luksuzu siroma\u0161ne dr\u017eave u kojoj televizije sa nacionalnom frekvencijom siroma\u0161nim gra\u0111anima za utehu prodaju holivudsko sme\u0107e. I to je rat protiv se\u0107anja. Opijum protiv siroma\u0161tva. I da nastavim… \u201eNova klasa\u201c ugro\u017eava jezgro Novog Sada i to jeste borba protiv se\u0107anja. To je uru\u0161avanje identiteta grada. I u urbanizmu je na delu dr\u017eavna ideologija koja karakteri\u0161e autokratske dr\u017eave.<\/p>\n

Individualno se\u0107anje i individualna istorija je uvek opozitna. Ona nikada nije u sinhronizaciji sa dr\u017eavnom ideologijom jer je \u010dovekovo JA bogatije od onoga \u0161to dr\u017eava nudi.<\/p>\n

Subota je, sino\u0107 su studenti koji su pe\u0161ke do\u0161li u Novi Sad zbog dana\u0161nje blokade sva tri mosta veli\u010danstveno do\u010dekani. Kako vi do\u017eivljavate sve ovo \u0161to se de\u0161ava u dr\u017eavi nakon ru\u0161enja nadstre\u0161nice na \u017delezni\u010dkoj stanici u Novom Sadu pre ta\u010dno tri meseca?<\/h4>\n

To je nova pojava. Gledao sam scenu kada su studenti iz Beograda do\u0161li i doneli lale Novosa\u0111anima. Odmah sam se setio nekada\u0161nje napetosti izme\u0111u Beograda i Novog Sada krajem osamdesetih i po\u010detkom devedesetih kada je vladao tihi rat izme\u0111u politi\u010dara, pre svega. Meni je ovaj dolazak studenata iz Beograda delovalo kao simboli\u010dno pomirenje izme\u0111u dva grada. Pomirenje se desilo na fundamentu demokratije i demokratskih nada. Novosa\u0111ani su odu\u0161evljeno prihvatili ruku pomirenja. Najnormalnije je da postoje razlike izme\u0111u na\u0161a dva grada, jer na kraju krajeva nema dva jednaka lista na drvetu, i razlike su uvek lepe ako postoji zajedni\u010dka osnova, a to je sloboda, demokratija i ljudsko dostojanstvo. U na\u0161em slu\u010daju zbog nedostatka demokratske kulture razlike mogu biti rizi\u010dne.<\/p>\n

Da li se upravo iz tih razloga sve \u0161iri i na region? Skupovi podr\u0161ke u Osjeku, Zagrebu, Splitu, Tivtu\u2026<\/h4>\n

Raspad Jugoslavije je doneo mno\u0161tvo opasnih stvari, izme\u0111u ostalog, kult nasilja. Sam raspad je to proizvodio i ovo je trajalo jako dugo. Do dana dana\u0161njeg. Sada je na scenu stupila nova generacija koja nema tu traumu, koja mo\u017ee da stvara prijateljski dijalog uprkos svim razlikama. Nove generacije razmi\u0161ljaju u demokratskim kategorijama. Njima je to prirodno. Oni su povezani sa celim svetom koji je pun razlika. Ne poznaju re\u010d \u201edemokratizacija\u201c koju smo mi ponavljali kao papagaji. Institucije ili rade ili ne rade. Vrlo jednostavno. Do\u010dekali smo generaciju u ovom ex-Yu prostoru koja \u0107e mo\u0107i da izle\u010di traume koje imamo ve\u0107 decenijama. Nove generacije razmi\u0161ljaju druga\u010dije, one su oslobo\u0111ene na\u0161ih tegova i na\u0161ih rana. Za njih je pro\u0161lost iskristalisana i zavr\u0161ena. To \u0161to oni ne \u017eele da \u017eive vi\u0161e u pro\u0161losti je dobar znak, to je dobro za ceo Balkan i Srednju Evropu. Oni svi ne\u0107e da nose vi\u0161e tegove na koje smo mi bili osu\u0111eni ili smo ih samovoljno nosili.<\/p>\n

Va\u0161 poslednji roman \u201eNesahranjena pro\u0161lost\u201c i govori o tome da generacije i generacije ovde nisu sahranile pro\u0161lost. Da li za ovu generaciju mladih smatrate da \u0107e imati snage za to?<\/h4>\n

Na\u0161 problem je \u2013 a kada ka\u017eem \u201ena\u0161\u201c mislim na ceo prostor srednjoisto\u010dne Evrope i Balkana \u2013 \u0161to nismo uspeli dostojanstveno da sahranimo pro\u0161lost. Nismo se dostojanstveno oprostili ni od socijalizma. Mogli bi preuzeti vrline iz tog perioda, na primer, solidarnost \u2013 a slabosti da elimini\u0161emo, ali nismo. Nama je pro\u0161lost kamen razdora. Nesahranjena pro\u0161lost bazdi oko nas. Bolno je to svima, najvi\u0161e onima koji su demokratski orijentisani, koji Srbiju vide ure\u0111enu, sa evropskim vrednostima. Mislim da \u0107e nam ovaj period sada, kada smo ve\u0107 pro\u0161li prvi kvartal 21. veka, doneti neku vrstu oslobo\u0111enja. Naravno, ima\u0107emo druge i nove probleme, ali bi\u0107e nam lak\u0161e ako re\u0161imo problem pro\u0161losti i suo\u010dimo se sa problemima budu\u0107nosti.<\/p>\n

Predstavu \u201eNeoplanta\u201c u re\u017eiji Andra\u0161a Urbana, ra\u0111enu po va\u0161em romanu, igranu i u regionu, gradona\u010delnik u ostavci nije gledao. Nakon do\u010deka studenata iz Beograda, profesorica knji\u017eevnosti u Karlova\u010dkoj gimnaziji Sandra Urban postavila je na FB: \u201eVegel \u0107e morati da dopi\u0161e NEOPLANTU! Ovo istorija nije videla\u201c. Imate li nameru da je dopi\u0161ete?<\/h4>\n

Ne znam da li imam snage za to. Ali bih bio presre\u0107an, ako bi jedan od Sandrinih talentovanih u\u010denika napisao novu verziju Neoplante o kojoj ja samo mogu da sanjarim. \u0160to se ti\u010de predstave, oti\u0161ao sam na jubilarno, 70. izvo\u0111enje u Novosadsko pozori\u0161te. Kada sam u\u0161ao u salu video sam da su u publici bili mladi ljudi. Mnogi od njih su imali one moderne frizure, bili su u ise\u010denim farmericama kako oni to ve\u0107 vole da nose. Jo\u0161 u holu sam video da me \u010dudno gledaju, supruga i ja smo verovatno bili najstariji u publici. Mladi su bili u \u010dudu, kao otkud ovi ovde! Naravno, oni me likom ne prepoznaju i zaista je bila neobi\u010dna scena. I ja sam bio iznena\u0111en i samo sam mislio o tome kako \u0107e oni razumeti predstavu. A oni su nepogre\u0161ivo reagovali ba\u0161 na mestima gde je trebalo da reaguju. Sve su razumeli, apsolutno sve. Sala je bila prepuna mladih. Glumci su mi posle ispri\u010dali da je uvek tako.<\/p>\n

Da sam bio dovoljno lucidan, a o\u010dito je da nisam bio, mogao sam jo\u0161 na toj predstavi da shvatim da se ne\u0161to de\u0161ava u toj mladoj generaciji. Ne, ja to tada nisam shvatio, tek evo proteklih meseci vidim kao na dlanu kakvi su to sjajni mladi ljudi.<\/p>\n

Dve sedmice pre pada nadstre\u0161nice prisustvovali smo premijeri predstave \u201eBalkanska lepotica\u201c po va\u0161em romanu, tako\u0111e u re\u017eiji Andra\u0161a Urbana. Svojevrsni lajtmotiv je funkcionerka iz Gradske ku\u0107e, koja nekoliko puta, po odlasku s vlasti svake politi\u010dke garniture tokom 20. veka, ide i nare\u0111uje da se skida slika vladara i da se okre\u010de kabineti. Da li smo sada u poziciji da kre\u010dimo Gradsku ku\u0107u koju kordon milicije nije za\u0161titio od vandalizma?<\/h4>\n

I roman i predstava su panorama 20. i po\u010detka 21. veka koju sam opisao iz ugla razli\u010ditih ljudskih sudbina. Svaki mo\u0107nik misli da sve po\u010dinje od njega i da \u0107e posle njega do\u0107i katastrofa. Imaju autoimunu bolest da \u0107e oni na vlasti trajati ve\u010dno. Nisam \u010ditao ispovest nekog politi\u010dara na visokom polo\u017eaju koji bi pri\u010dao o tome da se posle mandata vra\u0107a svom zanimanju, jer voli svoju struku. Voli da bude elektroin\u017eenjer ili hemi\u010darka. Ne, kod nas vlada ideologija ve\u010ditog mandata. To je bizarno ali karakteristi\u010dno.<\/p>\n

Poznato mi je da postoje politi\u010dari, koji nasle\u0111uju funkciju svoga oca. Veliki dr\u017eavnici pona\u0161aju se druga\u010dije. \u010cer\u010dil je bio dr\u017eavnik velikog formata koji je iza\u0161ao kao pobednik iz Drugog svetskog rata, nakon velike pobede nad fa\u0161izmom. Spadao je u one dr\u017eavnike koji su stvorili novi temelj za izgradnju Evrope. Za njega je to bilo normalno da u jednom momentu izgubi vlast. Bio je desni\u010dar, konzervativan i \u017eestoki antifa\u0161ist. Posle nekoliko godina poku\u0161ao je ponovo, pobedio je, ali zbog zdravstvenog stanja dao je ostavku. Pravom dr\u017eavniku je to sasvim u redu, ne smatra da \u0107e nastati propast sveta a jo\u0161 manje smatra da je to rezultat neprijateljskog delovanja. Danas ima \u010dasno mesto u Panteonu engleske istorije.<\/p>\n

De Gol je, tako\u0111e, dr\u017eavnik koji je zaslu\u017ean za promenu lika Evrope. Konzervativan, desni\u010dar i nacionalno jako anga\u017eovan, ali on je, kada je Sartr nezakonito \u0161irio zabranjene levi\u010darske novine, rekao svom ministru: \u201eFrancuska ne hapsi svog Voltera\u201c. I De Gol je 1968. godine imao problema sa studentima koji su se pobunili protiv njega. Nije poslao na njih tajne slu\u017ebe, pa to bi bilo ispod njegove \u010dasti. Raspisao je izbore koje je dobio ali je posle godinu dana na jednom referendumu izgubio. Mirno se povukao u svoju samo\u0107u.<\/p>\n

A \u0161ta vidimo mi? U predstavi se, videli ste, u drugom delu pojavljuju predstavnici nove oligarhije. Videli ste koliko su vulgarni, koliko je njihov re\u010dnik prost, pun agresije. To su na\u0161i Glembajevi. Za razliku od Krle\u017einih Glembajevih koji su umeli da razgovaraju o Kantu i drugim filozofima, koji su \u010ditali sva ozbiljna filozofska dela, ovi na\u0161i \u010ditaju samo \u017eutu \u0161tampu. Ka\u017eete da biv\u0161i gradona\u010delnik nije gledao predstavu o svom gradu, koja je dobila Sterijinu nagradu. \u017diveo sam jedno vreme u Berlinu i \u010desto u pozori\u0161tu vi\u0111ao gradona\u010delnika Berlina gospodina Voverajta. To je estetska razlika izme\u0111u dva gradona\u010delnika.<\/p>\n

Da li su nam potrebne promene od temelja, kako nagove\u0161tava i unuk glavnog junaka u \u201eBalkanskoj lepotici\u201c?<\/h4>\n

Duh vremena se menja i zbog toga dru\u0161tvo zahteva nove temelje. To je te\u017eak zadatak i velika enigma. Na\u0161 problem i jeste bio to \u0161to kada se oslobodimo stare vlasti, ne umemo da stvorimo nove temelje. Mo\u017eda to i jeste najbitnija enigma studentskih protesta. Studenti su prepoznali da nije problem u tome ko je na vlasti, ve\u0107 da treba da stovarimo nove temelje. Oni time jasno stavljaju javnosti do znanja da nije va\u017eno ne\u0161to sru\u0161iti ve\u0107 je najva\u017enije kako novo izgraditi. Upravo sa tako ne\u010dim mi intelektualci moramo da se suo\u010dimo. Studentski protesti za mene u ovom trenutku uop\u0161te nisu politi\u010dka stvar. Oni prioritetno idu na to kako da se uredi dru\u0161tvo 21. veka u ovom regionu koji ima te\u0161ku pro\u0161lost. To \u0107e biti izuzetno te\u0161ko izgraditi.<\/p>\n

Demokratija u pancirskoj ko\u0161ulji<\/strong><\/p>\n

U Dnevniku ste jednom prilikom naveli citat Tomasa Mana: \u201eSloboda i demokratija ponekad moraju navu\u0107i na sebe pancirnu ko\u0161ulju kako bi bile u stanju da se odbrane\u201c. Kako komentari\u0161ete brutalne napade na studente?<\/p>\n

Na poslednju re\u010denicu mogu samo odgovoriti jednom re\u010denicom Karla Krausa. \u201eZa ovo vi\u0161e nemam ni jedne re\u010di\u201c. Partijski aktivisti izlaze iz partijske kancelarije i bejzbol palicama razbiju vilicu jedne devojke. To opasno li\u010di na mra\u010dna vremena o kojima je Breht pisao. Takvu krvavu fleku ne mo\u017ee ni jedna partija da izbri\u0161e iz svoje istorije. Tomas Man je u pravom vremenu opominjao Evropu: treba ponekad obu\u0107i pancirnu ko\u0161ulju da bi se odbranila demokratija, jer plemenita ideja demokratije mo\u017ee da bude ranjiva, ako nema ko da je brani.<\/p>\n

\u017divimo u opasnim vremenima, ne samo u Srbiji. U novoj knjizi nema\u010dki filozof Petera Sloterdijk (Der Kontinent ohne Eigenschaften (Kontinent bez svojstava), sli\u010dno Tomasu Manu upozorava Evropu. Evropa po\u010dinje da gubi identitet, pi\u0161e, jer nije sposobna da donosi odlu\u010dne odluke. Naslov knjige aludira na veliki roman Roberta Muzila, \u201e\u010covek bez svojstava\u201c, budu\u0107i da je Muzil artikulisao ideju Majstora Ekharta i drugih kasnosrednjovekovnih autora \u2013 \u201emisticizam bezvoljnosti\u201c. Upravo toga Evropa treba da se oslobodi. Mora ponovo nau\u010diti kako da se brine o sebi. Prema Sloterdijku, zavr\u0161ena je era luksuznog pacifizma u kojoj su Evropljani decenijama \u017eiveli. Danas su napadnute temeljne vrednosti Evrope sa svih strana. Pancirna ko\u0161ulja mora se navu\u0107i!<\/p>\n

Kada razmi\u0161ljamo za\u0161to se nama nije desio 6. oktobar moramo priznati da su partije upropastile stvar posle dvehiljadite. Gra\u0111ani su tra\u017eili nadu, ali im se ona brzo ugasila. Zbog toga su kaznili partije \u2013 i sebe. Tada\u0161nji i sada\u0161nji lideri DOS-a trebalo bi da kleknu pred novom generacijom, da tra\u017ee opro\u0161taj i tek tada da se krene u preporod. Nisu samo Vu\u010di\u0107 i Da\u010di\u0107 krivi, krivi su i oni. Nadam se \u2013 mo\u017eda imam pravo za nadu \u2013 da \u0107e nove generacije oprostiti na\u0161u nevernost prema na\u0161im \u0161ezdesetosma\u0161kim idealima, isto tako iluzijama koje smo negovali 5-og oktobra. Nadam se oprostu, ali bojim se da \u0107emo mi ponovo izdati studentski realizam, koji je po mnogima nemogu\u0107.<\/p>\n

Pisali ste u Dnevnicima o \u017delezni\u010dkoj stanici\u2026<\/h4>\n

Da, zato \u0161to je to va\u017ena pri\u010da. \u017delezni\u010dka stanica za sve nas u Novom Sadu ima simboli\u010dko zna\u010denje. Sa nje ljudi odlaze nekud i vra\u0107aju se. Kada je 1964. godine izgra\u0111ena, nije to bila samo jo\u0161 jedna nova zgrada u gradu. Ona je potpuno promenila i lik grada i sve nas. Upravo te godine su po\u010deli da, u figurativnom smislu, duvaju malo topliji vetrovi, u politi\u010dkom smislu nije sve bilo onoliko kruto kao do tada. Ljudi su po\u010deli da se nadaju.<\/p>\n

Ta na\u0161a nada je bila povezana upravo sa izgradnjom \u017delezni\u010dke stanice. Ona je bila nepogre\u0161ivi simbol na\u0161eg otvaranja ka svetu. Fantasti\u010dno je funkcionisala i ljudi su je jako voleli. Na njoj samoj su se \u201eupisali\u201c svi presudni doga\u0111aji koji su nam se de\u0161avali kroz decenije. Kako stanujem blizu \u010desto sam \u0161etao i do nje i u trenucima kada nisam nigde konkretno putovao. Po\u010detkom devedesetih je na njenom belom mermeru osvanuo grafit \u201eTito, vrati se\u201c. Posle nekoliko dana, ispod tog grafita je neko dopisao: \u201eNe\u0107u\u201c, sa potpisom Tita.<\/p>\n

Posle nekoliko dana, vidim milicija \u010duva taj prostor, a nakon toga su komunalci te\u0161kom mukom izbrisali sve te natpise. Od tada je stanica po\u010dela da biva u\u017easno zapu\u0161tena, prljava. Mlad svet je, upravo sa te stanice odlazio u svet da ne bi i\u0161ao u rat. Mnogi od njih i u Budimpe\u0161tu. Vozovi su bili prepuni majki koje su nosile pakete deci. I pri\u010dale su koliko njihova deca \u017eele da se vrate, da oni upravo vole tu na\u0161u novosadsku stanicu, a ne \u201eKeleti\u201c stanicu.<\/p>\n

Tako je ta na\u0161a stanica ponovo postala simbol istorijskih de\u0161avanja i tih devedesetih. Onda je po\u010delo njeno renoviranje i tome su se ljudi radovali. Ponovo su se ponadali da \u0107e imati lepu stanicu, da \u0107e \u017eiveti u ure\u0111enom svetu. A ljudi imaju pravo na nadu. Politi\u010dari su isticali da je stanica simbol \u201ezlatnog doba\u201c. Jedna politi\u010darka jo\u0161 je potvrdila da je to najbezbednija stanica u Evropi?! Kada se 1. novembra sru\u0161ila nadstre\u0161nica, kao da nam je sama stanica ukazala na to gde zapravo \u017eivimo. Sru\u0161io se simbol \u201ezlatnog doba\u201c. Doga\u0111aj je opominjao da nema mesta nadi dok je oko nas korupcija i bezakonje. Ljudi su u sekundi ostali bez nade. Odjednom je na\u0161 odlazak u \u201ezlatno doba\u201c postao ru\u0161evina, i to ru\u0161evina s kojom smo izgubili i ono nenadoknadivo, 15 ljudskih \u017eivota. Ljudi su odjednom shvatili da je ta nada bila samo njihova iluzija, iluzija koja se u trenutku raspr\u0161ila na tako stravi\u010dan na\u010din.<\/p>\n

Da li su onda sino\u0107ne scene do\u010deka studenata u svakom mestu do Novog Sada znak da se ponovo budi nada?<\/h4>\n

Da, mladima je najvi\u0161e potrebna nada. To je njihov kiseonik. I sami govore da ne mogu vi\u0161e da \u017eive u ovom na\u0161em, u pro\u0161losti zarobljenom svetu. Mi stariji smo se nekako pomirili sa stvarno\u0161\u0107u bez nade, ali oni to ne \u017eele. Za\u0161to bi? Moramo im nedvosmisleno priznati da oni imaju apsolutno pravo na bolju stvarnost. Imaju pravo na nadu. To zaista nije politika, to je \u017eivot. Ispostavilo se da ima puno takvih simbola nestru\u010dnosti, bahatosti, korupcije koji nam ukazuju u \u010demu \u017eivimo.<\/p>\n

U \u010dast Arpadu Vicku<\/strong><\/p>\n

Svakodnevno pi\u0161ete i objavljujete dnevnike, sada na Lupiga.com portalu.<\/p>\n

Godinama sam objavljivao dnevnike na Autonomija.info portalu jer ih je prevodio moj prijatelj Arpad Vicko. Kada nas je on napustio, bilo mi je jako te\u0161ko. Li\u010dno, uop\u0161te nisam imao snage da tra\u017eim nekog drugog mada sam svestan da postoje mladi ljudi na koje je i Vicko bio ponosan. Bilo mi je emotivno te\u0161ko da se uop\u0161te bavim time. Mo\u017ee se re\u0107i da je to neka moja li\u010dna slabost. Za mene je gubitak prijatelja bio iznad svega toga. Me\u0111utim, Lupiga je sama sve to organizovala, novog prevodioca, i tako smo nastavili.<\/p>\n

Nadam se da \u0107e pobediti jedna nova nada koju \u0107e upravo mladi kojima budu\u0107nost pripada znati da pretvore u istinske promene. To je nova generacija koja govori sasvim drugim i novim jezikom. Primetio sam da su oni vrlo precizni u svom izra\u017eavanju. Kod njih, jer godinama komuniciraju putem SMS-a i na dru\u0161tvenim mre\u017eama, nema puno razglabanja. Oni su koncizni i vrlo precizni. Ako oni napi\u0161u jednu re\u010d, ona mora da bude ta\u010dna i da govori upravo ono \u0161to oni \u017eele njome da ka\u017eu. Nema ni secesije, ni baroka, ni postmodernizma. Kratko i jasno.<\/p>\n

Na\u0161a politi\u010dka elita ne poznaje taj jezik. Zato ih i ne razumeju uop\u0161te. Naravno, kada ste u politici onda \u017eivite ispod staklenog zvona, okru\u017eeni telohraniteljima, ispod tog zvona komunicira se samo izme\u0111u lidera i partija, i sa \u201enaru\u010denim sagovornicima\u201c. Nije to samo kod nas tako, to je profesionalna deformacija politike kao zanata. To su \u010dinjenice, nije to kritika koju im upu\u0107ujem, jednostavno samo konstatujem da je to njihova sudbina, koja, mo\u017eda i njima te\u0161ko pada. I kako \u0107e oni sada da uop\u0161te razumeju \u0161ta im mladi govore? Nikako. Mladi su kratki i jasni i u zahtevima. Nema tu puno pri\u010de i obja\u0161njavanja. Skoro su poru\u010dili politi\u010darima: \u201eDa li moramo da vam crtamo?\u201c. Za razliku od politi\u010dara, gra\u0111ani koji \u017eive obi\u010dan, svoj svakodnevni \u017eivot, razumeli su mlade odmah.<\/p>\n

Da li su vas li\u010dno iznenadili mladi?<\/h4>\n

Bio sam skepti\u010dan, ne toliko prema mladima koji se sada pojavljuju, ve\u0107 prema srednjoj generaciji, od koje se jedan deo odu\u0161evljeno poistove\u0107ivao sa vla\u0161\u0107u, dok je drugi deo gun\u0111aju\u0107i sara\u0111ivao s njom, prihvatao funkcije i priznanja, ali je u uskom krugu glumio opoziciju. Prema tom dvoli\u010dnom pona\u0161anju bio sam posebno ironi\u010dan. Mlade koji se sada pojavljuju, dvadesetogodi\u0161njake, nisam ni poznavao, jer \u017eivim prili\u010dno izolovano. Ali me interesuje njihovo pojavljivanje.<\/p>\n

Vidite, celog \u017eivota sam voleo da posmatram i analiziram pojave oko sebe. \u010cak sam i izbegavao da razmi\u0161ljam na nekom dnevno-politi\u010dkom nivou\u2026 Uvek me je interesovalo \u0161ta se krije iza privida. Se\u0107am se Stendalovog romana \u201eParmski kartuzijanski manastir\u201c kada se Fabris del Dongo zaljubio i bere cve\u0107e za svoju ljubav na jednoj livadi. On u daljini \u010duje neke topovske udare ali ne obra\u0107a pa\u017enju na njih. Sav je u mislima u branju cve\u0107a a tek kasnije saznaje da je on to bio u blizini mesta gde se odvijala bitka kod Vaterloa. Bilo mu je \u017eao \u0161to to nije uo\u010dio i nije bio svestan svoga vremena, da je svedok bitke kod Vaterloa. Ja mislim da je lepo brati cve\u0107e i da treba biti zaljubljen, ali treba biti svestan i vremena u kom vi berete cve\u0107e. Mi smo sada svedoci sasvim novih konflikata u svetu.<\/p>\n

Sukob izme\u0111u narativa pro\u0161losti, tradicionalnog govora i narativa budu\u0107nosti, autokratije i demokratije, svuda je prisutan. Nije to vi\u0161e kao nekada klasna borba, radi se o potpuno druga\u010dijem sukobu. Mi \u017eivimo u vrtlogu tih sukoba, nije lako \u010doveku da se sna\u0111e u ovom vrtlogu. Pa i ovde kod nas se radi o sukobu koji je daleko iznad politi\u010dke ravni, mo\u017eemo ga nazvati metapoliti\u010dki.<\/p>\n

Autor:\u00a0Gordana Nonin<\/b><\/p>\n

Izvor:\u00a0Novi magazin<\/b><\/a><\/p>","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

  Laslo Vegel je 1. februara, na Dan Novog Sada, […]<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":30904,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_acf_changed":false,"footnotes":""},"categories":[405],"tags":[],"autor":[],"class_list":["post-30903","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-novosti-sr"],"acf":[],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/akademskaknjiga.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/30903","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/akademskaknjiga.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/akademskaknjiga.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/akademskaknjiga.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/akademskaknjiga.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=30903"}],"version-history":[{"count":0,"href":"https:\/\/akademskaknjiga.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/30903\/revisions"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/akademskaknjiga.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/media\/30904"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/akademskaknjiga.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=30903"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/akademskaknjiga.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=30903"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/akademskaknjiga.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=30903"},{"taxonomy":"autor","embeddable":true,"href":"https:\/\/akademskaknjiga.com\/en\/wp-json\/wp\/v2\/autor?post=30903"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}