![\"\"](\"https:\/\/akademskaknjiga.com\/wp-content\/uploads\/2023\/09\/Odlomci-sredom-600x338.png\")
<\/p>\n<\/p>\n
Sin nam je rastao i tada nam nije ni\u0161ta govorio \u0161to pro\u017eivljava. Gledao je \u0161to se oko njega zbiva i \u0107utao je. Nije bila tajna \u0161to je on i \u0161to smo mi, nismo tajili nacionalnost. I ime mu je bilo takvo da ga je sada veoma izlagalo. \u201eTo se mo\u017ee promijeniti, ne morate se tako izja\u0161njavati\u201c, rekla je u\u010diteljica nakon \u0161to je od nas dobila podatak o djetetovoj nacionalnosti, koji je tra\u017eila. \u201eNema potrebe da se mijenja, to je prosto \u010dinjenica\u201c, rekoh joj. Voljno ili nevoljno, ljubazno ili s predumi\u0161ljajem, provodila je dr\u017eavnu intenciju da nas bude \u0161to manje. Poslije nam je Strahinja rekao da je bio u \u0161oku jer su ga neki drugovi po\u010deli bojkotirati. Nije bilo nikakvog nasilja, jedino prestanak dru\u017eenja. Mnogi zagreba\u010dki Srbi odselili su iz Hrvatske jer nisu \u017eeljeli da im djeca budu izlo\u017eena netrpeljivosti. I sam sam razmi\u0161ljao o tome, ali je Staka bila protiv. Bila je vezana za Zagreb, tu je poha\u0111ala srednju \u0161kolu, a u Beogradu nije bila kod ku\u0107e, ne\u0161to je zazirala od njega. Mi smo bili pozivani da se preselimo, bili bismo dobili i posao, ali smo pali u rezignaciju i prelomili: ovdje \u0107emo ostaviti kosti, nema bje\u017eanja. Strahinja je poslije polazio gimnaziju, imao je komplekse jer je bio najmanji, pa nam je jednom rekao: \u201eZar ne vidite da sam zaostao u razvoju?!\u201c Uvjeravali smo ga da \u0107e narasti, \u0161to se na kraju i obistinilo. Kao maturant bio je najvi\u0161i u razredu. Bio je sre\u0107an \u0161to je mu\u0161ko, bio je zaljubljiv, samo ga je osim seksa i novca malo \u0161ta zanimalo. Htio je dobar \u017eivot i smatrao je za nas da smo neuspje\u0161ni jer u ovom dru\u0161tvu nemamo veza, pa ima male \u0161anse za uspjeh. Zapanjivao nas je svojim manifestacijama nezrelosti i iluzijama o svemo\u0107noj protekciji i o boljem \u017eivotu koji negdje mora da postoji. Njegova tetka Bosa pla\u0107ala mu je studij ameri\u010dkog menad\u017ementa na engleskom jeziku, s kojim je poslije mogao jedino raditi na kruzeru, ovdje ga niko nije htio. Nisu mu \u010dak ni odgovarali na prijave za natje\u010daje. Vrijeme pandemije proveo je s nama, bez posla, ogor\u010den i mra\u010dan, gledaju\u0107i do besvijesti filmove i serije na Netfliksu. Njega najvi\u0161e zanima nau\u010dna fantastika i horori, od \u010dega se ne postaje vedriji. Nemam puno dodirnih ta\u010daka sa svojim sinom, stalno molim Boga da on na\u0111e svoju sre\u0107u, strahujem da ne do\u017eivi udarce od kojih \u0107e psihi\u010dki pu\u0107i. Ve\u0107 je re\u010deno da je strpljenje sva snaga koja nam je potrebna. Ponavljam mu to, a on mi ne vjeruje. A mnogo i kalkulira, i u poslu i u ljubavi, pa redovno krivo izabire i razo\u010darava se. Rat i mir nije nikad pro\u010ditao, ali sam ga privolio da odgleda film sa mnom, Bondar\u010dukov, sva \u010detiri dijela. Gledao je sa zanimanjem, likovi su mu bili bliski, a posebno mu se svidjela Nata\u0161a Rostova, njena epizoda kad umalo nije pobjegla sa Kuraginom. Zahvaljujem Bogu \u0161to on voli \u017eene, ali mi je mrsko \u0161to nije diskretan, pa moram u kompjutoru brisati tragove njegovih posjeta opscenim stranicama sa lezbijkama, \u0161to mi je zaista u\u017easno. U\u017easno je \u0161to \u010dovjekovu senzualnu \u010de\u017enju do\u010dekuju skotski prizori koji se rugaju svakoj milo\u0161ti. Iako je puno zgodniji od mene, ne uspijeva vezati uza se ozbiljne djevojke, izgleda da osje\u0107aju on nije dovoljno ozbiljan. Imam sina veseljaka koji je dobar kada mu je dobro. A sada nikome nije dobro pa nije rijetka pojava da nas razma\u017eeni potomci optu\u017euju \u0161to smo ih donosili na ovakav svijet.<\/p>\n
*<\/p>\n
![\"\"](\"https:\/\/akademskaknjiga.com\/wp-content\/uploads\/2023\/09\/Tlacicova-Street-Things-to-Do-in-Zagreb-scaled-1-600x403.webp\")
Radio sam \u0161to volim, bio sam dosta samostalan, jer su me, ne mare\u0107i previ\u0161e za mene, pu\u0161tali na miru. Imao sam dobru komunikaciju i saradnju s kulturnim radnicima i stvaraocima, i Srbima i Hrvatima i iskusio dosta ljubaznosti priznanja s njihove strane. Bilo je barem neke utjehe u tom vremenu briga.<\/p>\n
Za vreme uprave generala Klajna u isto\u010dnoj Slavoniji, mnogi su izbjegli Srbi tamo ostvarili gra\u0111anska prava, dobili su prije svega li\u010dne dokumente i mirovine. Tako je i razrednica s mu\u017eem ostvarila pravo na penziju. Do\u0161la je u Dabrodol po radnu knji\u017eicu, koju joj nisu htjeli dati jer je ostala du\u017ena nekoliko knjiga u \u0161kolskoj knji\u017enici. A dobro su znali da joj je stan provaljen i oplja\u010dkan i davno dan drugom. Sve \u0161to je tamo ostavila bilo je razneseno. U\u017eivali su da je malo mu\u010de, da je savijaju jer je bila ugledna i ispravna, svojevremeno okru\u017eena strahopo\u0161tovanjem. Zamjerali su joj da je pobjegla, a ona se branila da su joj prijetili. Na to bi za\u0107utali, jer su znali da je vjerovatno. Do\u0161la je do mene da joj pomognem oko knjiga, pa sam skupio naslove koje su tra\u017eili i poslao ih tamo, nakon \u010dega su joj se smilovali. Nismo ni\u0161ta govorili o ishodu stvari. Jedino se meni spontano otela grimasa kao komentar svega \u0161to se desilo. Ona se lecnula kao da izbjegava udarac, pa sam shvatio da \u010dinim gre\u0161ku, da joj vre\u0111am rane, da je o\u010dito da je njoj, tako ponosnoj i ve\u0107 izranjavljenoj u startu \u017eivota, \u017eivot nanio nova poni\u017eenja. Ne mogu da si oprostim \u0161to mi se to otelo, bilo je nepa\u017eljivo. Mislio sam da \u0107emo popri\u010dati o svemu, ali ona nije htjela da se osvr\u0107e.<\/p>\n
<\/p>\n