![\"\"](\"https:\/\/akademskaknjiga.com\/wp-content\/uploads\/2023\/05\/Odlomci-sredom-1-600x338.png\")
<\/p>\n<\/p>\n
Oni koji su mi nekada redovno pisali mrtvi su, za\u0107utali su, razo\u010darali su se u mene ili su iz stvarnosti li\u010dno upu\u0107enih re\u010di postepeno po nu\u017edi dezertirali u digitalni svet. Po\u0161tar mi u ku\u0107u retko donosi prava pisma, ta svedo\u010danstva prijateljstva ili neprijateljstva, znake naklonosti i pa\u017enje ili antipatije. Kako dobijam daleko manje pisama nego ranije, i s\u00e2m sam prestao redovno da praktikujem pisanje pisama. Nakon neslavno kratkog perioda pru\u017eanja otpora, okrenuo sam se komunikaciji putem mejlova, zahvaljuju\u0107i kojoj sve uspevam da uradim toliko br\u017ee da joj posve\u0107ujem sve vi\u0161e vremena.<\/p>\n
Elektronska po\u0161ta nije savremeni oblik pisma, ve\u0107 njegova digitalna negacija, koja ga li\u0161ava njegove su\u0161tine, koja se, pak, sastoji u tome da se odvoji vreme da se pismo napi\u0161e i da se pritom, dok ga pi\u0161emo i dok se izra\u017eavamo kroz njega, obra\u0107amo jednoj sasvim konkretnoj osobi kojoj otkrivamo neku specifi\u010dnu stranu svoje li\u010dnosti. Svako ko \u010dita pisma koja je primio ranije tokom svog \u017eivota bi\u0107e zaprepa\u0161\u0107en u koliko su razli\u010ditom tonu ona napisana, isto kao \u0161to \u0107e se za\u010duditi koliko su se, ve\u0107 u zavisnosti od toga kakvog je primaoca imao na umu, menjali njegov sopstveni stil i stav sa kojim je pristupao pisanju pisama. Prava tajna pisanja pisama se i sastojala upravo u tome da smo mi u svojoj glavi formirali sliku o onome kome se obra\u0107amo, \u0161to je presudno uticalo na pismo koje smo pisali, i da smo, obrnuto, tom nekome poku\u0161avali da plasiramo odre\u0111enu predstavu o sebi. \u017dan Ameri je to nazvao \u201esamokonstitucijom\u201d pri pisanju pisama. On je, kao \u0161to je poznato, decenijama pre nego \u0161to je pisanje pisama potisnuto iz tehnolo\u0161kih razloga, proglasio sunovrat kulture pisama.<\/p>\n
![\"\"](\"https:\/\/akademskaknjiga.com\/wp-content\/uploads\/2023\/05\/mail.png\")
Znakovi koji se danas koriste u brojnim mejl-ovima i tekstualnim porukama poti\u010du iz sve ve\u0107eg rezervoara emod\u017eija i nemaju nikakve veze s onom dvostrukom slikom \u2013 predstavom koju smo formirali o primaocu i utiskom koji smo \u017eeleli da ostavimo na njega. Re\u010d je o formalizovanim znakovima koji su napravljeni da bi se, pomo\u0107u ve\u010dito nacerenih i okamenjenih grimasa, definisalo raspolo\u017eenje u kome se navodno nalazi onaj ko na brzinu formuli\u0161e poruku, \u010dime autor poruke ho\u0107e njenom primaocu da d\u00e2 do znanja kako je bio raspolo\u017een dok ju je pisao. Svako ko ne raspola\u017ee sa dovoljno volje, vremena ili retori\u010dke ve\u0161tine da jezi\u010dkim sredstvima izrazi svoju individualnost, mo\u017ee iz tog rezervoara izvu\u0107i emotikon koji mu se \u010dini prikladnim: pla\u010dljivka sa suzama da poka\u017ee da je tu\u017ean, lice sa infantilnim izrazom da poka\u017ee radoznalost i tako dalje, i tako dalje, jer dizajneri novih emod\u017eija su neverovatno ma\u0161toviti u pronala\u017eenju novih na\u010dina da razli\u010dita raspolo\u017eenja predstave njihovim de\u0161ini\u0161u\u0107im slikama. Dakako, sva emotivna stanja su na taj na\u010din potpuno formalizovana, depersonalizovana i umrtvljena, a svi ti znakovi su, na kraju krajeva, sastavljeni od istog virtuelnog seta elemenata. Koliko god se razvijala i vredno radila, industrija ideograma nikada ne\u0107e biti u stanju da omogu\u0107i da postane vidljiv subjekat kojeg bi trebalo da reflektuju ta glupava okrugla lica za koja bi se pre moglo re\u0107i da pojedinca predstavljaju u momentu njegovog samoukidanja. Pre mnogo godina, jedne ve\u010deri sam sa u\u017easom otkrio da sam tokom tog dana trojici ljudi pisao u veoma razli\u010ditom svetlu. U prvom pismu sam precizno i taksativno izlo\u017eio svoje probleme, u drugom sam se obra\u0107ao jednom prijatelju iz pozicije dubokog o\u010daja, a u tre\u0107em sam se ve\u0107 podsmevao svojim akutnim egzistencijalnim neda\u0107ama. Bio sam podozriv prema toj \u010dinjenici sve dok nisam shvatio da stvari nikako ne stoje tako da sam samo jednom napisao istinu, a dvojici lagao. Radilo se samo o tome da sam se obra\u0107ao trojici razli\u010ditih ljudi sa kojima sam bio u razli\u010ditim odnosima i kojima nisam mogao sva tri puta da pi\u0161em kao da su ista osoba.<\/p>\n
Bio sam pre\u0161ao tridesetu kada sam po\u010deo da \u010duvam pisma i \u010destitke koje sam dobijao. Pre toga sam nehajno bacao po\u0161tu nekoliko nedelja ili meseci nakon \u0161to bih je primio. To je razlog \u0161to jedan duga\u010dak period svog \u017eivota ne mogu da prou\u010davam koriste\u0107i te izvore koji su svedo\u010dili o njemu. Ali i brojne fascikle u kojima \u010duvam prepisku koja poti\u010de iz vremena nakon toga dr\u017eim u jednom koferu nalik na sanduk samo da bih neprestano zaboravljao na njih. U tom starinskom koferu izra\u0111enom od tamnog drveta nalaze se pisma koja protivre\u010de jedna drugima, koja se me\u0111usobno dopunjuju ili potvr\u0111uju i koja nas obave\u0161tavaju \u0161ta su jedni o drugima mislili oni koji su ih pisali. Na mene ne mogu da ra\u010dunaju. Poklopac kofera je godinama zatvoren jer \u010ditanje arhiviranih pisama uvek odla\u017eem za kasnije, sve dok jednom ne bude kasno. Uvek ne\u0161to \u010dekam: vikend, letnji raspust, slede\u0107u knjigu, dane bez obaveza koji nikada ne dolaze\u2026 uvek ne\u0161to \u010dekam i tako mi prolazi i ono malo vremena koje imam na raspolaganju.<\/p>\n
<\/p>\n