{"id":17689,"date":"2022-12-13T17:32:03","date_gmt":"2022-12-13T16:32:03","guid":{"rendered":"https:\/\/akademskaknjiga.com\/?p=17689"},"modified":"2022-12-13T17:32:03","modified_gmt":"2022-12-13T16:32:03","slug":"odlomci-sredom-blagovesti-na-parti-prica-iz-knjige-adieu-belgrade-borivoja-adasevica","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/akademskaknjiga.com\/en\/odlomci-sredom-blagovesti-na-parti-prica-iz-knjige-adieu-belgrade-borivoja-adasevica","title":{"rendered":"ODLOMCI SREDOM: Blagovesti na Parti (pri\u010da iz knjige \u201eAdieu, Belgrade\u201c Borivoja Ada\u0161evi\u0107a)"},"content":{"rendered":"
\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n

BLAGOVESTI NA PARTI<\/p>\n\n\n\n

Sajmovi knjiga su steci\u0161te \u010dudnovatih ljudi. Pro\u0161le godine, na\u0161ao sam se u delegaciji u Lajpcigu. Drugog sajamskog jutra, jedan pisac ispri\u010dao mi je ovu pri\u010du.<\/p>\n\n\n\n

Ro\u0111en sam i odrastao u M. U mladosti, upoznao sam u tom gradu devojku, Helenu Piper. Poznavali smo se tek petnaest dana, a roditelji je odvedo\u0161e u Crnu Goru. Te dane zauvek \u0107u upamtiti. \u017divela je u ku\u0107i na obodu gradskog trga, u prizemlju bila je biblioteka onog grada. Na zidu iznad zasvo\u0111enog ulaza sa stubovima, nalazio se mural sa prikazom \u010doveka \u0161to kroti propetog konja. Helenin je prozor bio pored \u017evale koja je obuzdavala zasopljenog konja i kad god bih video devojku kako se nalak\u0107uje na ragastov, ugledao bih i glavu one plemenite \u017eivotinje uzdama spojene sa gospodarom. Valjda je Helena zbog toga ostala toliko uticajna na mene; \u010dini mi se da sam je od samog po\u010detka do\u017eivljavao kao osobu koja kontroli\u0161e moj poriv za begom. One davne godine, jedne je ve\u010deri dopustila da joj e\u0161arpa sklizne sa vrata i polegne na me dok sam prolazio ulicom. Tu e\u0161arpu \u010duvam me\u0111u svojim najintimnijim dragocenostima. Zapamtio sam taj gest, pa sam slede\u0107eg dana potra\u017eio Helenu. Dodire na\u0161ih ruku do\u017eivesmo kao pri\u010de\u0161\u0107e. Izrazio sam joj svoju strasnu posve\u0107enost. Posvedo\u010dila je da izme\u0111u nas ima duboke privla\u010dnosti i da nikada ne mo\u017ee zaboraviti na tu \u010dinjenicu. Plava joj je kosa vijugala niz bele kosti ramena, oble grudi sna\u017eno su se nadimale pri svakom udisaju. \u010cini mi se da sam u tom \u010dasu u uglovima njenih o\u010diju opazio \u010destice kristala. Da je u ono doba u meni bio \u010dovek dana\u0161njice, mislim da bih je uzeo na tom mestu. Video sam je poslednji put na onom prozoru, dan uo\u010di njenog odlaska i pozvao je da si\u0111e. Poklonio sam joj narukvicu koju sam platio dinarima zara\u0111enim te\u0161kim radom na arheolo\u0161koj iskopini. Dao sam da se na pole\u0111inu ugravira tekst: Heleni. Amato.<\/em> \u017deleo sam ispasti ve\u0161t, skrativ\u0161i u potpisu latinsku imenicu za jedno slovo. Devojka je oti\u0161la brzo, lupnuv\u0161i vratima na ulazu. Ose\u0107ao sam da je vi\u0161e ne\u0107u videti.<\/p>\n\n\n\n

Pro\u0161log oktobra, na\u0161ao sam se u Frankfurtu, u sli\u010dnoj dru\u017eini. Jednog popodneva, oti\u0161li smo na proslavu kod prijatelja iz Bugarske. Po\u017eudno smo ispijali crno vino doneseno iz Dalmatinske zagore, dar hrvatskog ambasadora u \u010dast partija. Bio sam na putu vrtoglavog uspeha, udvaraju\u0107i se zanosnoj mladoj Bugarki. U pozni sat, osetih kuckanje po ramenu. \u010cula sam da si ostao sam<\/em>, re\u010de. Setih se: plava joj je kosa vijugala niz bele kosti ramena… Oh, ti<\/em>… Davno ve\u0107, \u010duo sam od nekog crnogorskog tajkuna da se udala za uglednog politi\u010dara u Nema\u010dkoj. To je sve \u0161to sam saznao u me\u0111uvremenu. \u2019Sve devojke ne stigosmo a starost nam do\u0111e\u2019<\/em>, nasmejah se. Zatresla je glavom i poljubila me u obraz; beja\u0161e joj se dopao citat. Gde si odseo?<\/em>, upita. Hotel porodice Jung, soba 307<\/em>, odgovorih. O, pa to je blizu, mogli bismo da odemo na neko mirnije mesto, pa \u0107u te odbaciti do hotela<\/em>, re\u010de. Mahnuo sam prisutnima i iza\u0161ao za njom, ose\u0107aju\u0107i srditi pogled Bugarke na svom potiljku.<\/p>\n\n\n\n

Heleninom smehu nije bilo kraja. Koncem ve\u010deri odvezla me je svojim skupocenim automobilom do hotela. Kad sam iskora\u010dio sa sedi\u0161ta, povukla me je za revere, \u010dvrsto se pripiv\u0161i uza me. Jo\u0161 sam ose\u0107ao ukus njene ko\u017ee, kad sam za sobom zatvorio vrata sobe. \u017dene politi\u010dara su \u010desto usamljene do ubogosti. Jedan poznanik je od toga napravio karijeru. Istu\u0161irao sam se i zgotovio hladan nes, potom zapalio cigaretu. U sobama se nije smelo pu\u0161iti, ali za to nisam hajao. Ose\u0107ao sam se izvanredno. Ah, nakon toliko vremena! A onda je ona pokucala na moja vrata.<\/p>\n\n\n\n

Ujutru sam prona\u0161ao ceduljicu na uzglavlju. \u017durio sam na nastup i nehajno sam je zametnuo. Tek sino\u0107, u restoranu na reci Parti, do mene je do\u0161la vest. Primetio sam da upirete pogled u zanosnu Turkinju koja se iznenada ume\u0161ala u na\u0161u grupu. Ta osoba donela mi je ovo kratko pismo. Ho\u0107ete li ga, molim vas, pro\u010ditati, dragi profesore?<\/p>\n\n\n\n

One no\u0107i, u Frankfurtu, trebalo je da zna\u0161 da se ni\u0161ta ne doga\u0111a slu\u010dajno. Ni na\u0161 susret, ni moj dolazak u tvoju sobu… Kroz mnogo godina, u \u010dasu kada budem prilazila da mu \u010destitam inauguraciju, kaza\u0107u svom sinu ko mu je otac. Bi\u0107e to divan predsednik Nema\u010dke i moj poklon tvojoj usamljenosti, dragi Amato.<\/em><\/p>\n\n\n\n

Ukoliko vam se svidela ova pri\u010da, knjigu mo\u017eete poru\u010diti na na\u0161em sajtu sa 25% popusta<\/strong><\/p>\n\n\n