{"id":17219,"date":"2022-11-07T20:15:40","date_gmt":"2022-11-07T19:15:40","guid":{"rendered":"https:\/\/akademskaknjiga.com\/?p=17219"},"modified":"2022-11-07T20:15:40","modified_gmt":"2022-11-07T19:15:40","slug":"intervju-milivoj-beslin-od-pada-liberala-do-sloma-srbije","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/akademskaknjiga.com\/en\/intervju-milivoj-beslin-od-pada-liberala-do-sloma-srbije","title":{"rendered":"Intervju Milivoj Be\u0161lin: Od pada liberala do sloma Srbije\ufffc"},"content":{"rendered":"
\n
\"\"
Foto: D\u017eenat Drekovi\u0107<\/figcaption><\/figure>\n<\/div>\n\n\n
Uprkos ve\u0107ini koju su imali u srpskoj partiji, Marko Nikezi\u0107 i Latinka Perovi\u0107 su podneli ostavke jer se protiv Tita nije mogao dobiti politi\u010dki rat u Srbiji<\/h5>\n\n\n\n

Sklonija mitovima nego pravoj istoriji, Srbija bira da se se\u0107a onih li\u010dnosti \u010dije su zasluge za njen razvoj i te kako pod znakom pitanja, pre nego onih koji su poku\u0161avali da doprinesu njenom napretku. Njih nezaslu\u017eeno baca u zaborav; takve joj se tragi\u010dne gre\u0161ke vra\u0107aju kao bumerang, a perspektiva i dalje ostaje zamagljena i nejasna.<\/p>\n\n\n\n

Zamislimo da je obrnuto: da se danas se\u0107amo onog doba o kojem se govori kao o vremenu srpskih liberala, kada je politi\u010dko rukovodstvo Srbije smenjeno a moglo je Srbiju, pa i Jugoslaviju uvesti u reforme. A od tada je pro\u0161lo ta\u010dno pet decenija, kada je, 26. oktobra 1972. sa politi\u010dke scene u Srbiji i Jugoslaviji si\u0161lo rukovodstvo Saveza komunista Srbije na \u010dijem je \u010delu bio Marko Nikezi\u0107. Sa Nikezi\u0107em, Titu koji ih je optu\u017eivao za \u201eliberalizam\u201c, pa \u010dak i da su protiv njega, ostavku su dali Latinka Perovi\u0107, Bora Pavlovi\u0107, Mirko Tepavac, a iz solidarnosti sa njima iz politike je iza\u0161ao i Ko\u010da Popovi\u0107.<\/p>\n\n\n\n

Za dr Milivoja Be\u0161lina, istori\u010dara, vi\u0161eg nau\u010dnog saradnika Instituta za filozofiju i dru\u0161tvenu teoriju Univerziteta u Beogradu, regresivni trendovi prelomljeni u jesen te godine odveli su Srbiju i Jugoslaviju u trajno zaostajanje, tragi\u010dni raspad dr\u017eave i istorijski slom srpskog dru\u0161tva, nevi\u0111en u dva veka moderne dr\u017eavnosti. Najnovije delo koje je ovaj na\u0161 poznati nau\u010dnik posvetio toj temi dvotomna je monografija Ideja moderne Srbije u socijalisti\u010dkoj Jugoslaviji I i II, u izdanju \u201eAkademske knjige\u201c iz Novog Sada i gore pomenutog IFDT-a. Prvi tom je ve\u0107 pred \u010ditaocima, i u njemu je dat evropski i hladnoratovski kontekst, kao i sve ono \u0161to se ticalo jugoslovenskog okvira i mesta Srbije u federaciji, odnosima liberala sa drugima u Jugoslaviji i sa Titom. Drugi tom \u0107e iza\u0107i do kraja godine, i u njemu su teme posve\u0107ene isklju\u010divo Srbiji.

Kako najpreciznije definisati politi\u010dko rukovodstvo Srbije od 1968. do 1972?<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Rukovodstvo Marka Nikezi\u0107a i Latinke Perovi\u0107 u kulturi se\u0107anja je ostalo upam\u0107eno kao srpski liberali. To se naslanjalo, ne bez osnova, na optu\u017ebu partijskih konzervativaca protiv njih u vreme smene, i u godinama negativne kampanje nakon njihovog odlaska. Ipak, ja ih u knjizi defini\u0161em kao reformiste, kao reformsko rukovodstvo Saveza komunista Srbije. Njihovo temeljno usmerenje je bila dubinska i sveobuhvatna reforma svih aspekata dru\u0161tvenog, politi\u010dkog, ekonomskog i kulturnog \u017eivota. Geslo kojim se najjednostavnije formulisala takva politika je bilo: moderna Srbija!

\u0160ta je bio njihov najva\u017eniji izazov?<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Jedan od klju\u010dnih izazova je bila zaostalost i nerazvijenost Srbije zbog \u010dega su njenu modernizaciju i razvoj videli kao apsolutni prioritet. U korpus vrednosti toga je ulazila i demokratizacija dru\u0161tva i partije, povla\u010denje politike iz privrede i stvaranje velikih integracionih sistema koji bi bili konkurentni na svetskom tr\u017ei\u0161tu. Potom, institucionalna izgradnja i stvaranje jakih institucija koje bi smanjile mogu\u0107nost arbitrarnosti na najmanju meru; borba protiv nacionalisti\u010dkih isklju\u010divosti, i dogovor sa drugim narodima o tome koliko Jugoslavije i kakva bi ona trebalo da bude. Dosledna nacionalna ravnopravnost i \u0161iroka autonomija Vojvodine i Kosova, \u010diji status nije posmatran kao pitanje dr\u017eavnih granica, ve\u0107 demokratizacije i dru\u0161tvenog ure\u0111enja Srbije. Demokratizacija je podrazumevala i spu\u0161tanje nadle\u017enosti do op\u0161tina i mesnih zajednica, participaciju \u0161to ve\u0107eg broja ljudi u odlu\u010divanju, demetropolizaciju Srbije i dono\u0161enje odluka van Beograda, \u010desta putovanja u unutra\u0161njost Srbije. Partija se u velikoj meri povukla iz privrede, kulture, medija, pa je tako prvi put glavni urednik \u201ePolitike\u201c ili RTV Beograd biran na referendumu od strane novinara i zaposlenih u redakcijama. Klju\u010dan je ipak bio odnos prema Titu, njegovom autoritetu, prema nacionalizmu i kulturnim institucijama i medijima koji su bili steci\u0161ta ove konkurentske ideologije.

Koja je bila glavna optu\u017eba protiv liberala?<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Glavne optu\u017ebe su bile sadr\u017eane u \u010dinjenici da nisu koristili represivne mehanizme, zbog \u010dega su opozicione i disidentske aktivnosti u svim sferama dru\u0161tva bile vrlo izra\u017eene; druga optu\u017eba je bila da je partija oslabila i da je prestala da bude autoritet u politi\u010dkim sporenjima; bila je optu\u017eba za antititoizam, odnosno osporavanje autoriteta jugoslovenskog predsednika; va\u017ena optu\u017eba je bila i za prodor kapitalisti\u010dkih elemenata u privredi, odnosno za umanjivanje zna\u010daja i uloge radni\u010dke klase na ra\u010dun menad\u017eerskog sloja u privredi; jedna od optu\u017ebi je bila i za sovjetofobiju i zapadnja\u0161tvo; potom za forsiranje stru\u010dnosti i meritokratije na ra\u010dun potisnutih ideolo\u0161ki pravovernih kadrova, kao i za marginalizaciju ratne i revolucionarne generacije; najzad, \u010desta je bila i optu\u017eba za avangardizam, odnosno, neku vrstu elitizma i intelektualizma u radu ili, kako je rekao Petar Stamboli\u0107 \u2013 pretvorili su vrh partije u nau\u010dni institut.

Ko je od srpskih politi\u010dara odigrao klju\u010dnu ulogu u padu srpskog rukovodstva na \u010delu sa Nikezi\u0107em?<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Klju\u010dnu ulogu je nesumnjivo odigrao predsednik skup\u0161tine Dragoslav Dra\u017ea Markovi\u0107 \u2013 ve\u0161t i sposoban politi\u010dar, ali i konfliktan i brutalan u politi\u010dkim obra\u010dunima. On je prvi krenuo u podelu rukovodstva u Srbiji, ve\u0107 u zimu po\u010detkom 1972. godine, odmah posle smene hrvatskog rukovodstva u Kara\u0111or\u0111evu. Znalo se da je Tito ve\u0107 dugo nezadovoljan rukovodstvom Srbije i da je tra\u017eio priliku kako da izvede tu smenu. Bilo je jasno da dok je srpsko rukovodstvo jedinstveno, Tito ih nije mogao slomiti. Zbog toga je jugoslovenski predsednik zaigrao na ljudsku sujetu i ideolo\u0161ku tvrdokornost Dra\u017ee Markovi\u0107a. Svemu su u zna\u010dajnoj meri doprinosile i tajne slu\u017ebe \u2013 civilna i vojna. Ve\u0107 u prole\u0107e 1972. Dra\u017ea Markovi\u0107 je otpo\u010deo politi\u010dki sukob u Srbiji, a na svojoj strani je imao uticajnog Petra Stamboli\u0107a, kao i ve\u0107i deo stare, ratne generacije politi\u010dara. Markovi\u0107 se za sukob dobro i temeljno spremao i on je u Srbiji kulminirao po\u010detkom jula 1972. va\u017enim razgovorom u skup\u0161tini Srbije, na kome su plju\u0161tale optu\u017ebe konzervativnog dela partije protiv reformskog vo\u0111stva. Rascep je bio napravljen i, prema ve\u0107 oprobanim metodama, pojavljivao se Tito u ulozi nespornog autoriteta i arbitra i prelomio stvari na oktobarskom, \u010detvorodnevnom razgovoru sa politi\u010dkom elitom Republike Srbije. Staju\u0107i direktno uz argumentaciju Dra\u017ee Markovi\u0107a, Tito je odabrao stranu, i \u201egubitni\u010dka\u201c opcija je mogla samo da podnese ostavke. Tito je jo\u0161 uvek u snazi i on je sredi\u0161nja ta\u010dka politi\u010dkog legitimiteta u Jugoslaviji. Uprkos ve\u0107ini koju su imali u srpskoj partiji, Marko Nikezi\u0107 i Latinka Perovi\u0107 su podneli ostavke, jer se protiv Tita nije mogao dobiti politi\u010dki rat u zemlji.

U knjizi Slom srpskih liberala Slavoljub \u0110uki\u0107 pi\u0161e da liberale prate kontroverze. Sla\u017eete li se?<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Knjiga Slavoljuba \u0110uki\u0107a je 1990. otvorila ovu va\u017enu temu u jugoslovenskoj i srpskoj javnosti. To je njen najva\u017eniji domet. Nezavisna \u201eBorba\u201c je povodom izlaska knjige organizovala u junu te godine razgovor vode\u0107ih ljudi doma\u0107e intelektualne scene o srpskim liberalima. Svako je tu najvi\u0161e rekao o sebi. Drugi va\u017ean doprinos \u0110uki\u0107eve knjige je u \u010dinjenici da je u njoj Marko Nikezi\u0107 jedini put govorio o svojim politi\u010dkim koncepcijama nakon oktobra 1972. godine.<\/p>\n\n\n\n

Na\u017ealost, razgovore sa njim \u0110uki\u0107 je dao fragmentarno. Svi ostali istra\u017eiva\u010dki doprinosi \u0110uki\u0107eve knjige kao i ve\u0107ina njegovih zaklju\u010daka bremeniti su olakim publicisti\u010dkim pristupom i simplifikacijama, ali i ideolo\u0161kim koncepcijama kojima je sam autor pripadao \u2013 a to je nacionalisti\u010dki krug oko Dobrice \u0106osi\u0107a.

Hrvatsko i srpsko rukovodstvo pali su Titovom odlukom u roku od godinu dana. Da li je ta\u010dna tvrdnja da je Tito hteo da napravi ravnote\u017eu izme\u0111u hrvatskog i srpskog naroda?<\/strong><\/p>\n\n\n\n

To je jedna od neutemeljenih tvrdnji koja se uvukla u javni prostor i koju \u0161ire oni koji nisu istra\u017eivali ovaj period. Kako pokazuju izvori do kojih sam do\u0161ao, Tito je ve\u0107 sredinom 1969. dakle pola godine posle dolaska Nikezi\u0107eve ekipe na \u010delne polo\u017eaje, dobio analizu svojih obave\u0161tajnih centara da se u Srbiji kreirala jedna \u201egrupa\u201c, dakle, frakcija koja preti da ugrozi sistem. Mo\u017eete samo da zamislite \u0161ta je u njegovoj glavi, posle svih iskustava frakciona\u0161enja u me\u0111uratnom periodu, zna\u010dilo da se sada ponovo stvara rascep i da se stvara opozicija njemu i njegovoj politici i to u najve\u0107oj jugoslovenskoj republici. Sve dalje, odnosi Tita i srpskog rukovodstva su hladni, napeti, a vrhunac tenzija je bio tokom 1971. kada su me\u0111usobne optu\u017ebe bile toliko neprijatne da je jugoslovenski predsednik rekao svojim saradnicima da sa njim jo\u0161 niko nije tako o\u0161tro razgovarao i polemisao. Sve to \u0107e ve\u0107 slede\u0107e godine do\u0107i na naplatu. S druge strane, Titovi odnosi sa hrvatskim rukovodstvom Savke Dab\u010devi\u0107 Ku\u010dar su prisni, \u010desti, nekada gotovo emotivni. Iako se Tito ne sla\u017ee sa njihovim metodama, sti\u010de se utisak da su prolje\u0107ari umeli ve\u0161tije da razgovaraju sa njim, uva\u017eavaju\u0107i njegove godine, autoritet, istorijsku ulogu i da vrlo \u010desto podilaze njegovoj sujeti i autoritarnosti, \u010dega je vrhunac septembarski Savkin govor 1971. u hotelu Esplanada. Da ne pominjem Titovu naklonost prema Miku Tripalu. Ipak, kulminacija krize u Hrvatskoj u novembru 1971. prisili\u0107e Tita na radikalne mere i na politi\u010dku likvidaciju hrvatskog rukovodstva. Dok je u Srbiji situacija bila mirnija, \u010dekala se unutra\u0161nja podela i sazrevanje okolnosti za smene i se\u010du. Ho\u0107u da ka\u017eem da je Nikezi\u0107evo rukovodstvo od po\u010detka bilo ocenjeno kao nelojalno i ideolo\u0161ki nepouzdano i \u010dekala se prilika za njegovu smenu, dok je prema hrvatskom, prolje\u0107arskom rukovodstvu sam Tito imao dosta naklonosti, zbog \u010dega je u to vreme i sam podnosio kritike u Srbiji. Ipak, metodi kojima su smenjena oba legitimna rukovodstva, politi\u010dko nasilje i autoritarni stil, ostavili su pogre\u0161an i neutemeljen utisak o nekakvoj ravnote\u017ei.<\/p>\n\n\n\n

Jesu li ove smene utrle put raspadu Jugoslavije?<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Nasilnu smenu prolje\u0107arskog rukovodstva Savke Dab\u010devi\u0107 u Kara\u0111or\u0111evu u decembru 1971. Latinka Perovi\u0107 je okarakterisala kao \u201egre\u0161ku za sto godina u srpsko-hrvatskim odnosima\u201c. Liberali zbog toga jedini nisu podr\u017eali takve metode. Sve druge republike su stale na Titovu stranu. Posle smena politi\u010dkih elita Srbije i Hrvatske, zaista je prestala mogu\u0107nost da se unutarjugoslovenski odnosi i sporovi re\u0161avaju demokratskim putem, otvorenim dijalogom i razgovorima. Dogmatske i konzervativne elite koje su do\u0161le umesto njih, ve\u0107inu problema su gurale pod tepih represivnim metodama. Problemi time nisu nestajali. Uz to, smenom liberala u Srbiji, dat je vetar u jedra konzervativizmu, pa i nacionalizmu. Najkonzervativniji titoisti iz 1970-ih deceniju i po kasnije su bili gorljivi podr\u017eavaoci Milo\u0161evi\u0107a i srpskog nacionalizma. JNA koja je blisko bila povezana sa sovjetskim bezbednosnim aparatom, bila je u poslednje dve decenije uglavnom u rukama konzervativnih i dogmatskih srpskih kadrova. To je ta vojska koja je ro\u0111ena u najslavnijoj epizodi istorije ovih prostora \u2013 antifa\u0161isti\u010dkom ratu, a zavr\u0161ila svoj \u017eivot u najsramnijoj epizodi druge polovine 20. veka, u ru\u0161enju Vukovara, Dubrovnika i opsadi Sarajeva. Titova odgovornost za postitoisti\u010dki period ne mo\u017ee se apstrahovati u istorijskoj oceni njegove li\u010dnosti. Posebno ako ste imali jedno rukovodstvo i to u Srbiji, Nikezi\u0107evo, koje ga je upozoravalo koje su sve opasnosti ako bi se u JNA nastavio kurs koji su ocenili kao \u0161tetan po Jugoslaviju.

Liberali su uvek isticali spremnost na dijalog pri legalnim jugoslovenskim institucijama. Izbegavana je konfrontacija s hrvatskim rukovodstvom\u2026<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Dijalog sa svim jugoslovenskim republikama i poimanje Jugoslavije ne kao pro\u0161irene Srbije, ve\u0107 kao konsenzualne i slo\u017eene zajednice ravnopravnih naroda je jedan od temelja njihove politike. Sa oba hrvatska rukovodstva, Savkinim, reformskim i postprolje\u0107arskim vo\u0111stvom Milke Planinc, liberali su imali otvoren dijalog bez ostatka. U konfrontacije nisu ulazili, jer za tim nije bilo potrebe. Tito je poku\u0161avao da izazove i Marka Nikezi\u0107a i Savku Dab\u010devi\u0107 na polemiku, ali oni na to nisu pristali. Znali su da u novim okolnostima pove\u0107ane uloge republika i nove politi\u010dke generacije koja je otpornija na Titov autoritet, jugoslovenski predsednik gubi svoju mo\u0107 i da mu je potrebno da nadustavnim arbitra\u017eama u\u010dvr\u0161\u0107uje autoritarnu prirodu sistema. Ni jedni ni drugi nisu pristajali na to i me\u0111usobne razlike su re\u0161avali direktnim razgovorima.<\/p>\n\n\n\n

To ne zna\u010di da su se slagali. Imali su razli\u010dit pristup Titu i unekoliko razli\u010dit odnos prema nacionalizmu u svojoj republici. Ali najve\u0107a sporenja su bila ekonomska, jer je veliki deo kapitala nekada\u0161njih jugoslovenskih banaka, posle ustavne decentralizacije, ostao u Beogradu i srpska privreda je to koristila. Savka Dab\u010devi\u0107 Ku\u010dar kao o\u0161troumna ekonomistkinja je tra\u017eila raspodelu tih sredstava. Me\u0111utim, liberalsko rukovodstvo je izbegavalo, izgovaraju\u0107i se na razli\u010dite na\u010dine. Jedna od razlika me\u0111u njima su bili i zahtevi hrvatskog rukovodstva da se \u010delnici dve najve\u0107e republike bilateralno susre\u0107u i re\u0161avaju probleme. Liberali su to rezolutno odbijali, jer su smatrali da je opasno Jugoslaviju svoditi na srpsko-hrvatsku osovinu, kao i da \u0107e svaki dogovor Beograda i Zagreba biti na \u0161tetu manjih konstituenasa federacije. Insistirali su na dijalogu, ali u legitimnim saveznim institucijama uz prisustvo i u interesu svih \u010dlanica federacije. Izbegavali su re\u0161enja iz vremena Kraljevine Jugoslavije da je potreban samo \u201edogovor s Hrvatima\u201c, pa da se re\u0161e sva sporna pitanja.

Nepune dve decenije po padu liberala, Dobrica \u0106osi\u0107 \u0107e za Marka Nikezi\u0107a re\u0107i da nije razumeo egzistencijalni interes srpskog naroda. Da li je bio u pravu?<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Dobrica \u0106osi\u0107 je uz Marka Nikezi\u0107a, Dra\u017eu Markovi\u0107a i Mihaila Markovi\u0107a jedna od kardinalnih figura toga perioda. Svi oni su imali svoje ideolo\u0161ke koncepcije o ulozi i mestu Srbije i srpskog naroda u uslovima demokratizacije i decentralizacije Jugoslavije. Egzistencijalni interes srpskog naroda Nikezi\u0107 je video u ideji slo\u017eene i demokratizovane jugoslovenske federacije.<\/p>\n\n\n\n

\u0106osi\u0107 kao lider opozicionog upori\u0161ta \u2013 Srpske knji\u017eevne zadruge, sa svojim kolegama formuli\u0161e tokom 1971. politiku da Srbima decentralizovana i reformisana Jugoslavija vi\u0161e nije potrebna, da je njen slom neminovan i da se treba pripremati za stvaranje velike Srbije. Najlapidarnije, politiku SKZ je istra\u017eiva\u010dki formulisao veliki istori\u010dar Sima \u0106irkovi\u0107: ili Jugoslavija po meri Srba i Srbije ili srpska dr\u017eava na \u010ditavom etni\u010dkom prostoru. Taj program je primenjen tokom Milo\u0161evi\u0107evih ratova i znamo kako se zavr\u0161io i koliko je odgovarao \u201eegzistencijalnom interesu\u201c srpskog, ali i drugih naroda. S druge strane, liberali nisu dobili \u0161ansu da razrade i realizuju svoju nacionalnu koncepciju.<\/p>\n\n\n\n

I najzad, ono \u0161to je njih razdvajalo od svih drugih struja u Srbiji to je odnos prema nacionalizmu. U svim ta\u010dkama oni su se razilazili sa ideolo\u0161kim koncepcijama srpskog nacionalizma. I posebno u slede\u0107em segmentu… Marko Nikezi\u0107 je 1970. u svom poznatom sarajevskom govoru rekao da Srbija ne\u0107e biti patron, \u010duvar, pokrovitelj Srbima u drugim republikama, kao i da oni nisu porobljeni delovi srpstva, ve\u0107 ravnopravni gra\u0111ani svojih republika. Nagla\u0161avao je da je svaka pretenzija Srbije da ure\u0111uje stvari u drugim republikama pod izgovorom za\u0161tite srpskog naroda u njima \u2013 \u010dist nacionalizam. Kao \u0161to znamo, pod tim izgovorom Milo\u0161evi\u0107 je otpo\u010deo agresivne ratove 1991. a pod istim izgovorom Putin je izvr\u0161io agresiju na Gruziju i Ukrajinu.

Kakav je, onda, bio odnos liberala prema nacionalnom pitanju?<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Nacionalno pitanje liberali su videli u formi funkcionalne i demokratizovane jugoslovenske federacije u kojoj ne bi bilo mesta za nacionalizam kao dominiraju\u0107u ideolo\u0161ku paradigmu.<\/p>\n\n\n\n

Ponavljali su bezbroj puta, nacionalna ravnopravnost, su\u0161tinska federalizacija Jugoslavije, slo\u017eena dr\u017eava, \u0161iroka autonomija pokrajina \u2013 re\u010dju federacija koja je dovoljno \u0161iroka da se sa njom svi mogu identifikovati. Unutar nje, srpski narod je imao perspektivu ravnopravnog i zajedni\u010dkog \u017eivota sa drugima. Ono \u0161to su videli kao klju\u010dnu opasnost po opstanak Jugoslavije i istorija \u0107e im dati za pravo, to je bilo razgorevanje srpskog nacionalizma kao najrasprostranjenijeg. Bili su svesni da njegova eksplozivna snaga mo\u017ee dovesti do neslu\u0107enih tragedija i u krvi razoriti Jugoslaviju. Zbog toga su smatrali da se pojedina\u010dnim zabranama i obra\u010dunima ne mo\u017ee posti\u0107i puno, ve\u0107 da je u Srbiji potrebno kreirati demokratsku alternativu isklju\u010divoj i autoritarnoj nacionalisti\u010dkoj ideologiji koja je \u017eivela i u delovima partije, ali posebno unutar opozicione kriti\u010dke inteligencije.<\/p>\n\n\n\n

Ponavljali su da Srbija nije i ne mo\u017ee biti jedini \u010duvar i \u201e\u017eandarm\u201c Jugoslavije uprkos svima i protiv svih, kao i da ona mo\u017ee biti ravnopravna samo ako je jednako kao i druge republike zainteresovana za budu\u0107nost Jugoslavije. Za Srbiju nije smelo biti ni posebnih prava kao ni posebnih obaveza, bila je su\u0161tina politike nacionalne ravnopravnosti koju su zastupali. I nagla\u0161avam, Srbija u svojim ustavno definisanim granicama, jer su bili svesni da bi bilo kakvo odbacivanje me\u0111urepubli\u010dkih granica vodilo u rat.

Padom liberala \u201epo\u010di\u0161\u0107eni\u201c su i srpski, ali i kadrovi \u0161irom Jugoslavije koji su u\u010destvovali u reformisti\u010dkom pokretu. Da li je time na dugo vreme zatrta ideja o ekonomskom napretku zemlje?<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Razmere smena i \u010distke nastale u Srbiji posle smene liberala je nemogu\u0107e utvrditi precizno. Procene se kre\u0107u od 6.000 do 12.000 smenjenih u svim oblastima dru\u0161tvenog i politi\u010dkog \u017eivota i u celoj Srbiji. Takvu se\u010du ne bi podnelo ni ve\u0107e i razvijenije dru\u0161tvo. Posledice smene onih koji su bili najkompetentniji ose\u0107amo do danas. Konsekvence su verovatno najizra\u017eenije u ekonomiji, ali su bile nesagledive i u politici, kulturi, medijima.

Kakav je bio stav rukovodstva Srbije prema problemu Kosova?<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Nisam siguran da su ga oni videli kao problem, vi\u0161e kao priliku da poka\u017eu dobre strane svoje politike. Marko Nikezi\u0107 je ponavljao da su na Kosovu svi kod svoje ku\u0107e, i Albanci, i Srbi, i svi koji na njemu \u017eive, da tamo nema podstanara, da Kosovo ne pripada vi\u0161e jednima nego drugima. Mo\u017eda je bilo i nekog naivnog uverenja da \u0107e se dva nacionalizma \u2013 srpski i albanski, iscrpeti i i\u017eiveti ako se Kosovo bude ekonomski razvijalo i modernizovalo. Nisam siguran da je istorija dala za pravo ovim plemenitim o\u010dekivanjima. Tako\u0111e, liberali su se zalagali za \u0161to \u0161iru autonomiju pokrajina, kako bi Albanci poneli odgovornost za poslove u pokrajini \u2013 koja je od ovog perioda bila izra\u017eena ne vi\u0161e samo kao pokrajina Srbije, nego i kao elemenat jugoslovenskog federalizma. Time se htelo re\u0107i da je za situaciju na Kosovu odgovorna i Jugoslavija, ako postoje problemi da su oni zajedni\u010dki problemi svih. Ili ono \u0161to je Ko\u010da Popovi\u0107 rekao i krajem 1980-ih: Albanci identitetski mogu biti i Jugosloveni, ali nikada ne\u0107e mo\u0107i da budu Srbi.

Je li ta\u010dno da je u razgovorima oko Kosova Nikezi\u0107 Titu rekao da \u201e\u0161to se ti\u010de Kosova, Srbija ima jak stomak, pa mo\u017ee da svari i to da Kosovo bude republika i, ako svi u Jugoslaviji misle da tako treba da bude, neka bude, ali morate ra\u010dunati da \u0107e se Srbija \u2018dezanga\u017eovati\u2019, a da \u0107e Beograd da stane u za\u0161titu manjina na Kosovu\u201c?<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Liberali su bili spremni da razgovaraju i o tome da Kosovo dobije status republike, ali su upozoravali da se u tom slu\u010daju menjaju temelji Jugoslavije i \u010ditav karakter njenog federativnog ustrojstva. Time su slali poruku Titu da je mogu\u0107a promena statusa Kosova, ali \u0107e ona povla\u010diti i promenu karaktera \u010ditave federacije. Jugoslovenski predsednik je razumeo poruku i prekinuo dalje polemike i zahteve za kosovskom republikom. Ono oko \u010dega, prema Marku Nikezi\u0107u, nije moglo biti rasprave su dr\u017eavne granice SFRJ.

Zbog \u010dega se o reformistima Marka Nikezi\u0107a toliko \u0107utalo, pa i sada se uglavnom \u0107uti? Da li je danas re\u010d o (ne)kulturi se\u0107anja koju hrani populizam, antievropejstvo i pogubno bekstvo u mitsku pro\u0161lost, umesto suo\u010davanja sa stvarno\u0161\u0107u?<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Ve\u0107 ste odgovorili u svom pitanju. Srbija je posle smene liberala bila utemeljena na komunisti\u010dkom dogmatizmu, konzervativnom po svojoj prirodi koji \u0107e krajem 1980-ih napraviti sinkretizam sa tako\u0111e konzervativnom ideologijom srpskog nacionalizma. To je ne\u0161to na \u0161ta su Marko Nikezi\u0107 i Latinka Perovi\u0107 upozoravali dve decenije ranije. Dakle, oni su bili modernisti i antinacionalisti, sa jasnim uverenjem da moderna Srbija mora biti razgrani\u010dena sa nacionalizmom i da se pluralno dru\u0161tvo mo\u017ee razvijati samo osloncem na Evropu i uz distancu prema represivnom, autoritarnom i imperijalnom re\u017eimu u Kremlju. Kao \u0161to znamo, Srbija u poslednje \u010detiri decenije ide putem koji je u potpunosti negacija one politike za koju su se Nikezi\u0107evi liberali zalagali. To je opredelilo njihovo mesto u srpskom panteonu se\u0107anja.<\/p>\n\n\n\n

Autorka: An\u0111elka Cviji\u0107<\/p>\n\n\n\n

Izvor: Novi magazin<\/a><\/p>\n\n\n\n

Knjigu mo\u017eete poru\u010diti na na\u0161em sajtu sa 25% popusta<\/strong><\/p>\n\n\n