{"id":15350,"date":"2022-07-19T13:35:06","date_gmt":"2022-07-19T12:35:06","guid":{"rendered":"https:\/\/akademskaknjiga.com\/?p=15350"},"modified":"2022-07-19T13:35:06","modified_gmt":"2022-07-19T12:35:06","slug":"o-poreklu-politike-ivan-milenkovic-o-studiji-politicke-zivotinje-i-zveri-zorana-dimica","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/akademskaknjiga.com\/en\/o-poreklu-politike-ivan-milenkovic-o-studiji-politicke-zivotinje-i-zveri-zorana-dimica","title":{"rendered":"\u201eO poreklu politike\u201c \u2013 Ivan Milenkovi\u0107 o studiji \u201ePoliti\u010dke \u017eivotinje i zveri\u201c Zorana Dimi\u0107a"},"content":{"rendered":"
\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n

Nikada gr\u010dka filozofija nije zadobila antikvarnu vrednost, nikada nije poprimila onu plemenitu zelenkastu patinu koja svedo\u010di o otmenoj (i beskorisnoj) starini, nikada se nije sru\u0161ila poput Akropolja, ili rimskog koloseuma, da bi postala dragocenom gomilom kamenja kojoj se turisti dive svom dubinom svoje ignorancije, jer gr\u010dku filozofiju, za ove dve i po hiljade godina, ljudi nikada nisu napustili, u njoj neko uvek obitava, vodi ra\u010duna o njoj, menja joj krovne grede, podove i oluke, u\u010dvr\u0161\u0107uje zidove, obnavlja joj prozore i vrata, malteri\u0161e, gradi oko nje i na njoj, provetrava je, \u0161iri vrtove prostranije od vrtova Versaja, ubrizgava joj sve\u017eu krv, a ova zahvalno odgovara ostaju\u0107i u dobrom zdravlju, radoznala i uzbudljiva (mladolika takore\u0107i), godinama uprkos. Mnogo je razloga tome, a na poslednjem mestu nipo\u0161to nije to \u0161to je ona najgenijalnija neoriginalnost koju su stari Grci uop\u0161te uspeli da smisle. Neoptere\u0107eni idejom izvornosti, Grci su strpljivo gomilali znanja velikih (i malih) civilizacija, da bi, u nekom trenutku, potra\u017eili ono \u0161to je zajedni\u010dko svima njima, te iz raznorodnih sastojaka, naizgled neuklopivih, izvukli sr\u017e, esenciju, upakovali ih u pojmove kao u one male bo\u010dice (u kojima se i otrov \u010duva) koje stoje na policama apotekarskih polica, i stvorili filozofiju. Svaki susret s tom filozofijom, naro\u010dito s Platonom i Aristotelom, suo\u010davanje je, bez razlike, s onim \u0161to nas, danas, \u010dini bi\u0107ima kakva jesmo. Gr\u010dka filozofija je ontologija nas samih.<\/p>\n\n\n\n

DEKONSTRUKCIJA PRIRODE<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Zoran Dimi\u0107 se uhvatio u ko\u0161tac s jednim od najkomentarisanijih tekstova gr\u010dke filozofije, sa Aristotelovom\u00a0Politikom<\/em>, a naro\u010dito njenim uvodnim delovima u kojima u\u010ditelj Aleksandra Makedonskog daje dve slavne definicije \u010doveka koje mora znati svaki student filozofije \u2013 \u010dovek je politi\u010dka \u017eivotinja i \u010dovek je bi\u0107e koje ima\u00a0logos<\/em>\u00a0(za razliku od svih drugih \u017eivih i ne\u017eivih bi\u0107a) \u2013 te podrobno ispituje doma\u0107instvo (oikos<\/em>, otkud i re\u010d\u00a0oikonomia<\/em>, ekonomija) kao zajednicu koju sa\u010dinjavaju, pre svega, \u017eena i mu\u017e, a potom i ostali \u010dlanovi. Dimi\u0107ev gest je izuzetno smeo jer se \u010dini da je tekst koji se \u010dita stole\u0107ima i o kojem se stole\u0107ima pi\u0161e \u2013 a\u00a0Politika<\/em>\u00a0nije obiman spis \u2013 iscrpljen, ispo\u0161\u0107en, toliko puta preoran, zasa\u0111en i po\u017enjeven, da \u010dak ni redovno \u0111ubrenje ne uspeva da osve\u017ei tlo. Stvar, me\u0111utim, uop\u0161te ne stoji tako. Zoran Dimi\u0107, pisac neu\u017eurbanih pokreta, temeljit i promi\u0161ljen, filozof koji odbija da ukra\u0161ava tekst retori\u010dkim obrtima i najkra\u0107im putem ide pravo na samu stvar, pokazuje retku filozofsku inventivnost i svezuje \u010ditave snopove motiva za koje, u prvom \u010ditanju, jedva da mo\u017eemo poverovati da ih niko pre njega nije uo\u010dio. Recimo, prelazak iz prirodnog stanja, iz perioda u kojem je svaki \u010dovek neprijatelj svakom drugom \u010doveku, u kojem je svako svakome vuk i u kojem nema sigurnosti, ka slo\u017eenijim oblicima zajedni\u0161tva, toliko se podrazumevao, ili se taj prelaz tuma\u010dio pukim logi\u010dkim pre\u010dicama, da je zapravo ostao neispitan. Pomnom analizom Aristotelovog shvatanja porodice i porodi\u010dne ekonomije, ali i porodi\u010dnih odnosa mo\u0107i u kojima je, znamo, glava porodice bio sve i svja, gospodar \u017eivota i smrti, Dimi\u0107 se kre\u0107e ka organizovanju polisa, grada-dr\u017eave, kao slo\u017eene ljudske zajednice, ali na tom putu on doslovno dekonstrui\u0161e uvre\u017eena tuma\u010denja Aristotela koja se pre svega oslanjaju na pojmove prirode i prirodnosti. Ugledni su tuma\u010di, naime, vo\u0111eni inercijom vi\u0161evekovnih tuma\u010denja i kombinuju\u0107i Aristotelove tekstove \u2013 a to je, naravno, i vi\u0161e nego legitiman postupak \u2013 zdravo za gotovo uzimali Aristotelovo odre\u0111enje prirode, odnosno Aristotelovu definiciju polisa kao prirodne zajednice. Ono, me\u0111utim, \u0161to Dimi\u0107 uporno i \u010dvrsto brani jeste da se Aristotelovom pojmu prirode mora pristupati s vi\u0161e opreza nego \u0161to su to radili ugledni poznavaoci njegovog dela, te da se pojam prirode u\u00a0Politici<\/em>\u00a0mora tuma\u010diti u kontekstu samoga dela, a ne automatski se pozivaju\u0107i na, recimo,\u00a0Fiziku<\/em>\u00a0i\u00a0Metafiziku<\/em>. Posledice koje iz ovakve postavki izvla\u010di Dimi\u0107 upravo su zapanjuju\u0107e jer, jednostavno, menjaju na\u0161u perspektivu na slavno odre\u0111enje \u010doveka kao politi\u010dke \u017eivotinje, te bacaju druga\u010dije svetlo na \u010duvene Aristotelove re\u010di da je \u010dovek koji \u017eivi izvan politi\u010dke zajednice ili zver ili bog.<\/p>\n\n\n\n

DOMA\u0106INSTVO<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Ovde je potrebno ukazati na jo\u0161 jedno od nekoliko Dimi\u0107evih osve\u017eenja u \u010ditanju Aristotela, mo\u017eda \u010dak i otkri\u0107a: domestikaciju, odoma\u0107ivanje, pripitomljavanje. Naravno da istra\u017eiva\u010dima starih vremena nije promakla uloga pripitomljavanja \u017eivotinja u organizaciji svakodnevnog \u017eivota, kao ni prelazak s nomadskog na sedela\u010dki na\u010din \u017eivota koji podrazumeva obra\u0111ivanje zemlje itd. Dimi\u0107, me\u0111utim, pravi za\u010du\u0111uju\u0107u pojmovnu petlju. Koliko je va\u017eno pripitomljavanje \u017eivotinja, jo\u0161 je va\u017enije samopripitomljavanje, kako ka\u017ee pisac. Da bi uop\u0161te bili u stanju da stvore zajednicu \u0161iru od porodice, da bi se oslobodili \u201cpaleolitskog stresa\u201d u kojem nije bilo nikakve sigurnosti, u kojem je svaki dan bio puko pre\u017eivljavanje, ljudi su morali sebe da promene, da udome, da umire deo svoje zverske prirode. Tek tada postaje mogu\u0107e udru\u017eivanje koje je druga\u010dije od udru\u017eivanja vukova u \u010dopore, na primer, ili udru\u017eivanja p\u010dela. Udru\u017eivanje u ve\u0107e zajednice, u sela, jo\u0161 uvek je bli\u017ee porodi\u010dnom modelu, \u0161to zna\u010di da jo\u0161 uvek nema politike: selo jo\u0161 uvek nije politi\u010dka zajednica. S druge strane, s podelom rada te druga\u010dijim odnosima mo\u0107i u zajednici ljudi se kre\u0107u ka polisu: kada u zajednici vi\u0161e ne zavisi sve od glavnog mu\u0161karaca nu\u017eno se menjaju i odnosi mo\u0107i, a tiranin ili monarh porodice nije u stanju da odr\u017ei vlast ako ne\u0161to ne promeni, odnosno ako ne ograni\u010di svoju mo\u0107. Otkud onda Aristotelu da je \u010dovek po prirodi politi\u010dka \u017eivotinja? Tu sledi mo\u017eda i najva\u017enija Dimi\u0107eva intervencija: u procesu samodomestikacije, samopripitomljavanja, \u010dovek svoju politi\u010dku prirodu zadobija tek u polisu. Nije \u010dovek nekakvu svoju prirodnu politi\u010dnost uneo u polis, nego je polis od (samo)pripitomljenog \u010doveka stvorio politi\u010dku \u017eivotinju, politi\u010dko bi\u0107e, po \u010demu se on razlikuje od svakog drugog \u017eivog bi\u0107a. Samim tim ni priroda ovde ne zna\u010di isto \u0161to i priroda u, recimo, razmatranju biljaka. Priroda je, u ne\u0161to druga\u010dijem pojmovnom re\u017eimu, rasprirodnjena. Posledica ovakvog izvo\u0111enja je zapanjuju\u0107a: polis je ono \u0161to stvara ljudsku prirodu, a \u010dovekovo \u017eivotinjstvo, ili zverstvo, ili njegova bo\u017eanska priroda, u polisu dramati\u010dno menja svojstva.<\/p>\n\n\n\n

SPOR<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Svoj temeljni poduhvat Dimi\u0107 sa\u017eima na slede\u0107i na\u010din: \u201cSve odgovore na pitanja koja se ti\u010du Aristotelovog razumevanja su\u0161tine politike treba tra\u017eiti u me\u0111uprostoru izme\u0111u pojmova krisis<\/em> (lu\u010denje, odlu\u010divanje), amfisbeteo<\/em> (sporenje, raspravljanje) i dikaiosine<\/em> (pravednost)\u201d (str. 126). Ovakva postavka je nova i proisti\u010de direktno iz Dimi\u0107evih izvo\u0111enja.<\/p>\n\n\n\n

Pripitomljeni \u010dovek, onaj \u010dovek koji se oslobodio \u201cpaleolitskog stresa\u201d, udomljeni \u010dovek, u stanju je da organizuje zajednicu u kojoj postoji jasna raspodela poslova, \u0161to je va\u017eno za ekonomiju, ali se s podelom posla menja i politi\u010dki sklop. Naime, ako svako u zajednici ima odre\u0111eni zadatak za koji, recimo to tako, postaje stru\u010dnjak, gospodar, pojedinac, monarh, vi\u0161e ne mo\u017ee da donosi odluke po sopstvenoj volji i sopstvenom naho\u0111enju, ve\u0107 mora da razgovara s drugima, mora da se konsultuje, mora, po prirodi stvari, da ulazi u sporove. Upravo ulazak u spor, amfisbeteo<\/em>, mesto spora u polisu, najdalekose\u017eniji je Dimi\u0107ev prilog u tuma\u010denju Aristotela. Sa javnim sporom, s mogu\u0107no\u0161\u0107u javnog spora, po\u010dinje politika. Spor je, dakle, postao mogu\u0107 kada je \u010dovek, najpre, pripitomio sebe, a zatim organizovao polis: polis se utoliko pojavljuje kao mesto spora, mesto politike, a politi\u010dka \u017eivotinja sada zna\u010di da je \u010dovek bi\u0107e koje u zajednici \u017eivi na na\u010din sporenja. Iako bi, istog trenutka, potpisnik ovoga teksta mogao da ponudi desetak tekstova koji su vrlo blizu Dimi\u0107evom tuma\u010denju, usudio bi se re\u0107i da nijedan u svome tuma\u010denju nije oti\u0161ao toliko daleko koliko je to uradio ni\u0161ki filozof. Iz ovako smele postavke Aristotel bi se mogao razumeti kao republikanac, \u010dak i kao svojevrsni protoliberal. \u0160to deluje potpuno sumanuto. Sve dok se ne pro\u010dita briljantan Dimi\u0107ev tekst.<\/p>\n\n\n\n

Malo je filozofskih tekstova na doma\u0107im scenama, naro\u010dito tekstova o anti\u010dkoj filozofiji, koje krase prodornost i smelost u tuma\u010denju. Dimi\u0107eva knjiga je gotovo revolucionarno \u010ditanje Aristotela i, izvan svake sumnje, umnogome prekora\u010duje granice ovoga jezika. Utoliko ne bi smeli da nas zavaraju Dimi\u0107ev stalo\u017een i neu\u017eurban ton, akademski manir li\u0161en atraktivnosti jednog Petera Sloterdajka, na primer, ili potpuno proziran izraz koji se toliko razlikuje od zaku\u010dastih filozofskih stilova jednog Hegela, ili Deride. Dimi\u0107 pi\u0161e kao Aristotel: \u010disto i jasno, a da istovremeno ne be\u017ei od aporija ili vrtoglavih uvida koji nam se, zbog smirenosti izraza, \u010dine kao da smo ih oduvek i sami znali, samo ih, iz nekog razloga, nismo podelili sa svetom.<\/p>\n\n\n\n

Autor: Ivan Milenkovi\u0107<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Izvor: Vreme<\/a><\/p>\n\n\n\n

Studiju „Politi\u010dke \u017eivotinje i zveri“ mo\u017eete naru\u010diti na na\u0161em sajtu sa 25% popusta<\/strong><\/p>\n\n\n