{"id":14260,"date":"2022-05-26T10:23:25","date_gmt":"2022-05-26T09:23:25","guid":{"rendered":"https:\/\/akademskaknjiga.com\/?p=14260"},"modified":"2022-05-26T10:23:25","modified_gmt":"2022-05-26T09:23:25","slug":"profesoru-emeritusu-slavku-gordicu-nagrada-fonda-todor-manojlovic","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/akademskaknjiga.com\/en\/profesoru-emeritusu-slavku-gordicu-nagrada-fonda-todor-manojlovic","title":{"rendered":"Profesoru emeritusu Slavku Gordi\u0107u uru\u010dena nagrada Fonda \u201eTodor Manojlovi\u0107\u201d"},"content":{"rendered":"\n

Nagrada Fonda \u201eTodor Manojlovi\u0107\u201d za moderan umetni\u010dki senzibilitet dodeljena je za 2021. godinu profesoru emeritusu Filozofskog fakulteta sa Odseka za srpsku knji\u017eevnost\u00a0Slavku Gordi\u0107u<\/a>,<\/strong>\u00a0piscu, knji\u017eevnom kriti\u010daru i esejisti, autoru Akademske knjige, uz obrazlo\u017eenje da je njegovo delo i delovanje ostavilo dubok trag kako u savremenoj produkciji srpske knji\u017eevnosti, tako i u antologijskim izborima kojima se svojim kvalitetom preporu\u010dilo.<\/p>\n\n\n\n

\"\"
foto: ilovezrenjanin.com<\/em><\/figcaption><\/figure><\/div>\n\n\n\n

U baroknoj sali Gradske ku\u0107e u Zrenjaninu 25. maja 2022. nagradu „Todor Manojlovi\u0107“ profesoru Gordi\u0107u uru\u010dili su \u010dlanovi \u017eirija i zamenik gradona\u010delnika Zrenjanina. Zahvaljuju\u0107i se na priznanju, profesor Slavko Gordi\u0107 odr\u017eao je sve\u010dani govor koji prenosimo u celosti:<\/p>\n\n\n\n

<\/p>\n\n\n\n

NAGOVOR NA PONOVNO \u010cITANJE POEZIJE TODORA MANOJLOVI\u0106A<\/p>\n\n\n\n

Po\u0161tovani gradona\u010delni\u010de Zrenjanina, uva\u017eeni zvani\u010dnici ovog grada i njegovi kulturni poslenici, \u010dlanovi Upravnog odbora Fonda Todor Manojlovi\u0107, dame i gospodo! Obradovan i dirnut priznanjem kojim sam po\u010dastvovan, moram odmah re\u0107i \u2013 bez ceremonijalne, la\u017ene skromnosti \u2013 da nagradu s imenom zna\u010dajnog, svestranog i u svemu samosvojnog Todora Manojlovi\u0107a zacelo zaslu\u017euju pre mene toliki valjani pregaoci, me\u0111u kojima i moje kolege sa iste adrese, s Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Gojko Te\u0161i\u0107 i Milivoj Nenin, zapa\u017eeni poznavaoci i izu\u010davaoci dela i delovanja Todora Manojlovi\u0107a.<\/p>\n\n\n\n

Svestan prevashodno sve\u010danog i sve\u010darskog karaktera na\u0161eg susreta, ja bih \u2013 s va\u0161im dopu\u0161tenjem \u2013 u ovom radnom danu ipak poku\u0161ao da jednim malim, radnim prilogom doprinesem negovanju uspomene na Todora Manojlovi\u0107a. Taj prilog, pre \u010ditala\u010dki neposredan negoli esnafski u\u010den i studiozan, mogao bi se nasloviti kao nagovor na ponovno \u010ditanje poezije Todora Manojlovi\u0107a.<\/p>\n\n\n\n

\u00a0*<\/p>\n\n\n\n

Otkriven i obznanjen s velikim zaka\u0161njenjem kao blistav esejista, poznavalac i podstreka\u010d modernih pesni\u010dkih strujanja, Todor Manojlovi\u0107 (1883-1968), reklo bi se, jo\u0161 uvek \u010deka i na svoj izlazak iz senke u zvanju i pozvanju pesnika, stvaraoca u primarno kreativnom smislu. \u041aao da, odnekud, bolje pamtimo negativne od afirmativnih odziva na njegovu pojavu na pesni\u010dkoj sceni, mada su ovi drugi bili iz pera autora s apsolutnim pesni\u010dkim sluhom, kakvi su Crnjanski, Rastko Petrovi\u0107 i Isidora Sekuli\u0107. Onih prvih, inferiornijih ali brojnijih, nabrojao je \u010detrnaest Milivoj Nenin u svojoj Slu\u010dajnoj knjizi (2006). Uzdr\u017eanost, pa i strogost, prete\u017eu i u ocenama antologi\u010dara i kriti\u010dara s kojima smo duhovno stasavali: Borislav Mihajlovi\u0107 u antologiji Srpski pesnici izme\u0111u dva rata (1956) ocenjuje Manojlovi\u0107evu inspiraciju kao \u201epomalo malokrvnu\u201c, dok Miodrag Pavlovi\u0107 u svoju bezmalo kultnu Antologiju srpskog pesni\u0161tva (1964) i ne unosi ni jednu Manojlovi\u0107evu pesmu, pominju\u0107i ga samo u predgovoru kao nekog ko donosi \u201eliterarne novosti iz Italije i Francuske, nadra\u017euju\u0107i novim pesni\u010dkim oblicima jedan starinski senzibilitet\u201c. \u010cini se, tako\u0111e, da nam i u poeti\u010dkom rubriciranju Manojlovi\u0107eve poezije nedostaju ubedljivija i jasnija odre\u0111enja, jer je vi\u0111ena i imenovana u me\u0111usobno opre\u010dnim pojmovima renesanse, baroka, klasicizma, neoromantizma i romanti\u010darskog klasicizma, \u201eumerenog modernizma\u201c, \u201eidealisti\u010dkog neotradicionalizma\u201c, \u201ejasnog\u201c simbolizma bodlerovskog tipa, pa \u010dak i dadaizma. Bi\u0107e, najposle, da je od svih u\u010denih tuma\u010denja bli\u017ee pesni\u010dko-poeti\u010dkoj istini o Manojlovi\u0107u njegovo geslo da treba pevati radosno ili nikako, kao i onaj naoko impresionisti\u010dki kliktaj u jednom Leskov\u010devom pismu (1968) o \u201eapolonski svetloj i himni\u010dki ekstati\u010dkoj poeziji \u017divota i Sunca\u201c, ili nalaz Ivana V. Lali\u0107a (1971) o tra\u017eenoj i prona\u0111enoj ravnote\u017ei u jednom svetu u \u010diju lepotu Manojlovi\u0107 \u017eeli da veruje i ho\u0107e da je opeva, ili, opet, u Neninovoj pomenutoj knjizi, ona tvrdnja, ilustrovana desetinama pesnikovih \u201eognjenih\u201c sintagmi i stihova, kako je sunce \u201eglavni junak Manojlovi\u0107eve poezije“.<\/p>\n\n\n\n

Pogledamo li sad, u opitu bez predumi\u0161ljaja, kako prolazi Manojlovi\u0107 u nekoliko zama\u0161nih antologija s po\u010detka ovog veka, osvedo\u010di\u0107emo se da mu nijedan od \u010detiri za ovu priliku biranih antologi\u010dara nije izrazitije privr\u017een. Prvi mu (Miloslav \u0160uti\u0107, 2002) privileguje samo dva naslova, drugi (Milutin Lujo Danojli\u0107, 2004) tri, tre\u0107i (Miroslav Egeri\u0107, 2008) tako\u0111e tri, a \u010detvrti (Nenad Gruji\u010di\u0107, 2012), kao i prvi, opet samo dva. Uz po\u0161tovanje truda i u\u010dinka svakog od pomenutih tuma\u010da i ocenjiva\u010da, i uz \u017eivu svest o poeti\u010dkim i periodizacijskim ome\u0111enjima njihovog izbora, ne mo\u017eemo se oteti utisku da je Todor Manojlovi\u0107 pro\u0161ao u njihovim \u201ecvetnicima\u201c kao svojevrsna pesni\u010dka pepeljuga. Utoliko pre, i utoliko gore, \u0161to u dugim pletenicama imena ima pove\u0107i broj i onih pesnika, posebno ovovremenih, kojih, osim u ovim antologijama, kao da nigde vi\u0161e i nema.<\/p>\n\n\n\n

Me\u0111utim, upravo prvi od dobrih razloga da na\u0161eg pesnika valja ponovo \u010ditati nalazimo u nepodudarnosti povla\u0161\u0107enih naslova kojima je predstavljen u \u010detiri pomenuta slu\u010daja. Naime, ni jednu jedinu od ukupno deset izabranih pesama ne nalazimo dvaput u ove \u010detiri antologije \u2013 \u0161to govori koliko o samostalnosti antologi\u010dara toliko, i vi\u0161e, kako \u0107e nova \u010ditanja svakako zastati pred makar jo\u0161 deset podjednako vrednih i za antologije dostojnih Manojlovi\u0107evih pesama.<\/p>\n\n\n\n

Ovu pretpostavku kao da utemeljuje jo\u0161 jedna (ne)podudarnost. Elem, suo\u010dimo li ovih deset antologijskih pesama sa onih \u0161est u Mihajlovi\u0107evom izboru, vide\u0107emo kako je samo pesma \u201eBrazda\u201c po drugi put (u \u0160uti\u0107evom strogom izboru) prepoznata kao antologijska. Tako na\u0161 statisti\u010dki pristup, zasnovan, bezmalo, na tzv. slu\u010dajnom uzorku, pokazuje da, evo, ve\u0107 petnaest Manojlovi\u0107evih pesama zavre\u0111uje antologijski status! Tako, dakle, i Mihiz, makar poizdaleka, i makar posredno, posvedo\u010duje da Manojlovi\u0107, mada \u201epomalo malokrvan\u201c i \u201etankog, apartnog tona\u201c, zaslu\u017euje novo \u010ditanje.<\/p>\n\n\n\n

Zastanimo sad i nad lepom podudarno\u0161\u0107u dvaju \u010ditanja Manojlovi\u0107eve \u201eBrazde\u201c. Dovoljna je jedna njena strofa, kao slika u malom jednog opusa i jednog poetskog svetonazora, da se saglasimo ne samo sa \u010ditaocima koje \u0107e i danas poneti njen \u201eastralni lirizam\u201c (M. \u0160uti\u0107) i pesnikova ve\u0107 pomenuta op\u010dinjenost apolonskom svetlo\u0161\u0107u ve\u0107 i sa onim profesionalnim ljubiteljima knji\u017eevnosti koji ne prestaju da preispituju starije i novije nasle\u0111e \u2013 i njegovo mesto na lestvici vrednosti, vi\u0111eno, po Manojlovi\u0107evim re\u010dima, \u201ekroz medijum svesti i se\u0107anja\u201c, tj. modernosti i tradicije. Strofa koju navodima opeva brazdu iz naslova i po\u010detnih stihova, brazdu kojom ispisujemo svoj \u201enevidljivi zrak\u201c u duhovnom prostoru, zrak koji \u0107e jednom \u201eumeti da zasija, da zaplamti\u201c: \u201eNa tamnom purpuru no\u0107i ognjene brazde \/ Postaju jasne, odaju svoju tajnu i smisao: \/ Blistava alemska mre\u017ea, u kojoj se hvataju. \/ \u041aojom hvatamo i raspore\u0111ujemo neumorno \/ Zvezde, sazve\u017e\u0111a i onaj deo beskrajnosti \/ \u010cijim se dahom i plamenom \/ Napaja i rasvetljuje \u010darobno \/ Ovaj na\u0161 sku\u010deni tmurni \u017eivot krvi i zemlje.\u201c<\/p>\n\n\n\n

Prisetimo se, na samom kraju ovog neformalnog dokaznog postupka u odbrani od zaborava na\u0161eg pesnika, i jednog svedoka saradnika. To je Marko Risti\u0107, potonji najrigidniji borac za nadrealisti\u010dko i, potom, ideolo\u0161ko svevla\u0161\u0107e te, vukovski re\u010deno, i revnostan Manojlovi\u0107ev ruga\u010d i opada\u010d, koji, me\u0111utim, u njegovim prvim pesni\u010dkim zbirkama nalazi i pozdravlja \u201etako sun\u010dane, plemenite vidike\u201c i \u201eodjeke jedne besprekorne estetike\u201c (1928), prepoznaju\u0107i u njemu nekog \u201epreko koga istovremeno geteovski helenizam, francuski simbolizam i talijanski futurizam ulaze u srpsku knji\u017eevnost\u201c (1929).<\/p>\n\n\n\n

Ponovimo, umesto zaklju\u010dka, nagovor na novi \u010ditala\u010dki susret s pesnikom Todorom Manojlovi\u0107em, znanim nam gra\u0111aninom sveta, kosmopolitom i poliglotom, \u010diji je tvora\u010dki duh i u godinama naizgled nepomi\u010dnog \u017eivota u Be\u010dkereku umeo \u201eda zasija, da zaplamti\u201c.<\/p>\n\n\n\n

\"\"
foto: ilovezrenjanin.com<\/figcaption><\/figure><\/div>\n\n\n\n

U obrazlo\u017eenju \u017eirija za dodelu nagrade „Todor Manojlovi\u0107“, koji je radio u sastavu Nenad \u0160aponja (predsednik), Gojko Te\u0161i\u0107, Vasa Pavkovi\u0107, Milan Bjelogrli\u0107 i Petar Arbutina, navodi se:\u00a0<\/p>\n\n\n\n

„Knji\u017eevnokriti\u010dka misao Slavka Gordi\u0107a je u najlep\u0161oj tradiciji onoga \u0161to moderni umetni\u010dki senzibilitet Todora Manojlovi\u0107a danas mo\u017ee da zna\u010di. Istovremeno, njegovo prozno, esejisti\u010dko i kriti\u010dko delo i delovanje ostavilo je veoma dubok trag kako u savremenoj produkciji srpske knji\u017eevnosti, tako i u antologijskim izborima kojima se svojim kvalitetom preporu\u010dilo. Ako bismo hteli da kontekstualizujemo njegov esejisti\u010dki rukopis, onda ga sasvim sigurno mo\u017eemo i\u0161\u010ditavati u najlep\u0161oj tradiciji koju \u010dine Stanisalav Vinaver, Todor Manojlovi\u0107, Milo\u0161 Crnjanski i Milan Ka\u0161anin. U poslednjih nekoliko decenija, kriti\u010darski i esejisti\u010dki rad Slavka Gordi\u0107a temeljno i odgovorno zagovarao je najvi\u0161e modernisti\u010dke vrednosti srpske knji\u017eevnosti, ne zanemaruju\u0107i tradicionalni kontekst“, <\/p>\n\n\n\n

Fond \u201cTodor Manojlovi\u0107\u201d osnovan je 1991. godine radi prikupljanja knji\u017eevne zaostav\u0161tine, prou\u010davanja, objavljivanja, popularisanja dela i \u010duvanja imena Todora Manojlovi\u0107a<\/strong> (1883-1968), pesnika, dramskog pisca, esejiste, knji\u017eevnog i likovnog kriti\u010dara i prevodioca, koji je ostavio za sobom zna\u010dajnu, ali nedovoljno istra\u017eenu zaostav\u0161tinu. Ro\u0111eni Be\u010dkere\u010danin, a po opredeljenju gra\u0111anin Evrope, Manojlovi\u0107 je zrelo\u0161\u0107u i \u0161irinom poznavanja moderne knji\u017eevnosti i umetnosti, uticao na obnovu srpske poezije jo\u0161 u vreme Prvog svetskog rata. U\u010destvovao je u zamahu koji je modernisti\u010dki pokret dobio u posleratnom periodu. Pojava prve drame Manojlovi\u0107a \u201cCentrifugalni igra\u010d\u201d (1930) smatra se po\u010detkom moderne srpske drame.<\/p>\n\n\n\n