U središtu Vašeg romana Nešto što strašno podseća na život nalaze se lik čudnovatog i u pravom smislu te reči renesansnog umetnika Slavka Matkovića, kao i o istorija Subotice. Koliko je bilo zahtevno transponovanje života ovog umetnika u književnu formu?

Slavko Matković (1948-1994) ne samo što je najznačajniji inovator u jugoslovenskoj umetnosti druge polovine XX veka – već je i jedan od naših najvećih idealista. Iako sam roman o njemu pisao ravno 15 godina – sve vreme sam u tome istinski uživao. Bilo mi je, priznajem, čak i žao kad sam ga konačno završio. Inače, mog junaka je dugo opsedala ideja o tome kako treba da stvori meta-delo –  roman o svom životu, umetnosti, jedinoj zemlji koju ima (Jugoslaviji) i ljubavi prema gradu s kojim je bio suštinski povezan (Subotici). Čak je na papiru A4 formata napravio i dve male skice kako bi taj roman trebalo da izgleda. Pošavši od tih skica, vođen načelom kako vašu knjigu može da napiše i neko drugi umesto vas – preuzeo sam Matkovićeve identitete, pa smo roman, zapravo, napisali zajedno.  

Vaš roman Savršeni antitalenat za sreću okreće se novijoj istoriji, govoreći o građanskom ratu u Bosni, ubistvu Zorana Đinđića, ali i o današnjoj situaciju na književnoj sceni Srbiji, pogotovo o maninacijama sa književnim nagrada. Da li Vam je bilo teško da se uhvatite u koštac sa ovom nimalo jednostavnim temama?

Već sam odgovorio da mi, dok pišem, ništa nije teško. Nastojim da knjiga predstavlja užitak – kako za mene, tokom pisanja, tako i za čitaoca. Antitalenat… jeste knjiga kod koje je upliv takozvane velike istorije važan – ali samo u onoj meri u kojoj ta istorija utiče na živote i sudbine mojih junakinja (kojih je najmanje tri) i junaka (koji je uglavnom jedan). Svi su oni opsednuti potragom za srećom. Tražeći je kroz njene različite manifestacije: preljubu, seks, masturbaciju, umetnost ili prosto suočenjem sa okolnostima koje im često „pomažu“ da shvate kako to da li ćemo u životu zaista biti srećni ponekad ne zavisi samo od nas. Ili najčešće ne zavisi jedino od nas…

U središtu Vaše pažnje nalaze se sudbine neprihvaćenih, neretko potpuno poraženih ljudi, može se reći i autsajdera. Zašto su Vam oni zanimljivi?

Ne znam jesu li zbilja autsajderi – ali nastojim da moji junaci liče na ljude koje poznajem. Da nam budu bliski. Oni imaju slične nade, ideale, i podložni su istim preispitivanjima koja ima i većina nas što, kolokvijalno kazano, predstavljamo srednju klasu u odumiranju. Nas koji smo odrastali i formirali se u drugačijoj zemlji – koja je ipak vodila računa o ljudima. Nas što još nismo odustali od sopstvenih vrednosti i koji istim tim vrednostima (humanizam, pravda, solidarnost) učimo i vlastitu decu. Naposletku – nas koji ne pristajemo da se, čak ni u ovom zverinjaku od države, osećamo istinski poraženim. 

Kako ste najširoj javnosti poznati kao društveni aktivista, ali i pisac koji se ne libi da se u svojim romanima dotakne trenutne političke situacije, možete li nam reći kako ste pomirili umetnost i politiku, neretko potpuno suprotstavljene kategorije?

Nisam ja tu ništa „mirio“. Pošto pisanje kao i čitanje knjiga pružaju mogućnost da, bar na neko vreme, budemo neko drugi, zanimaju me neproživljeni životi. Nedosegnute mnogostrukosti. Svako od nas ima najmanje dve verzije sebe – jedna smo mi, ovakvi kakvi jesmo, dok drugu činimo mi kakvi smo možda mogli da postanemo, samo da su okolnosti bile drugačije. Ovo što vi zovete politikom –  a zapravo je društveni aktivizam – tiče se ubeđenja da oni koji pokušavaju da nam otmu budućnost i unište zemlju ili gradove u kojim živimo, ne smeju računati s tim da ćemo na to što čine ćutke pristati. Živeći ovde – gde su grabež i opšta destrukcija postali svakodnevica – najmanje što kao ljudi sa kičmom možemo jeste da se pobunimo. Da pružimo otpor!

Da li se to dvoje isključuju?

Rekao bih da nemaju veze jedno s drugim. Moj aktivizam možda čak i škodi knjigama koje pišem – pošto naši ljudi vole da stvari posmatraju kroz samo jedne naočari. Pa onda – gledajući me na televiziji ili slušajući na protestima – pomisle kako već sve znaju i o mojim knjigama. Da ne pričam o različitim „medijima“ ili književnim žirijima koji – svejedno jesu li toga svesni ili ne – imaju problem i sa tim da ih „neka lica ne povežu sa nekim stvarima“, odnosno da bi se naklonošću iskazanom prema mojim romanima možda mogli zameriti vlastima. Ukratko: toga sam svestan – ali me to, istovremeno, uopšte ne zanima pošto knjige ne pišem po diktatu dana. Verujem da knjiga na kraju uvek nađe put do onih za koje je pisana. Za razliku od većine književnih kritičara ili žirija književnih nagrada koji se plaše hrabrih knjiga – čitaoci, kanda, ipak vole hrabre pisce. 

Hoćete li nas uskoro obradovati sa nekim novim delom?

Knjige pišem onda kad osetim da nešto novo mogu da kažem na potpuno drugačiji način. Tako će i moj treći roman – ako i kada ga bude – biti različit ne samo od mojih dosadašnjih, već i od knjiga koje se danas pišu. Kao što čitalac ne sme da se dosađuje – tako ni pisac ne treba da uđe u manir. Ne znam kada će to biti, ali ono što trenutno znam je da će moj sledeći roman biti kratak i predstavljati svojevrsnu lekciju iz stila. Prosto verujem u Nabokovljevu tezu kako najbolji siže literature svakog pravog pisca predstavlja sam stil.

Romane Nebojše Milenkovića možete poručiti na našem sajtu sa 25% popusta