Prikaz knjige „Kako postajemo ono što smo postali“ Vojislave Crnjanski Spasojević

Foto: Vojislava Crnjanski Spasojević

Svakog dana ustajemo, umivamo se i oblačimo kao da nikada nećemo umreti. Odlazimo na posao, volimo i patimo, kao da ćemo živeti večno. Da li su to naše tačke otpora u odnosu na smrt? A šta radimo kako bismo se oduprli bezumlju? Čitamo, slušamo muziku, opet volimo i grlimo se?

Šta je radio jedan saobraćajac 6. aprila 1941, nekoliko sati pošto su se naramci bombi u četiri navrata sručili na Beograd? Poginulo je hiljadu i po ljudi, povređeno daleko više. Zapaljena je i izgorela Narodna biblioteka, na Kosančićevom vencu. Oni koji su preživeli, tovare kola i spremaju se za beg, u unutrašnjost. Automobili iz čijih gepeka vire dušeci, ogledala i muzički instrumenti, mile gradskom kaldrmom, zaobilaze ruševine, trube, vozači psuju jedan drugog.

A on, u uniformi, stoji na uglu Nemanjine i Resavske, iza leđa mu polusrušena zgrada Vojne akademije, nijedno staklo na njoj. Gleda u pravcu crkve Svetog Marka, desna ruka mu savijena u laktu, leva izbačena u stranu.

Čovek kog istorija neće zapamtiti, u sveopštoj smrti reguliše život.

„Nikada nećemo saznati njegovo ime, njegove snove i želje, kako je izgledao njegov dalji život, da li je preživeo godine okupacije koje su usledile. Ostaće samo fotografija na kojoj je on u uniformi, na svom radnom mestu, šestog aprila hiljadu devetsto četrdeset i prve godine. Iza njega je gotovo srušena zgrada Vojne akademije. Ništa bitno. Ništa što bi istorija zapamtila. A opet, možda je to nešto najveličanstvenije što se odigralo tog dana. Možda“, piše Petrović.

Otpor ludilu i bezumlju, tek mali, naizgled beznačajni otpor smrti, kockica više u nekom mozaiku nebeske pravde. Baš isto kao u okupiranom Sarajevu, devedesetih, kada je objektiv uhvatio Melihu Varešanović, kako našminkana, s frizurom, u štiklama, s haljinom, ogrlicom i torbom, usred ratnog ludila, u vreme kada nema ni struje, ni vode, u inat snajperistima, ide na posao. Ili kao kada su tih istih devedesetih, sarajevski glumci, čak i pod opsadom, i baš zbog opsade, igrali predstave. Tokom 1.425 dana života u paklu, Sarajlije su videle čak 182 premijere!

U inat bezumlju, ratu i smrti, zarad te neke, već pomenute kosmičke ravnoteže dobra i zla.

Tragajući za fotografijom saobraćajca opisanog u priči „Otpor“ iz zbirke Kako postajemo ono što smo postali Vladimira Petrovića, saznala sam da je tog 6. aprila 1941, kada je goreo Beograd, još najmanje jedan policajac usmeravao izbezumljene i prestravljene ljude. Obojica su, sigurna sam, zaslužila baš ovakvu priču u kakvoj ih je Petrović ovekovečio!

Ako je Adaševićev Adieu, Belgrade bio književni bedeker kroz dvadeseti vek, isto bismo mogli reći i za, stilski različitu, Petrovićevu zbirku. Ne znam kako vi, ali mislim da sam ja postala ono što jesam čitajući pripovetke poput „Otpora“, „Tuge“ ili „Trena“.

Petrovićeva šetnja kroz istoriju Beograda kreće simbolično od sredine 19. veka i Vukove jezičke reforme, pa prati one koji su tom reformom dobili mogućnost da ostave pisani trag o svojim nesrećnim životima: marginalce, statiste i one koje zvanična istoriografija neće zapamtiti (uz izuzetke socijaliste Dimitrija Tucovića ili slikara Save Šumanovića). Svi ti anonimni likovi pričaju kroz individualne sudbine o istoriji ove zemlje i varoši beogradske, u kojoj ispod svakog našeg koraka počivaju kosti nekih rabova Božjih, poput nesrećnog šegrta Đorđa Jovanovića, koji je u dvadesetoj na smrt osuđen zbog krađe „četiri glave šećera i tri stakleta klikera“. Uzeo ih je od gazde umesto neisplaćene zarade. Već kod ove, prve priče, jasno je na čijoj je strani autor i koje rane otvara, pa nam je nemoguće da ne simpatišemo njegove živopisne likove kada su u ulogama žrtvi. Vrlo su plastični, šareni, nikako crno-beli, nikako jednodimenzionalni. Iako puni mana, imaju izražen osećaj za pravdu. Po pravilu su tragični.

U knjizi imamo i priče o korumpiranim policajcima, osuđenim političkim zatvorenicima i protivnicima režima, proleterima, o posilnom Dimitrija Tucovića i misterioznoj smrti čuvenog srpskog političara (odlična priča „Dimitrije“), ratnim zločincima, jednoj Cveti, prostitutki, koja je spasla ljudske živote (i osvojila moje srce), ali i Marisavu, predratnoj bitangi i protuvi, koji u vreme kragujevačkog masakra đaka, u oktobru 1941, gospodari životom i smrću. Petrović nas podseća i na broj 14567, koji se seća dana kada je bio slikar, pa broj 21323, koji je nekada bio kuvar, 15645, koji je bio dirigent, ili 43233, koji je bio dete, ljubavnik i otac. Sve su to bili pre nego što će postati obični logorski brojevi u Aušvicu (izvanredna priča „Noć“). Tu su i pripovetke o stradalim Romima i Jevrejima, Jatagan mali, oslobođenju Beograda i deci-oslobodiocima, koja ubijaju decu-okupatore (odlična „Tuga“). Zatim o useljavanju partizana na Dedinje, zabranjenim ljubavima, Golom otoku, krvavom ubijanju zemlje iz pepela i krvi iznikle, našim bratoubilačkim mržnjama, raspadu porodica i begu u inostranstvo devedesetih (odlično oslikano u priči „Dezerter“). Tu je i kratka storija o idealnom podaniku.

Srešćemo i posvete Džojsu, Kenoovim Stilskim vežbama, Crnjanskom, Andriću, Oskaru Vajldu, Embrozu Birsu, ali i Dragu Jančaru, Kristijanu Novaku, Handkeu ili Knausgoru. Meni su posebno dirljive priče koje govore o našoj prolaznosti i privremenosti, o trenucima koji su tako kratki, a kojima se stalno vraćamo. Trenucima koji će se desiti samo jednom i samo nama. Koje bismo najrađe smestili, da se pozovem na Gospodinova, u vremensku kapsulu. Takve su, upravo to – dirljive, pripovesti „Tren“ ili „On nikada neće videti sneg“.

A da na te svoje, često samo nama važne živote, nemamo uvek uticaj kakav bismo želeli, pokazuje upravo završna, sumirajuća priča „Život“. Jedino što nam ostaje jeste da ono što možemo proživimo u miru sa sobom i uz otpor prema ludilu. Svoj, mali, takoreći privatni otpor. Zarad one ravnoteže.

I završiću putešestvije kroz Petrovićevu knjigu citatom koji je i sam autor iskoristio za priču „Otpor“, s početka ovog posta: „Ideja da istoriju stvaraju veliki ljudi besmislena je sa stanovišta naroda. Pravi heroji su oni koji su se odupirali…“ (Hilari Mantel, Smrt – poslednje utočište)

Vojislava Crnjanski Spasojević

Izvor: https://www.instagram.com/cvojislava/

Najnoviji Naslovi