„Да би се ишчезла историја поново саставила било би потребно ново (додатно, помоћно) полазиште. Мислим да сам наишао на једно (барем у погледу Бечкерека), на заборављене документе.  Дакле то би могао бити Ursprung.“ Реченицу из поглавља у којем Тибор Варади, са њему својственом фином иронијом у којој се спајају „велико“ и „мало“, „значајно“ и „безначајно“, води дијалог са Карлом Јасперсом и његовом тезом да историја има своју исходишну тачку и свој циљ, могли бисмо узети као поетички кредо свих пет књига документарно-романескне прозе које је овај правник светског гласа писао и објављивао у последњих десетак година. Као и претходне четири, и најновија Варадијева књига Трагом резервне историје: документарна проза (скоро роман), коју је  такође објавила Академска књига (у одличном преводу са мађарског Драгиње Рамадански), открива ауторову готово страсну посвећеност откривању „локалне историје“ родног града Бечкерека, данашњег Зрењанина, и то из специфичне перспективе судских спорова и парница у којима су учествовали његов деда и отац, познати бечкеречки адвокати. На то да између понуђених жанровских одредница документарне прозе и (скоро) романа, одабере ову другу, читаоца наводе Варадијев јединствен стил и атмосфера у којој се догађаји из прошлости ове банатске вароши помаљају пред њим упркос осуди на заборав што им је изрекла „велика историја“, у којој за мале људе и њихове судбине никада није било места.

Уплашен од празнине што остаје иза „прошлости која се није уклопила у стандардну историју“, из сувог административног правног језика који барата „описом чињеница“ Тибор Варади реконструише маловарошки живот у његовим елементарним облицима онако како то умеју само прави писци. Будући и сам врсни правник, који се у својој каријери суочавао са многим, понекад врло бизарним сусретима стварности и законских прописа, и који је и у судским споровима и арбитражама морао да допре до истине о спорним чињеницама које су странке у сукобу навеле да му се обрате, Варади се и у својим књигама труди да открије истину, иако можда не толико истину везану за догађаје и факте, колико за тајну људске природе. Из књиге Тибора Варадија сазнајемо не само то да је елементарни живот немогуће закључати у празне формуле, како је то почетком 20. столећа тврдио велики српски критичар, већ и да се тај живот одупире и брани од свега што се у два основна смењујућа стања људске историје –  у рату и у миру – као претња надноси над њим. Напоредо са понављајућим увидима у то да прошлост, онаква каква је заиста била, измиче нашем сазнању (упркос труду аутора, празнине у причи су нужне и нема свезнајућег приповедача), у Варадијевој прози садржана је и имплицитна теза о релативности ових супротстављених појмова: рата и мира, што у светлу појединачних људских судбина имају сасвим различито значење.

Варадијев роман, као један од многих међусобно толико различитих томова „људске комедије“, овог пута у облику бечкеречке саге, уједињује трагично и комично, тако да многе испричане приче неретко добијају ореол апсурда. То се посебно односи на финално поглавље представљено у дијалошкој драмској форми чија је радња смештена у некакво ванвременско чистилиште у којем се сусрећу фигуре велике историје и главни јунаци Варадијеве књиге, али и Историја сама. У свом роману, поред тога што помиње Јасперса, Елиота, Гетеа и друге великане у чијим делима тражимо поуку и путоказ, писац се неколико пута враћа Бертолду Брехту и његовој драми Мајка Храброст, чије се извођење у Цириху временски подударало са вишеслојном ратном стварношћу банатског града који је у априлу 1941. доспео под немачку окупацију. Глас Мајке Храбрости, која у свечаној и озбиљној прилици када сахрањују Војсковођу изговара реченицу: „Мени је историја то што су ми кћер ранили у око“, представља сублимирани глас малих и великих Бечкеречана, који су у овом граду имали да испуне своју судбину.

Ратна стварност вишенационалног и вишеконфесионалног града у којем се равноправно говоре и мешају три различита језика: српски, немачки и мађарски, разлистава се у прози Тибора Варадија као стварност сваког другог  времена, према правилу: свет је један али сви живимо у свом властитом, било да је он наметнут или својевољно одабран. Послуживши се  истанчаном иронијом, писац говори о својим првим сазнањима о „класном друштву“ и „класним разликама“ до којих је после рата дошао у школи, а везана су за узроке непријатељстава дечака из класе (разреда) IIIа и IIIb, како би ове прве младалачке антагонизме представио као метафору свевременог сврставања на „нас“ и „њих“, на пријатеље и непријатеље. У граничним ситуацијама, од којих је једна од најважнијих управо рат, попут овог о којем говори Варади,  таква врста поделе постаје алиби за масовне злочине и непојмљива људска страдања. Наметнутом апсурдном стварношћу и прописима које доноси бечкеречки Јевреји и Роми стављени су ван закона, а о њиховој трагедији, осим сачуваних писама чланова јеврејске адвокатске породице Боршоди, сведоче и  документи о фингираним разлозима развргавања мешовитих бракова, којима је прибегавано да би се сачували животи једног супружника и деце.

Документи из адвокатске канцеларије Варади откривају и ону другу, из наше перспективе посматрано, комичну и готово апсурдну страну историје. У исто време, паралелно са одвођењем непожељних у концентрационе логоре, без обзира на чистке и погубљења, у Бечкереку се, као и у миру, воде грађанске парнице: најчешће везане за праве разводе, за јавну увреду части, али и за материјалну штету у трговинским трансакцијама. У овом слоју романа читалац се сусреће са читавом галеријом ликова из различитих друштвених миљеа. Парнице се воде око поделе имовине бивших супружника, а ова неискорењива потреба човека за поседовањем, која опстаје без обзира на образовање, порекло и богатство – исходиште је хуморне стране романа испуњене ведром иронијом: на списку потраживаних предмета налазе се мање или више уобичајене „алатке“ потребне у одржавању свакодневног живота: од кревета и крпа за судове до лименог окретача за чварке, и цепанице нумерисане бројем 67. О правном замешатељству везаном за списе из породичне архиве Варади пише уз објашњење да је у Банату и у време немачке окупације био на снази комбиновани, српско-мађарски грађански законик. Одлуке среског суда, које се, осим фотографија, такође предочавају читаоцу, откуцане су на ћириличној писаћој машини. Ведрина се, међутим, неумитно претвара у меланхолију и горчину, када у причи о послератној, новој стварности, некадашњи главни али и споредни субјекти бракоразводне парнице, тачније жене и деца из богате немачке, бечкеречке породице, завршавају у логору, из којег је, за разлику од оних ратних, ипак постојао излаз: пошто су, за своје затворене суграђане, они слободни могли да плате кауцију као за потребну радну снагу.

Најдубљи ниво ове вишеслојне и вишезначне прозе, романа који из велике историје понире у малу, да би из тог подземног тока испливао на површину као прича која самом аутору, али и његовим читаоцима, поставља суштинска питања, тиче се упитаности ко су и какви су заиста били наши најближи: дедови, баке, родитељи? Ова помало меланхолична потреба за откривањем једног света у којем су живели људи које је писац, у време рата мали дечак, само волео и доживљавао као заштиту и брану од опасности –  иако можда неосвешћен –  јесте онај прави Ursprung Варадијеве приче, историјске приче у којој нема само догађаја и чињеница већ и људских осећања. Иако се овај дијалог са дедом и оцем –  што су у садашњости пишчеви равноправни саговорници јер као и он  по природи своје професије разумеју језик права и закона, те у тако за ове просторе некарактеристичном континуитету трагају за истином и правдом –  у књизи Резервна историја тек наслућује, о његовој важности говоре нам имплицитно многе у њој испричане приче. Као што је прича о адвокатима Боршодијевима: оцу и сину-песнику,  иза које се тек назире тежина њиховог одсуства којом су притиснути Варадијеви, о којој сведоче само брижљиво сачувана писма. Такође, затрепери нешто попут осећања ганутости у белешци из дединог дневника насталој после свечаности на којој његов унук, будући правник и писац Тибор Варади, говори своје прве, младалачке стихове. Сусрет одраслог писца и правника са својим очевима, које он упознаје из сасвим другачије перспективе, свакако представља значајан лајтмотив Варадијевих документарних романа.

Куда одлази наша прошлост?, питање које на почетку своје књиге Тибор Варади приписује великом мађарском писцу Ђерђу Конраду, не знајући можда да су га постављали и српски песници: Милета Јакшић, Владислав Петковић Дис и Милош Црњански, свакако представља барем једно од полазишта Варадијевих књига о документима и људима. У њима се он придружује оној поворци стваралаца што су разбацани по свету и људској историји свој живот видели и као одржавање вечне ватре у светионицима – путоказима, који нас у мраку историје воде ка њеном циљу. Има ли историја, по Тибору Варадију, уопште некакав циљ? На ово питање одговор ће морати да потраже његови читаоци.

Проф. др Горана Раичевић

Филозофски факултет у Новом Саду

Одсек за српску књижевност