Ima u pripovedanju, ali i ukupnom stvaralaštvu Milana Belegišanina, dubokog, istinskog saosećanja za ljudska iskušenja i stranputice kakvo donosi istinska životna zrelost čoveka i stvaraoca, ali, istovremeno, njih prožima duboka, dečja želja za harmonizacijom strašnog sveta odraslih.

Magični realizam njegovog pripovedanja vraća se snu kao svom izvorištu ostavljajući priče koje, poput plavih leptira, trepte između čudnog i čudesnog, između škripavog, klepetavog kruga svakodnevice u kojem smo sputani lancima navike, obaveza, straha i slobodnog uzleta sna. Poput proročanstava Gringa Bećara ove priče su moguća „presuda, koju sopstveni strah, ali i sopstvena želja – ispunjava“. Presuda po kojoj je svet ono što u njemu vidimo i naslutimo, ono što sanjamo koliko i ono što se „stvarno“ zbiva, i po kojoj, na kraju, uvek biramo šta je ono što vidimo: oblak moljaca koji su se zakotili u dugo zatvorenom ormanu ili čudesni plavi leptiri „nastali iz leptirića u stomaku gazdine ćerke“, koji su „u jednom trenutku, iz stomaka odlepršali u orman“; anđeo neosetljiv na hladnoću snega ili hermafrodit kome su nalepili ptičja krila.

Iz recenzije Ljiljane Pešikan-Ljuštanović