INTERVJU SLAVKA GORDIĆA ZA POLITIKU: „Meni je poezija radostan predah od stvarnosti“

Kada postane preteško nametnuto breme vremena, može da bude dovoljno i okretanje uzorima, onima koji su prošli isto, i još sto puta gore. Tada čovek stekne mir, ili pre pomirenost koja proishodi ne iz fatalizma, već iz logičkog razmišljanja. Takvoj misli okreće nas prof. Dr Slavko Gordić, pisac, profesor emeritus Univerziteta u Novom Sadu, književni kritičar i esejista, navodeći ideje i analizirajući dela naših i svetskih klasika i savremenih autora. „Kašanin je negde zabeležio da smo mi mali narod sa psihologijom velikog naroda“, piše Slavko Gordić u knjizi „Među svojima“, u izdanju novosadske „Akademske knjige“. Tekstovi u ovom delu posvećeni su i Andriću, Milanu Raduloviću, Radovanu Belom Markoviću, Slobodanu Rakitiću, ali i različitim fenomenima – od jezika do politike. SPKD „Prosvjeta“ i IP „Beograd“ nedavno su objavili i zbornik radova „Učeni znalac i poeta, Slovo o Slavku Gordiću“, dok je u KC Novi Sad, takođe nedavno, objavljena i knjiga esejističkih zapisa ovog autora „Posle ruba“.

 

U zborniku posvećenom vašem stvaralaštvu posebno je ukazano na svojstveno vam humanističko opredeljenje u pristupu književnoj umetnosti, ali i društvu. Da li je takav pristup danas u krizi, u manjini?

Iste reči ponekad nemaju ista značenja. Takav je slučaj i sa humanizmom i humanističkim opredeljenjem: dok su u pedagoškom delovanju bezmalo „samorazumljivi“, dotle u filozofiji i teologiji ovi pojmovi mogu imati drukčiji semantički i aksiološki smisao i status. Kako god, hvala prijateljima koji u pomenutom zborniku akcentuju moj humanizam, „jasno vidljiv u svakodnevnom delovanju, kao i u delima iz književnosti“. A da li je takav pristup danas u krizi? „Danas se sve sablasno ljulja“, glasi jedan stih Mladena Leskovca, koji je Boško Petrović uzeo za moto jedne svoje pripovetke. Biće ipak da je svako naše vreme „ljuto vreme“, kako je Midhat Begić nazvao Skerlićevo doba. Ljuto, prelomno ili bar prelazno, s krizom kao vanrednim stanjem koje postaje redovna pojava.

Da li granične situacije, poput sadašnje pandemije, pojačavaju takvo stanje?

Granične situacije, s jakim izgledima na katastrofičan ishod, mogu Božijom milošću i ljudskim podvigom imati i srećno razrešenje. Kao da se Njegošev stih o udaru koji nađe iskru u kamenu odaziva Helderlinovom distihu o spasenju koje raste upravo tamo gde je opasnost. Šta, međutim, reći o krizi planetarnih razmera, kakvu uzrokuju klimatske promene i sadašnja pandemija? Na početku epidemije mogle su zazvučati optimistički prognoze Davida Grosmana o „novim i iznenađujućim mogućnostima“ koje će iznedriti njen svršetak. Sad smo, avaj, u strahu da li će nam se, i po koju cenu, posrećiti taj svršetak!

Vaša istraživanja pripadaju i područjima filozofije, antropologije, psihologije, kao i religije. Mislite li da intelektualac može da bude celovit bez duhovnosti?

Nijedno od pomenutih područja nije matično polje mojih promišljanja. U njih zalazim samo kad to nalaže primarno književna tema. Biće da sam, u najboljem slučaju, tek „literata“, koji se, po Muzilovim rečima, ukazuje „kao čovek čiji se intelekt poigrava njegovim osećanjima ili čija se osećanja poigravaju njegovim intelektom“ i koji pokazuje „spremnost da se uživi u mimiku tuđih života i misli“. Taj život i te misli, i naše i tuđe, uključuju i „duhovnost“ u užem smislu, kako ranije tako i danas, kad, po rečima dragog mi Milana Radulovića, već živimo u postsekularnim vremenima. Drugo je pitanje da li nam je, kao Dostojevskom, draži Hristos od istine, ili bismo, kao Lesing, ponuđenoj istini pretpostavili „uvek živu težnju za istinom“, ili nas, kao Lava Šestova, muči slutnja da bi pronađena istina mogla da se ispostavi kao „veoma neprijatno iznenađenje“.

Razlikuju li se mnogo tumačenja etičkih problema sa metafizičkog i sekularnog stanovišta, kao i pitanja dobra i zla?

Neke od podudarnosti i razlika među tim tumačenjima pominjem u ogledima „Kultura i zlo“ i „Tema zla u Andrićevom delu“. U ovom času mi se od samih tumačenja i uverenja čine važnijim postupci koje oni nalažu ili dopuštaju. Svi smo svedoci demonizacije srpskog naroda i srpske kulture na razdaljini od Novog Zelanda do Kanade. A kao da smo zaboravili njenu matricu – onaj rasistički i antisrpski proglas iz avgusta 1914. godine, koji su potpisala 94 ugledna nemačka pisca. Da i kultura može biti oruđe zla posebno su potvrdile decenije koje su usledile. „Talenat, ali ne i karakter“, reči koje portretišu u danima anšlusa i saradnje s nacistima austrijskog pisca Aleksandera Lerneta-Holeniju dobro pristaju ne malom broju stvaralaca i intelektualaca novijih vremena.

Zapitate li se nekad, kako bi na primer Andrić govorio o terorizmu, liberalnom kapitalizmu, problemu Kosova i Metohije…Ili neki drugi klasik o kome pišete?

Andrića bi prenerazilo razbijanje Jugoslavije. Setio bi se završnog računa Simona Bolivara: „Orao sam more.“ Šantić bi po drugi put s bolom prošaptao strofu iz za života neobjavljene pesme „Vrtlog“: „Verovao sam: Srbin, Hrvat i Slovenac / Poleteše suncu. A gle, duše slepe / U vrtlogu mržnje rasipaju venac / S ozarena čela otadžbine lepe“. Veljka Petrovića i Milana Kašanina, stvaraoce s višestrukom vokacijom, zgranulo bi vandalsko razaranje i zatiranje našeg kulturnog i sakralnog nasleđa na Kosovu i Metohiji. Zlo je danas sveprisutno i spektakularno u svetu. Na delu je i sveopšti „slom pojmova“, da se okoristim sintagmom Boška Petrovića. Da i ne pominjemo prokletstvo svih naših specifičnosti!

U eseju posvećenom misliocu Milanu Pražiću pokrećete i važno pitanje odnosa uverenja i istine. Na koji način ga tumačite u današnjem svetu opšte relativizacije?

Relativizacija koja je uzela maha uglavnom se razotkriva kao podešavanje uverenja prema interesu, ličnom ili kolektivnom. Mirenje s dobom i duhom tzv. postistine posebno ide na ruku onima koji u reviziji istorije vide šansu za bolje sopstveno pozicioniranje na poljima moći. Takve neretko krasi sindrom emotivne okorelosti ili, čak, paraliza ljudskih osećanja. Od ovakvog, zloćudnog vida relativizacije valja, međutim, razlikovati onu stvaralačku, proisteklu iz iskustva i saznanja, uključujući i mistična prozrenja i prosvetlenja. Tu je i ono Sioranovo „pravo da budemo uvek isti“, koje pominjete u nedavnom članku o ovom nepopravljivom skeptiku. Tu je i Valeri, kad u „Sveskama“ zabeleži: „Nisam uvek svog mišljenja.“ Pa i naš Andrić, neupitno pozitivan junak u Pražićevim estetičko-etičkim razvrstavanjima, koji katkad u svojim ispovedno-meditativnim zapisima dovodi u pitanje izglede „uverenja“ i „istine“ na doslednost i jasnost. Ima, kaže, u onom što je beležio, osim ispisa iz lektire, i nešto što je mislio i osećao, ili mislio da misli i oseća.

Impresivan je naslov jednog od vaših tekstova posvećenog Stevanu Tontiću „U kojoj ćemo veri umreti“. O čemu sve on govori?

„Nikad čovjek ne zna u kojoj će vjeri umrijeti.“ Učinilo mi se da u ovoj narodnoj izreci, zabeleženoj u Bosni, prebiva svevideća mudrost, svojstvena sakralnim iskazima. Kad god da je sročena, ova je setna misao gledala i gleda kako u minulo tako i u predstojeće: u bogumile, Hercega Stjepana, turčenja, katoličenja, prisilna i voljna identitetska preumljenja, smene vlasti i pomeranja granica, a posebno „zbrku vekova“ u dvadesetom stoleću, uključujući i početak tekućeg. Ovoj sam misli, slobodnije shvaćenoj, saobrazio svoju interpretaciju Tontićevog pesništva i dramatičnih egzistencijalnih i duhovnih preokreta na putu njegovog lirskog subjekta od prvotnog naslađivanja postojanjem do potonjih individualnih i opštih stradanja, čiji je nauk posebno pritvrđen „zanatom izgnanstva.“

Među kojim se još piscima osećate kao među svojima?

Vinaver je Nušićeve komade doživeo kao odmor od epopeje. Meni je poezija radostan predah od stvarnosti. Od savremenih pesnika među kojima se osećam kao među svojima pomenuću ovom prilikom Tanju Kragujević, Zlatu Kocić, Dejanu Nikolić, Miloša Kordića, dva Aleksića, Dejana i Miroslava, te Tomislava Marinkovića iz Lipolista.

 

Autor: Marina Vulićević

Tekst je preuzet sa politika.rs

Sorry, no attachments exist.