Beskućnici živi (is)pisani iz proze poraza

Piše: Esad Кučević

Namik Кabil je pisac, scenarista i filmski reditelj iz Bosne i Hercegovine. Rođeni Tuzlak, koji živi i radi u Sarajevu, višestruko je nagrađivani autor za scenario igranog filma („Кod amidže Idriza“), dokumentarnu produkciju („Informativni razgovori“) i dugometražno filmsko ostvarenje („Čuvari noći“).

Saglasno arapskom prevodu Namik, označava onog koji ukrašava, odnosno lepo piše, a suprotno odomaćenim balkanskim predrasudama, ime mu nije bilo prva mana, po kojoj se razlikovao od drugih. Naprotiv, u svakodnevnoj orijentaciji prema balkanskoj geografiji, suočen sa tabloidnom realnošću, gorkim sećanjima i individualnim razmišljanjima o prolaznosti vremena, dobrovoljno je pristao da naslove svojih romana „Sam“, „Amarcord“, „Isijavanje“ i „Yesterday“ pozajmi od Federika Felinija, Stanleyja Кubricka i Paula McCartneyja.

Nesuđeni medicinar i pisac uzduž i popreko, jedan je od najčitanijih književnika tzv. posleratne generacije u našem regionu. Nepogrešivo precizan u opisu traumatičnog izbeglištva, najradije se priseća golobradog sazrevanja podno Leotara. Prirodno odan „endemskoj manifestaciji trebinjstva, sa kliničkim znacima raka duše od kojeg se ne umire, već ponosno i dugovečno živi“ uprkos zloslutnoj dijagnozi, Namik je istovremeno i životom garantovao, sve što je dosad napisao.

Njagov najnoviji biografski roman „Beskućnik“(Akademska knjiga, Novi Sad, 2023) se literarno promovisao u knjigu o kući. To je svojevrsna prozivka, traktat o svesti i odgovornosti generacije, čiji roditelji nisu znali protiv koga to pevaju njihova deca, niti su mogli da naslute da im se nameće osećaj žrtve koja se oseća prozvanom što je preživela.

„Mama se razboljela 2018. godine. Otisnula se na svoj konačni put i ja sam tada do kraja shvatio kako sam se već ranije počeo pripremati za takve životne lomove, misliti o njima unaprijed i pokušavao ih prognozirati. To sam prvi put djelimično osvijestio nakon što se tata razbolio, kada sam imao čudan osjećaj da sam na neki način u poznatoj i očekivanoj situaciji, a s mamom je i definitivno postalo jasno“.

Već u prve tri rečenice, Кabil razodeva svoju romanesknu prozu. U nastavku, priznaje da su njegove interne i intimne pripreme za najteže stvari bile naivne, jer je verovao da će na taj način biti manje emotivno pogođen, kad se dese. U poražavajućem iščekivanju, nespreman da pogleda ljude koji pokazuju svoja osećanja, kaže “stalno je računao, koliko ima para”,

Razuđeni romansijer, sad već iskustvom naviknut, više gleda u retrovizor, nego u šoferšajbnu, što ga trezni pri ocenjivanju balkanskih užasa i ganuća devedesetih. Tragikomično i staklenih očiju, dok pobednici i dalje pobeđuju, a poraženi pišu istoriju, u sred Trebinja duboko i slojevito mirišu nebeski platani, nedaleko od mistične „pobegulje“ Trebišnjice, što ponire iz (od)roda do odrona.

Verujući u svetlo čovekove duše, u pričama o ljubavi, mržnji, izbeglištvu i ovom času, Namiku nije svejedno što su njegovi vršnjaci, najčešće zavedeni išli za slobodom koja se pretvorila u mobilne telefone, što nisu izvukli pouke iz identitetskog pijanstva i amblematskog praznovanja, kao što nije ravnodušan na pojedince kojima i dan-danas podočnjaci dobro stoje.

Zato je ovo roman, konspirativnvog formata o vremenu koje se opire da ode u prošlost. Poput Čehovljenog Višnjika, metafore za otadžbinu ili šumadijskog Šljivika, krivicom vlasnika zakorovljenog imanja, u čijem centru je najpre privremeno, pa onda trajno otuđena kuća, u kojoj je sve moguće, osim potrage za izgbuljenom intimom i zatajenim sećanjima. Uglavnom, zbog nerazumevanja granice, koja je zaverenički i uznemirujuće prošla između nas.

Takođe, pretežno polifono, u književnoj sveopštoj relativnosti, Кabilova ispovedna jezička intonacija je i naš prezreni glas. Junački, pobožan i veran čoveku koji je sve ono, osim što jeste, ali je u doba iščašenog realizma čovek i ono što mu je komšija. Jezikom samoće, u specifičnom mentalitetu mediteranskog zaleđa, inata, drčnosti i pripitomljenog humora.

Tradicionalno, južno od Alpa i severozapadno od Soluna, u dnevniku pisanom noću, otimanje kuće i sahranjivanje kućnog praga snažnije odredi čoveka nego ukop oca i majke. Onda ovaj roman, blago i neosuđujuće, pored ostalog nudi mogućnost da svako svoje stado i sebe iz prošlosti nauči veštini sadašnjeg stida.

U suprotnom, usamljenog i ničijeg autora nije briga. I baš u tom plemenitom neznanju je njegovo dragoceno (sa)znanje. Iako je u pričama ljudi s nizbrdice, ne samo pri zaobljavanju oštrog ugla, žrtva među ubicama, isto što i ubica među žrtvama, kad je smrt bila životno priznanje.

Istinito, začudno i nepravedno. Dok s milosne strane Huma, odjekuje:“Idite, idioti“.

Srećom što lepota, nije samo petak i subota…

Izvor: Danas

Najnoviji Naslovi