VASA PAVKOVIĆ: GOVOR JE UTEHA U NAŠOJ NEMOĆI

Umesto Tribine SKD: O knjizi Eho Beograda s autorom Vasom Pavkovićem razgovarala Mirjana Mitrović

Eho Beograda, nova knjiga Vase Pavkovića, odaje oštro oko iskusnog pripovedača kome ne promiče dobra priča u žamoru svakodnevice, dok se iza precizne izbrušenosti svake od njih oseća sigurna ruka pouzdanog književnog kritičara. Knjiga se međutim, prilično razlikuje od dosadašnjih Pavkovićevih zbirki priča (Monstrum i druge fikcije, Mačje oči, Hipnotisan, Poslednji štićenik noći, Moj život na Marsu; Crnac u beloj košulji. Dosadašnji opus Vase Pavkovića čine i tri romana, osam pesničkih zbirki, osam knjiga kritika, a podjednako je značajan njegov rad na rečniku SANU, kao i na prevrednovanju nepravedno zaboravljenih pisaca iz naše književne baštine.

Kako bi ti sam, kao književni kritičar sa iskustvom, okarakterisao knjigu Eho Beograda, kao zbirku kratkih priča, kao roman u kome je glavni junak jedan grad, kao memoarsku ili dnevničku prozu, ili kao nešto drugo?

Eho Beograda je zamišljen kao kolekcija kratkih priča o Beograđanima i Beogradu. Anonimnim i poznatim. Knjiga je nastajala poslednjih desetak godina, možda i nešto duže, a sve priče su se odista odigrale na Štrafti, u vozilima gradskog saobraćajnog, po trgovima i u kafićima. Bio sam svedok tih neobičnih, interesantnih, dramatičnih situacija, posmatrao sam iz prikrajka te neobične, rugobne ili dražesne likove savremenika. Brzo sam posle određenog susreta ili događaja beležio šta se desilo, šta sam čuo, trudeći se da očuvam draž onoga u čemu sam slučajno sudelovao. Planirao sam, na početku, da bude oko 50 priča, ali su mi zatim apetiti porasli, počeo sam da uživam u otkrivanju tog uličnog zlata, i knjiga je narasla na 123 priče. Eho Beograda vidim kao umetnički dokument ovog vremena. Sve je istinito, ali je i komponovano kao složena makropriča o nama (pa i o meni) na početku novog veka. Idealan čitalac može da čita ovu knjigu linearno, ali i na preskok, zavisno od raspoloženja.

Beograd se poslednjih godina javlja u naslovima nekoliko knjiga o kojima se dosta piše i govori, barem kad su mediji u pitanju. Imaš li objašnjenje zašto se to dešava? Koliko se ti Beogradi međusobno razlikuju?

Danas u Beogradu živi skoro pa trećina stanovništva Srbije. Na početku 20. veka imao je, ako se ne varam, nešto preko 20.000 stanovnika. U to vreme su o njemu mogli da pišu majstorski: Matavulj i Uskoković, danas se situacija stostruko usložila, i otuda pojava knjiga u kojima je Beograd glavni junak. Naš glavni grad je istovremeno velegrad, prestonica, ali na svojim rubovima, pa često i u centru i čaršija, povremeno čak palanka itd. Složenost odnosa među klasama, socijalnim slojevima stanovništva, među generacijama, pa i civilizacijama jako je podsticajna za umetnike. I dalje se ne pojavljuje tzv. veliki roman koji bi obuhvatio deo tih kompleksnih sadržaja, ali zato ima filmova, pozorišnih predstava, tv serija, fotografija kao i priča o savremenom Beogradu. Eho Beograda pripada tom kompleksu umetničkih odgovora – na zagonetku ovog našeg grada. Moj lični povod je i činjenica da sam preko 40 godina, svakog radnog dana boravio u Beogradu i upoznavao ga, ulicu po ulicu, naselje po naselje – a da mi je pri tom veći deo Beograda ostao nepoznat.

Tvoj Beograd, tačnije njegov eho, koji si hvatao i artikulisao, ima mnogo različitih socijalnih slojeva, od prosjaka, preko tinejdžera, vrhunskih umetnika, mladih i sredovečnih žena. I svi su oni na ulicama. Šta ljudi otkrivaju o sebi kad su na ulici? I šta je ulica za našeg čoveka? Isto što za Mediteranca ili nešto drugačije?

Eho Beograda ima dva motoa na samom početku. Onaj koji pripada našem piscu, Zorovavelju, kaže da je ono najvrednije u Beogradu ustvari ulični govor. Slažem se sa ovim skoro zaboravljenim majstorom moderne priče. I mene je taj divlji, živi, urnebesni govor sa beogradskih ulica, iz njegovih kafića itd. vazda oduševljavao i inspirisao. On se neprekidno menja, umire pa vaskrsava, povezujući Beograđane tom govornom genezom kroz decenije i naraštaje. U Ehu Beograda me nisu privlačile igre rečima, anegdote, šale-komike, nego sam nastojao da pričama uhvatim srž svakodnevnog života Beograda. I u pravu ste – ima u tom životu na ulici nečeg mediteranskog, u toj meri da sam često šaptao srećni naslov Peđe Milosavljevića – Beograd, grad na moru.

Da li si zaista sve ono čuo dok si po autobusima i na Štrafti osluškivao razgovore koje Beograđani vode mobilnim telefonom? Na primer, onaj o Mrvićima koji liju zvona ili razgovor mladića koji mora da ide na svetionik?

Svi dijalozi i sve situacije su se odigrali. Nisam ništa želeo da izmišljam. A nije bilo ni potrebno. Čim bih čuo neku od ovih gradskih priča, žurio sam da sednem za komp i zabeležim je rečima, poštujući realne silnice odnosno parametre dijaloga, ali i svih ostalih odnosa među slavnim ili apsolutno anonimnim herojima. Još čujem glas žene koja mobilnim telefonom, svom težinom oslonjena na zid Akademije, dovikuje tamo nekome činjenice o livcima Mrvićima! To prezime – Mrvići – bilo mi je šifre celog odnosa (prema istoriji, mrvljenju, nestajanju, prašini…) I sad vidim očajnog, samosažaljivog mladog čoveka koji odlazi na svetionik – što opet potvrđuje ideju da je oko nas ili kraj nas more…Takođe, jasno čujem glas Miroslava Karaulca ili vidim slikara Miću Popovića kako desetinu minuta, sasvim nepomičan stoji na Štrafti i gleda niz ulicu…

Može li se čovek ovog trenutka definisati kao čovek koji govori?

Govor je uteha u našoj nemoći. Odavno nismo bili ovako nemoćni, u odnosu prema jednoj primitivnoj, a vrlo bahatoj i moćnoj vlasti, pa govoreći s prijateljima, reagujući po društvenim mrežama, tešimo sami sebe. Kao da je ostala samo ta iluzivna i korozivna moć naše govorne reakcije. Kao protesta… upućenog nekome, valjda samom sebi na dnu samog sebe. Menjale su se definicije čoveka i on je od bića koje korača uspravno, postao biće koje koristi alat, posle tog biće koje se oslanja na razum i trudi da predvidi budućnost. Danas je čovek biće koje govori, obraćajući se uskom krugu prijatelja, članovima porodice ili, često i najčešće, govori sam sebi. Kao onaj moj antiheroj u troli koji kao začaran govori o nadobudnosti odsutnog poznanika…

Kako procenjuješ verbalnu agresivnost, koju si prikazao u jednom broju priča? Da li je ona danas veća ili je samo vidljivija? Da li je opasna?

Ta verbalna agresivnost je povezana sa tom našom osujećenošću. Ponekad se pretvara u odgovor obolelog uma, pretvara se u psihotičnu reakciju. Često smo svedoci toga na ulicama. U ovoj knjizi nema te priče, jer nisam želeo da je zabeležim, o čoveku koji je urlajući trčao Knez Mihajlovom, preteći slučajnim, jutarnjim prolaznicima isukanim nožem. Svi su se sklanjali i pošto su mu bežali s puta, on je posle pedesetak metara gurnuo nož u džep i nastavio naizgled mirno ka Kalemegdanu. Šta je dalje bilo tog dana ili nekog narednog ne mogu ni da pomislim…

I sam u knjizi koristiš ponešto što si doživeo kao urednik časopisa i član NIN-ovog žirija, pa moram da te pitam u čemu je tajna veza između srpske književnosti i te nagrade i kako je moguće da ni jedna druga nagrada, ni Branko Ćopić, gde je u žiriju pet akademika, ni Vitalova, gde je novčani deo nagrade sličan kao kod NIN-ove, ne donosi pobedniku ni približan ugled i čitanost?

Ipak, NIN-ova nagrada ima najdužu i bogatu tradiciju. Dobijali su je naši najveći pisci: Crnjanski, Pavić, Pekić, Tišma, Bora Ćosić, Čolanović, Svetlana Velmar Janković, Goran Petrović, Basara, Petković… I u prošlosti je, kao i kod drugih naših ili svetskih nagrada, bilo pogreški NIN-ovog žirija, koje su svima jasne osim njima (ili su se pravili da im nisu jasne), ali su nove dobre odluke, u nekim narednim sezonama, NIN-ovu nagradu kritike za roman godine vraćale na stazu slave i izabrane tradicije. Posrtanja u odlukama Žirija poslednjih godina će biti na neki način izbrisane čim se pojavi odličan roman, a žiri, ma ko bio u njemu, to primeti i nagradi ga. Kao što će i pogrešna odluka, ako je opet bude uskoro (ili ove godine, na primer), dodatno poljuljati trenutni već poljuljani prestiž u očima savremenika. Važno je da članovi žirija budu odgovorni književni kritičari i da čitaju romane i vrednuju ih bez ideoloških primisli. Nadam se da će to ponovo postati otvorena mogućnost.

 

Autor: Dejan Simonović

Tekst je preuzet sa skd.rs

Sorry, no attachments exist.