Čedomir Popov rođen je 15. III 1936. u selu Melenci u učiteljsko-službeničkoj porodici. Osnovnu školu završio u Melencima i Kovačici, a gimnaziju u Zrenjaninu 1954. Kao pripadnik prve generacije studenata prvih novosadskih fakulteta (Filozofskog) studirao na Grupi za istoriju 1954–1958. Diplomirao februara 1959. sa srednjom ocenom 9 (devet). Godinu dana kasnije (1. februara 1960) izabran je za asistenta Filozofskog fakulteta na predmetu Opšta istorija novog veka. Na ovom fakultetu proveo je ceo radni vek prošavši kroz sva nastavnička zvanja, a 1. oktobra 2000. otišao je u penziju. Tokom ovih 40 godina bio je dve godine predsednik Saveta Fakulteta i dve godine njegov dekan (1979–1981). Četiri godine vršio je dužnost direktora Instituta za istoriju Vojvodine (1970–1974). Posle usavršavanja u Strazburu (Francuska) u školskoj 1959/60. godini počeo je intenzivan naučni rad u oblasti istorije međunarodnih odnosa. Doktorirao je juna 1970. sa tezom Stav Francuske prema Srbiji od Frankfurtskog mira 1871. do Berlinskog kongresa 1878. Baveći se kontinuirano naučnoistraživačkim radom, samostalno ili u koautorstvu objavio je 17 knjiga i preko 500 naučnih, stručnih i publicističkih radova. Priredio je osam knjiga izvorne građe. Na osnovu uspeha u naučnom radu, godine 1981. izabran je za dopisnog i 1987. za redovnog člana Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, a 1988. za člana SANU van radnog sastava. Godine 1992. postao je redovni član SANU. Predsednik Ogranka SANU u Novom Sadu i član Predsedništva i Izvršnog odbora SANU bio je od 1994. do 2000. Pored nastavničkog i naučnog rada, još od studentskih dana, obavljao je mnogo poslova na stručnom, kulturnom, uređivačkom i društvenom polju. Kao đak i student bavio se pozorišnim amaterizmom, bio je predsednik Akademskog pozorišta i urednik dramskog programa na Tribini mladih u Novom Sadu. Od 1962. do 1965. godine bio je predsednik Saveta za kulturu grada Novog Sada. U Matici srpskoj od 1970. bio je urednik Zbornika za istoriju, od 1981. do 1991. godine je obavljao posao urednika Rukopisnog odeljenja, a od 1991. do 1999. bio je potpredsednik Matice srpske. Član Upravnog odbora ove najstarije kulturne ustanove srpskognaroda bio je neprekidno od 1969. do kraja života. Od 1990. do 2012. bio je glavni urednik kapitalnog desetotomnog Matičinog projekta Srpski biografski rečnik i pod njegovim uredništvom od 2004. do 2011. objavljeno je pet tomova sa blizu 9000 biografija. U junu 2008. izabran je za predsednika Matice srpske i na toj dužnosti ostao je do kraja četvorogodišnjeg mandata. Na 126. redovnoj Skupštini Matice srpske (28. aprila 2012) izabran je za njenog počasnog predsednika. Osim u Matici bio je aktivan i u drugim ustanovama nauke i kulture. Pored ostalog, bio je predsednik Samoupravne zajednice za naučni rad Vojvodine, a od 1985. do 1989. glavni i odgovorni urednik Jugoslovenskog istorijskog časopisa. Rukovodio je mnogim naučnim projektima. Završio je rad na projektu Građanska Evropa I–III. U Srpskoj akademiji nauka i umetnosti bio je jedan od najagilnijih pokretača Srpske enciklopedije i rukovodilac grupe stručnjaka koja je izradila Azbučnik Srpske enciklopedije. Od 2006. do 2008. bio je prvi predsednik njenog Uređivačkog odbora, i za to vreme je pripreman, a 2010. objavljen prvi tom Srpske enciklopedije. Učestvovao je na većem broju naučnih skupova u zemlji i inostranstvu. Bio je mentor za izradu šest doktorskih disertacija. Pored dužnosti u SANU i Matici srpskoj, bio je na funkcijama u značajnim naučnim formacijama i asocijacijama nauke i kulture: samoupravnim interesnim zajednicama, nacionalnim komitetima za balkanologiju i saradnju sa UNESCO-om i drugim. Decembra 2004. godine, na poziv odbrane, učestvovao je kao ekspert za istoriju na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu. Nosilac je značajnih priznanja kao što su Orden rada sa zlatnim vencem i Savezna nagrada „Veljko Vlahović” za „unapređenje marksističkih misli”. Ova nagrada je neka vrsta satisfakcije za negovanje „otvorene marksističke metodologije” u istoriografiji. Godine 1999. poneo je Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku, a 2008. Nagradu „Vladimir Ćorović” za najbolje istoriografsko delo u toj godini, za knjigu Velika Srbija – stvarnost i mit. Vukovu nagradu za 2010. godinu dobio je za izuzetan doprinos srpskoj kulturi, a Nagradu „Pečat vremena” (2012) za troknjižje Građanska Evropa. Primio je takođe i nekoliko plaketa i zahvalnica od ustanova i institucija sa kojima je sarađivao, kao što su: Univerzitet u Novom Sadu, Muzej Vojvodine, Patriotski savez Srbije, Savez udruženja boraca NOR-a 1941–1945. i nekoliko pohvalnica i zahvalnica studentskih organizacija i udruženja. Sigurno je da su mu sve ove nagrade bile drage, mada su mu, kako je sam rekao, draža od svih priznanja bile pozitivne ocene, sudovi i kritike koje su o njegovim radovima izricali neki od naših najistaknutijih istoričara: Radovan Samardžić, Milorad Ekmečić, Dimitrije Đorđević, Branko Petranović... Supruga mu je bila istoričar dr Jelena Popov (rođ. Šuljmanac) a sin Jovan, književni komparatista i teoretičar, profesor Univerziteta u Beogradu. Preminuo je u Novom Sadu 8. juna 2012.