Ovaj „izveštaj sopstvenom životu”, kako to Tišma pomalo suvo formuliše već u prvoj rečenici, nastaje u jednom za njega prelomnom životnom trenutku neposredno posle smrti majke, i u jeku političkih događaja koji negiraju i ukidaju istoriju i prošlost države u kojoj je „proživeo vek” i koja se početkom poslednje decenije XX veka „izmiče u nepostojanje, u propast”.

Knjiga Sečaj se večkrat na Vali kojom autor pokušava da to prevaziđe predstavlja pritom ne samo jednu vrstu svođenja bilansa, završnog pogleda na sopstveni život i književni rad, uz pokušaj ocrtavanja kontura sopstvenog psihograma, već pre svega pruža sliku jednog vremena i sveta i istorijskih događaja čiji je Aleksandar Tišma bio svedok. Do krajnosti otvoren i nemilosrdan prema sebi u sudovima o sopstvenim postupcima i karakteru, prelamajući i preplićući sopstvenu biografiju i svoje postanje i formiranje kao pisca sa istorijskim događajima, Tišma čitaocu u ovoj knjizi pored fragmenata slike Novog Sada i Jugoslavije od tridesetih godina pa do kraja prošloga veka, približava i deo istorije i kulture srednjoevropskih Jevreja i nekadašnje Srednje Evrope.

Sadržaj  >> PDF

U centru Tišminog romana Kapo nalazi se Vilko Lamian, čovek koji je u jednom trenutku imao slobodu da bira i izabravši da postane zločinac, kapo, postao neko ko stoji u središtu svoje sudbine kao u vrtlogu. On, međutim, u taj vir ne tone, već biva prinuđen da svoju sudbinu živi.

Spoznaja sagrešanja u Tišminim junacima ne proizvodi potrebu za pokajanjem za kojim bi sledio oproštaj, jer za veličinu počinjenih zločina ne postoji opravdanje. Vilko Lamian spoznaje strah i iz straha donosi odluku da preživi, a ta odluka navodi ga dalje na zlo. Postaje trgovac životima. Postao je kapo i trebalo je da bude onaj koji upravlja, starešina, natčovek, kao i ostali koji su se na svoje položaje ispeli da bi dali maha obožavanju sile, da bi se ushićivali ubijajući druge. Lamian je postao lažan, nije bio kapo iz uverenja, i već u logoru postaje kapo samom sebi, jer je udarajući na druge udarao na sebe.

Sadržaj  >> PDF

Tišmina poezija nije poezija sentimenta već je pre objektivizovana u sagledavanju, analitički racionalna u refleksiji, neutralna u stavu i izrazu, pa i šokantna u isticanju ključnih motiva i naturalnih detalja. Pritom, postupak pesničkog oneobičavanja kod Tišme ne odvija se toliko na jezičko-stilskom nivou, koliko na nivou cele pesme. Takođe, moglo bi se reći da jedna od karakteristika ove poezije ne leži u okrenutosti fenomenu lepog, vedrog, uzvišenog, već najpre onom što bi pre odgovaralo estetici ružnog i šokantnog, onom posustalom ili propadljivom u životu.
Tišmini tekstovi u Zapisima u žanrovskom pogledu pripadaju kritičko-esejističkoj književnoj praksi. Među njima su oni koji su pisani kao prikazi aktuelnih knjiga tadašnje književne produkcije, i koje autor piše uglavnom na početku svoga ulaska u književnost, ali i esejistički tekstovi koje karakteriše slobodnija unutrašnja uređenost.

(Iz predgovora Đorđa Despića)

Sadržaj  >> PDF

Iz kratkog uvodnog teksta koji je Aleksandar Tišma napisao za prvo izdanje svojih drama čitalac može zapaziti da Dozvoljene igre čine tekstovi nastajali sporadično, u rasponu od preko dve decenije, ali da je knjiga sklopljena u jednom egzistencijalno zgusnutom istorijskom trenutku. U potpisu, naime, stoji: „mart 1999”. Tako je, pred poslednju istorijsku buru koju će Aleksandar Tišma doživeti, prošaputala i njegova Talija, muza koja ga je već odavno bila napustila, a kojoj se sada vratio diskretno, tek toliko da upotpuni sve žanrovske aspekte svog literarnog opusa.
 Sam autor kaže kako su mu drame nudile „neku vrstu brze, olakšavajuće i opuštajuće nadoknade” za sve muke koje su pratile nastajanje proznih dela. Napisao ih je ukupno šest, a u knjigu su se „sklopile same od sebe, sledeći redosled nastajanja”.
 (Iz predgovora)

Sadržaj  >> PDF