Turska pisma su prožeta jednim duhom i stavom. Putopisac Mirko Magarašević ima oko za Tursku, zanimljivu sa svojim protivrečnostima, raznoliku, izazovnu, otvorenu ka Evropi; on eksplicitno poziva na oslobađanje od stereotipnih predstava. Magarašević je precizan u opisu i jednostavan u izlaganju istorijskih činjenica kojima odlično vlada. Spasilac Turske Ataturk je u žiži autorove pažnje.

Turska pisma prate zasluge ove harizmatične ličnosti, čiji je život ispunjen vojnim i reformatorskim uspesima, ali je pre svega naglašen etos Ataturkov: njegovo podizanje spomenika poginulim neprijateljima, odsustvo demagogije, njegovo vizionarsko rodoljublje zbog kojeg je Mustafa Kemal Ataturk simbol turskog uspona, a kemalistička Turska most susretanja azijskog i evropskog duha. Sve vreme Mirko Magarašević govori o tuđoj zemlji, imajući na umu i vlastitu domovinu, razvijajući na taj način za našu sredinu sasvim retko, jer je diskretno, gospodski suspregnuto, patriotsko osećanje. Turska pisma uče kulturnoj otvorenosti, prepoznavanju vrednosti drugačijeg sveta.

Jasmina Ahmetagić

Sadržaj  >> PDF

Shvatiti Aleksandra Bloka (1880–1921), kako piše Andrej Beli, znači shvatiti vezu između njegove rane poezije i poeme „Dvanestorica“, nastale tri godine pred pesnikovu smrt. Izbor koji je pred nama upravo predstavlja uvid u bogato i raznovrsno stvaralaštvo ovog velikog pesnika Srebrnog veka. Pred nama su rani stihovi Bloka „čistog simboliste“ (Ante Lucem, Pesme o Divnoj Dami), poezija kasnijeg perioda (Pesme iz drugih zbornika), kao i tri Blokove poeme – Dvanestorica i Skiti  iz 1918. godine i nedovršena poema Odmazda, pisana u periodu od 1910. do 1921. godine.

Stihovi Aleksandra Bloka puni su nedorečenosti i slutnje. U njima je književna kritika uočila posebnu metaforičnost, ironiju i groteskni duh negiranja društvenih okolnosti. Blok je u svom pesničkom izrazu razvio emotivnost i lirizam, a njegova poezija je, „iščekivanje nečeg novog, što če doći“, a što pesnik može da izrazi simbolima i muzikom stihova.

Sadržaj  >> PDF

Mira Popović ispisuje uverljive priče u kojima usud sudbine igra posebnu ulogu. Njeni junaci se, naime, zatiču u haosu sudbonosnih događaja u kojima često ne uspevaju da se snađu, te propuštaju pravu priliku da utiču na tok zbivanja i gube kontrolu nad svojom sudbinom.
Pišući o pričama iz prve pripovedačke zbirke Mire Popović, Vasa Pavković je uočio da ona „ume da pripoveda gotovo klasično modernistički, ali se ne libi ni rizika istraživanja drugačijih obrazaca”. To je uočljivo i u ovoj zbirci, posebno u dužim pričama u kojima je Mira Popović vešto koristila fragmentarnu tehniku pripovedanja. Najbolji primer je naslovna priča, ,,Harmonija”, možda i najbolja priča u ovoj zbirci. No, duh eksperimenta najbolje se vidi u poslednjoj priči, koja – objavljena posle sadržaja – nagoveštava nova spisateljska traganja Mire Popović. U ovoj priče se, naime, pojavljuju naslovi svih drugih priča u zbirci, te ona tako postaje neka vrsta natknjige, knjiga koja u ešerovskoj igri guta samu sebe samo da bi se, trenutak kasnije, ponovo pojavila pred nama.
Zbirkom priča Harmonija Mira Popović je potvrdila svoj nesumnjiv pripovedački talent i zauzela značajno mesto u srpskoj ženskoj prozi.

Iz recenzije Davida Albaharija

Sadržaj  >> PDF

Fascinantna knjiga. Uzbudljivo putovanje kroz vreme, prostor i kulture. Mešavina činjenica, poluistina i potpune fikcije objedinjena je piščevim diskretnim, ali stalno prisutnim smislom za humor. Zoran Gaši je erudita koga učenost ne sprečava da stvori tekst koji se sa neverovatnom lakoćom odmotava pred čitaocem.

(Aleksandar Davić)

... Dakle autor poziva sile načastive da snime strah u jednom kadru. Ako snimak uspe straha više neće biti. Ako ne uspe, sile nečastive postaće fotografi ovenčani večnom slavom. Šta će se stvarno dogoditi – ne zna se do kraja romana. A kraj njegov nastupiće ako ga neko pročita.

(Mirko Sebić)